Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (5)

41. Неспособнији људи не треба да очајавају, да одустају од богољубивог и врлинског живота нити да га занемарују, сматрајући да је за њих недосежан и недокучив, већ треба да испитају своју снагу и да се постарају о себи. Ако и не буду могли да до краја стекну спасење на основу врлине, захваљујући труду и жељи постаће бољи, а никако гори. А ни то није мала корист за душу.

42. Човек се по словесности [своје душе] сједињује са неизрецивом Божанском силом, док је по своме телесноме [саставу] у сродству са животињама. Само малобројни, тј. савршени и словесни људи, труде се да и својим мишљењем имају сродност са Богом и Спаситељем, што и показују својим делима и врлинским животом. Већина, пак, људи, неразумни душом, напуштајући божанско и бесмртно усиновљење, нагињу ка мртвом, несрећном и кратковременом телесном сродству: они као бесловесни мисле оно што је телесно, распаљујући се уживањима, и одвајајући се од Бога. Они душу своју због прохтева свлаче са небеса у провалију.

43. Мислећи на заједничарење и општење са Божанством, словестан човек никада неће заволети ништа земаљско и ниско, него ће му ум бити усредсређен на оно што је небеско и вечно. Он [зна] да је воља Божија (као узрок свих добара и извор вечних блага за људе) да се човек спасе.

44. Када наиђеш на некога ко се радо препире и противи истини и очевидности, одустани од препирке и попусти му будући да му jе ум окамењен. Јер, као што лоша вода упропашћује изврсна вина, тако и лоши разговори кваре људе чији живот и мишљење красе врлине.

45. Кад улажемо свако старање и вештину да бисмо избегли телесну смрт, утолико више морамо да се трудимо да избегнемо душевну смрт. Јер, ономе ко хоће да се спасе ништа није препрека осим немара и лењости душе.

46. Сматрамо да су који људи тешко схватају оно што је за њих корисно и шта значе речи о добру, [у ствари] болесни. Они, пак, који схватају истину, али се ипак бестидно препиру, имају умртвљену словесну [способност]. Њима је начин [понашања] постао зверски и они Бога не знају. Њихова душа није просвећена.

47. Бог је животињске врсте произвео Словом Својим за разноврсне потребе. Једне је створио да људима послуже за храну, а друге да им служе. Самог, пак, човека створио је за гледаоца и благодарног тумача Његових дела. Стога, нека се људи потруде да не помру као бесловесне звери, не видевши и не појмивши Бога и дела Његова. Човек треба да зна да Бог све може и да Свемогућем ништа није противно. Он је из небића све што је хтео саздао и све твори Словом Својом људима на спасење.

48. Небеска бића су бесмртна услед доброте која у њима постоји. Земаљска, пак, бића постала су смртна добровољном злоћом која у њима постоји и која се у неразумнима умножава лењошћу и незнањем Бога.

49. Смрт за људе који је [правилно] схватају јесте бесмртност, док је за незналице који је не схватају заиста смрт. Али, не треба се бојати те смрти, већ пропасти душе, тј. незнања Бога. То је за душу страшно.

50. Зло је [постало] страст вештаства. Према томе, није могуће да постоји тело без зла. Схвативши то, словесна душа са себе стреса бреме вештаства, тј. зла. Опоравивши се од тога бремена, душа познаје Бога свих, те почиње да гледа на тело као на непријатеља и противника, више му се не покоравајући. Тако Бог венчава душу која је победила страсти зла и вештаства.

Извор: Добротољубље