Васкрс у Бјеловару: пуно обавеза, али пуно и срце

Бјеловарчани свједоче да су Васкрс у вријеме комунизма малобројни обиљежавали литургијски, али и да су се тог дана у сваком православном дому шарала јаја и припремао мало богатији ручак

Оглашавање црквених звона, васкршња јаја, храм испуњен вјерницима који су учествовали у Литургији причешћујући се Васкрслим Господом, укратко је слика прославе Васкрсења Христовог у бјеловарској цркви Свете Тројице, највећем храму Епархије загребачко-љубљанске.

Ипак, припреме, али самим тим и прослављање најрадоснијег хришћанског празника у Бјеловару, почеле су неколико дана раније. Тада су се вјерници окупили како би додатно уредили и припремили храм за прославу Пасхе Господње, а потом су од Великог четвртка до Васкрса учествовали на богослужењима.

Бјеловарчани свједоче да су Васкрс у не тако давно вријеме комунизма ријетки обиљежавали литургијски, али и говоре да су се у сваком православном дому, без обзира да ли су укућани одлазили у цркву или не, шарала јаја, припремао мало богатији ручак, и да се осјећала радост Васкрсења Христовог.

Душанка Суботић испричала је да су се у њеном родитељском дому за васкршњи доручак припремале кобасице и јаја, те се послуживала ракија. Ручак је увијек био мало богатији, па је на трпези обавезна била кухана кокош, печено месо у ролу, салате, те колачи.

„У мојој породици мање се припремала шунка. То је карактеристично за данашње вријеме. У неким мјестима обавезна је била и печена ћурка. Оно што овај празник чини посебним је традиција фарбања јаја. Њих смо углавном украшавали травкама и бојили у луковици, а они креативнији радили су шаре воском“, каже она.

Душанка је међу онима који посте цијели Велики пост, уз молитву и причешће припремајући се за најљепши и најрадоснији догађај у години – Христово васкрсење.

„Мајка и бака су ме училе да се у цркву носи увијек најљепше одијело, а за Васкрс су морале бити нове ципеле или сандале. Овај празник за мене симболизује радост и срећу. Пуно обавеза, али и пуно срце“, истакла је Душанка. Она је успјела да и на своје синове пренесе православне обичаје и традицију, те они данас са својим породицама настоје да наставе ту нит.

Радост Васкрса већа је када су међу окупљеним вјерницима дјеца, којих је и овај пут било у бјеловарском храму. Управо она са највећим нестрпљењем ишчекују подјелу освећених васкршњих јаја. Са њима су одмах одмјерили снаге са старијим члановима својих породица.

Обичај у Бјеловару је да вјерници по доласку у свој дом, послије Литургије, запале свијећу, помоле се Богу, те се поздрављају традиционалним Васкршњим поздравом „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!“. Прије самог ручка, свако од укућана узима јаје и тада у весељу почиње туцање васкршњим јајима, а уколико неко дође у госте обавезно га дарују јајетом. Бјеловарчани свједоче да је све то дио радости Васкрса који окупља њихове породице. Један од обичаја који се полако губи, а био је карактеристичан за овај крај, је однијети фарбано јаје на гробове преминулих сродника, што је свједочило о укоријењености вјере у васкрсење у народу.

Ранка, једна од парохијанки, каже да јој Васкрс донесе и срећу и тугу. Тугу, јер од ужих чланова породице има живу још само сестру, па не могу у пуном смислу ни да осјете ту радост породичног окупљања. Утјеху и надахнуће јој увијек представља одлазак на Литургију, која према њеном казивању и јесте средишњи и најљепши догађај празника.

Присјећа се да су, док је била дијете, шарали јаја на природан начин, те да је и трпеза била скромна у односу на оно што се данас припрема. Углавном су за ручак припремали домаће патке или кокошке, у зависности од тога шта су узгајали.

„Овдје се није толико осјећала радост Васкрса, као рецимо у Босни и Херцеговини или Србији. Ја сам доста обичаја везаних за празнике научила у манастиру Лепавина, а сада нам доста и духовних, али и свјетовних обичаја преноси наш парох, отац Стефан“, испричала је она.

Парох бјеловарски, јереј Стефан Максимовић рекао је да је празновање Празника над празницима – Васкрсења Христовог у Бјеловару отпочело Васкршњим јутрењем, након чега је услиједила и Света литургија.

„Кроз Велику седмицу и богослужења која смо служили, припремали смо се сви заједно за највећу радост, Васкрсење Христово. Посебно ме радује што је храм био испуњен вјерницима. Многи од њих су се причестили Тијелом и Крвљу Христовом. Свакако да нам сваки Васкрс изнова пружа радост, а између осталог и нову снагу да прије свега побјеђујемо гријех и да се угледамо на самог Христа и његову љубав према човјеку, те да сходно томе једни другима будемо подршка, јер сваки човјек јесте икона самог Бога“, рекао је отац Стефан.

Литургији је присуствовао и Рикард Патафта, фрањевац из Жупе Светог Антуна Падованског у Бјеловару који се такође обратио вјерницима и честитао им празник Васкрсења Христовог.

Међу окупљеним вјерницима били су и представници Вијећа српске националне мањине града Бјеловара – Душан Маргетић, предсједник и Душко Зорић, замјеник.

Иако им није увијек било лако да задрже своје обичаје, од којих су се неки и изгубили, већина православних Бјеловарчана остала је истрајна у преношењу свијести о важности Васкрсења Христовог у животу свих људи, а посебно хришћана, чија вјера се и темељи на догађају Васкрсења, у складу са ријечима светог апостола Павла ”Ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша” (1. Кор. 15,14).

Невена Максимовић/Фото: Миленко Селак