Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (14)

126. Божије опредељење је да се душа утолико више испуњава умом уколико расте тело, како би човек између добра и зла изабрао оно што му је угодно. Душа, пак, која не одабира добро, нема ума. Према томе, сва тела имају душу, али се за сваку душу не каже да има ума. Богољубив ум се налази код целомудрених, преподобних, праведних, чистих, благих, милостивих и побожних. Присуство ума њима помаже [да се приближе] Богу.

127. Само је једно човеку немогуће – да буде бесмртан. Сјединити се, пак, са Богом, њему је могуће, само уколико схвати да му је то могуће. Када хоће, човек схвата, верује и воли Бога, те живи честито, постајући Његов сабеседник.

128. Око посматра оно што се види, а ум схвата оно што је невидљиво. Богољубиви ум је светлост душе. [Човек] са богољубивим умом има просвећено срце. Он Бога гледа умом својим.

129. Онај ко је добар, не [живи] срамно. Онај, пак, ко није добар, свакако је зао и телољубив. Прва човекова врлина јесте презирање тела. Јер, одвајање од привременог, пропадљивог и вештаственог (и то произвољно, а не због немаштине) чини нас наследницима вечних и непропадљивих добара.

130. Онај ко има ума зна шта је, тј. да је пропадљив човек. Онај ко познаје себе, познаје све и зна да је све творевина Божија, постало ради човековог спасења. Јер, у човековој власти је да све појми и да о свему исправно верује. Такав човек извесно зна да они који презиру овоземаљско улажу најмањи труд, али од Бога после смрти добијају сладост и вечни покој.

Извор: Добротољубље