Ученици веронауке из Подгорице посетили православне светиње у Хрватској

Осамдесетак ходочасника, православне деце у пратњи свештеника, вероучитељице и родитеља, боравило је у четвородневној посети Хрватској.

Полазници православне веронауке при Саборној цркви Светог Ђорђа у Подгорици, предвођени својим свештеником, протојерејем Ђуром Томовићем и у пратњи неколико родитеља, кренули су из Подгорице на четвородневни пут православним светињама у Хрватској, благословом владике Кирила, администратора Митрополије загребачко-љубљанске, али са вером и љубављу којом су трага оставили на сваком метру пређеног пута.

Није то било обично ходочашће, већ пример како се делима љубав сведочи, како се дељењем са другима једино љубав умножава. У своје путне кофере спаковала су подгоричка деца само оно најосновније, вреће и ћебад за спавање, нешто пресвлаке, остављајући простора да непотребне ствари надоместе успоменама, сусретима и емоцијама које се ни у какав кофер, ма колики био, сместити не могу. По речима њихове вероучитељице, која се одважила на вишедневни пут кренути са седамдесеторо деце свих узраста, од оних предшколске доби до најстаријих средњошколаца, благослов који им је у аманет оставио блаженопочивши митрополит Амфилохије, посвећеност вери православној, љубав према роду и народу били су једино што им је за пут требало.

– Вођени речима Светог Јевађеља кроз које нам сам Господ поручује „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се“ ми смо кренули на овај пут. Сва наша деца полазници су православне веронауке при Саборној цркви Светог Ђорђа у Подгорици, деца која не похађају веронауку у својим редовним школама, али су у очувању духовности, историје и традиције свог народа окупљени око своје цркве. Ово је прва оваква група која се на посету православним светињама у Хрватској упутила након свих ружних дешавања на овим просторима. Благослов за долазак и посету прво смо добили од Владике Кирила, администратора Митрополије загребачко-љубљанске који је, одмах након нашег јављања, заједно са директором Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу, протојерејем-ставрофором Слободаном Лалићем, обезбедио услове за смештај деце у просторијама тог православног училишта – појашњава Видосава Живковић која овој деци предаје веронауку.

Пре доласка у Загреб у плану пута биле су и православне светиње у Далмацији, те Меморијални центар Никола Тесла и православни храм Светих апостола Петра и Павла у Смиљану. У тренутку када се чинило да ће од тог плана морати да одустану, због недостатка смештајног капацитета за читаву групу, опет се Господ побринуо да, како кажу, отвори све путеве и на исте им пошаље људе који ће их радосно дочекати.

– Морам да кажем да смо се за овај пут сами припремали. Финансијска средства за превоз обезбедили смо захваљујући дивним родитељима, пре свега мајки ове деце. Оне су својим радом, рукотворинама, производима које су припремале у време најрадоснијих празника и продавале симболично, омогућиле путовање нашој деци. Преноћиште у угоститељским објектима изискивао би превелики трошак за нас, јер смо та средства одлучили да оставимо као прилог светињама које смо намеравали да посетимо, а за спавање нам је било довољно само парче земље на којем никоме нећемо сметати. Како нам ни временске прилике нису ишле на руку, нисмо баш могли толико да ризикујемо да деца спавају под ведрим небом, иако смо и на то били спремни. У том тренутку је Божија промисао била изнад сваке препреке. Породица Симић из Орлића, супружници Бојана и Небојша, понудили су нам сву могућу помоћ, уступили своју кућу за све што нам треба, начелник општине Бискупија, Милан Ђурђевић, без размишљања нам је уступио смештај у објекту у којем смо могли преноћити. Заједно са њима, свештеник марковачке парохије Станко Антић, дао је учешће да се за сву децу обезбеде оброци, и ми смо у тренутку добили више од него што смо очекивали- наводи вероучитељица Вида, како је сва деца од миља зову.

Посета Крки најснажнији утисак

Након десеточасовног пута из Подгорице, првог дана посете Далмацији, деца су у раним јутарњим часовима стигла до првог одредишта, славног манастира Драговић који се убраја међу најстарије православне светиње овога краја, а чија страдална историја започиње у 14. веку. Након што су сви присуствовали јутарњем богослужењу, благослове и речи добродошлице упутили су им игуман ове монашке обитељи, Варсонуфије (Рашковић) и јеромонах Јован (Ковачевић). Испунила су подгоричка деца радошћу и љубављу ову светињу, манастирску порту, а рецитације и песме њихових распеваних гласова одјекивали су све до врхова Динаре. И смеха дечјег, и суза радосница мајки које су са својим наследницима, након низа деценија, по први пут заједно крочиле на тло својих предака, и нових познанстава и загрљаја који сваку емоцију дочарају јаче од било које речи, свега је било у том кратком сусрету оне истинске, хришћанске и праве радости.

Након испраћаја из Драговића, млади ходочасници из Подгорице наставили су свој пут даље. У истом дану стигли су до славног манастира Крка из 1345. године, задужбине Јелене Шубић, древне светиње посвећене Светом Арханђелу Михаилу, месту на којем су веру проповедали и свети апостоли Павле, Тит и Ермије. Благословом их је дочекао епископ далматински Никодим, а након тога деца су имала прилику да упознају духовну колевку далматинских Срба, обиђу манастирске катакомбе, али и најстарије православно богословско училиште, богословију Света Три Јерарха из 1615. године. Посета Крки оставила је један од најснажнијих утисака утканих у успомене подгоричких ђака.

Пут их је, након Крке, водио пут Книна, до православног храма посвећеном Покрову Пресвете Богородице, а потом и славном манастиру Лазарица на далматинском Косову, задужбини незаборављеног Епископа далматинског Стефана (Кнежевића), чија је градња започета 1874. године. Храм је освештан 1889. године, а посвећен је Светом кнезу Лазару Косовском.

– У граду Книну сачекао нас је протојереј Милорад Ђекановић, архијерејски намесник книнско-сплитски, и старешина храма који нас је упознао са овом светињом, местом сабирања книнских Срба, али и историјом овог краја и људи. За то време попадија Бранка сама је припремила послужење за сву нашу децу и угостили су нас тако као да су им на врата дома дошли најрођенији. Толико љубави и радости тешко је описати. Време нам није оставило много простора за дружење, али оно што смо у срцу понели остаће за цео живот. Након Книна упутили смо се ка манастиру Лазарица, где су нас дочекали настојатељ манастира отац Симон (Кузмановић) и искушеник Немања, заједно са нашим домаћинима из села Орлић. Предивно предвечерје искористили смо за обилазак светиње и дружење са новостеченим пријатељима, упознали се са страдањем нашег народа на овим просторима, а деца су сама говорила како би на том несту остала што дуже. Дан је прекратко трајао за све утиске и успомене које су се сваким тренутком стварале. У смирај дана стигли смо до Бискупије, у просторије у којима је био предвиђен наш смештај. Наши домаћини, свештеник, и начелник Општине, и породица Симић и сви они који су дошли да нас сачекају, поделили су ту радост са нама на начин да нам се тешко било растајати и на одмор кренути – још сабирајући утиске преноси нам вероучитељица Видосава.

Успомене које остају за читав живот

Долазећи дани били су једнако обојени емоцијама. Други дан посете био је резервисан за обилазак православне цркве Светог Илије у Задру. Домаћин подгоричким ходочасницима, протојереј Саша Дрча, упознао их је са историјатом ове православне богомоље, те се са њима упутио у задарску Катедралу како би се заједно поклонили моштима Светог Симеона Богопримца. Благослов поклоњења Светитељу не преноси се речима већ срцем. Након обиласка Задра, Морског Оргуља и Поздрава Сунцу, чекао их је нови пут, онај који води ка Лици и Теслином Смиљану.

– Деца су имала прилику да виде место у којем је рођен наш славни научник, кућу у којој је рођен, Меморијални центар који је изграђен у његов спомен и носи његово име, да се боље упознају са његовим научним стваралаштвом и достигнућима, али и да бораве у храму Светих апостола Петра и Павла из 17. века, храм у којем је Никола крштен, а у којем је службовао Николин отац, свештеник Милутин Тесла. Са страдалном историјом храма упознао нас је јереј Драган Михајловић, којем смо неизмерно захвални на добродошлици и гостопримству које никада нећемо заборавити, баш као и реченицу како мисли да у историји храма није било толико деце у њему сабране. Након што смо читав Смиљан, Лику и оца Драгана у срце сместили, наставили смо наш пут ка Загребу где нас је чекао смештај у православној Гимназији – прича Видосава.

У суботу, 1. јуна Подгоричани су посетили манастир Лепавину из 1550. године и учествовали на Литургији коју је служио Епископ Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске. Владици су саслуживали архимандрит Данило (Љуботина), јеромонах Василије, јеромонах Атанасије, јерођакон Лука и протојереј Ђуро Томовић из Подгорице.

У литургијској беседи владика Кирило је нагласио да се у овој светињи налази чудотворна икона Богородице Лепавинске, која међу осталим чудотворним иконама којима нас је мајка Божија благословила, заузима посебно место, посебно међу становништвом ових крајева. Након Лепавине пут их је одвео до манастира Јасеновац, Меморијалног музеја и споменика у Јасеновцу где су се упознали са највећим концентрационим и логором смрти, местом највећег страдања, мучења и убијања Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату.

Последњи дан посете био је посвећен Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу, средишњој цркви Митрополије загребачко –љубљанске, у којој су сви ђаци присуствовали свечаној литургији и причестили се. При повратку кући нису изоставили ни Пребиловце, храм Христовог Васкрсења и место спомена Светих пребиловачких и свехерцеговачких мученика.

– Мало је речи и времена да се опише све оно што смо на овом путу видели, научили, осетили. Сва места, наше светиње и људе које смо упознали, који су нас са толико љубави и радости дочекали и испратили у срца смо заувек ставили. То нису успомене које могу избледети, већ остају за читав живот. Такво гостопримство нисмо очекивали, и то је још један показатељ оне праве, истинске, хришћанске љубави коју као народ носимо ма где живели, ма какве границе међу нас постављали, јер нам Господ свакодневно показује да у љубави границе не постоје. Остајемо благодарни владици Кирилу, свом свештенству и монаштву које нас је напојило са извора воде живе, свим људима које смо упознали и који ће вечно остати наша браћа и сестре, не само пријатељи – каже Видосава.

Са собом носе приче о људима и крајевима који су страдали, као што је кроз историју српски народ често страдао, али који су упркос томе, захваљујући својој истинској вери, љубави према својим крајевима, прецима, одлучили да граде и обанављају своје светиње, да чувају успомене на своје претке, да чувају свој језик и писмо, свој идентитет тамо где то није било увек лако, па ни данас.

– То је наше друго Косово, и док је год светиња и благослова којима је та земља испуњена, дотле ће бити и народа, а кандило православне вере гореће и кроз долазеће векове – поручује Видосава истичући како Ђедови духовни потомци у Подгорици исти аманет имају.

Васка Радуловић

Извор: срби.хр