Срцем окусити блаженство будућег живота

31. Према томе, најпре треба да згазимо похоту стомакоугађања, те да свој ум олакшамо не само постовима, него и бдењима, читањем и непрестаном скрушеношћу срца, при сећању на све оно чиме смо били прелешћени и побеђени, час уздишући са осећањем ужаса због множине грехова, час горећи жељом за савршенством и чистотом. И треба га довести до тога да, стално заузет подвижничким трудовима и помислима, и само поткрепљивање храном не сматра толико дозвољеним предметом задовољства, колико бременом наложеним у виду казне, коме треба приступати више као к нечему неизбежном за тело, неголи нечему што жели душа. Уколико се потрудимо да постојано будемо у таквој духовној бризи и скрушености, убрзо ћемо укротити похотљивост плоти (која долази до крајњег беснила ако је товаримо јелима), те отупити њен погубан жалац. Тако ћемо, при обиљу суза и непрекидног срдачног плача, угасити пећ нашега тела коју је у нама, кроз удешавање случајева за грех и узбуђивање страсти, распалио цар вавилонски, тј. ђаво. Њима нас он, слично додавању нафте и смоле у пећ, силније разгорева (на непотребно), све док благодат Божија, вејањем росног духа, у срцима нашим сасвим не угаси пламен плотске похоте. Према томе, наша прва борба се састоји у томе да жељом за савршенством угасимо похоту за обилном исхраном и стомакоугађањем. Стога не само што сагледавањем врлина треба да савлађујемо жељу за излишном храном, већ и саму неопходну храну за нашу природу (као некорисну за целомудреност), треба да примамо са брижљивом срдачном опрезношћу. Прохођење нашег живота треба да устројимо тако да се ни у које време не одвајамо од духовних занимања, осим када нас слабост тела принуди на неопходно старање о њему. Чак и тада када се потчинимо тој неопходности, више задовољавајући животне потребе, неголи робујући жудњи душе, ми смо дужни, што је брже могуће, да је остављамо с обзиром да представља дело које нас одвлачи од спасоносних занимања. Ни у време самог примања хране не треба да се одвајамо од тих занимања. Јер, ми никако нећемо моћи да се уздржимо од наслађивања предложеним јелима уколико се душа, приковавши пажњу за Божанствено сагледавање, не буде у исто време наслађивала љубављу према врлинама и лепотом небеских ствари. И уопште, све садашње ће [човек] моћи да се презре као трулежно уколико се поглед ума нераздвојно буде држао прикован за нетрулежна и вечна добра. Он ће тако још за време пребивања у телу срцем окусити блаженство будућег живота.

32. Победивши таквим расположењем похоту стомакоугађања и обилне исхране, [сада] већ не као слуге плоти, ми ћемо бити сматрани као достојни да ступимо и у више борбе, тј. да се сукобимо са нечистим силама, које обично ступају лично у борбу само са победницима. На тај начин се савладавање плотских жеља показује као нека најчвршћа основа свих борби. Не победивши своју плот, нико не може да се правилно бори. А ко се не бори правилно, неће бити увенчан.

33. Хоћеш ли да чујеш истинског борца Христовог, који се бори по законитом правилу ратовања? Пази. Ја, говори он, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,26-27). Видиш ли како је он у себи самом, тј. у плоти својој, као на неком најтврђем основу, утврдио главно дело ратовања, и сав успех борбе поставио једино на изнуравању плоти и покоравању тела свога? Ја, говори, дакле, тако трчим, не као на непоуздано. Не трчи на непоуздано онај ко сагледава небески Јерусалим и у њему има непокретни циљ према коме је дужан да непоколебиво усмерава кретање срца свога. Не трчи на непоуздано онај ко се, заборављајући оно што је иза, пружа ка ономе што је напред, стремећи ка назначеној награди небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Према њој устремљујући увек поглед свога ума, и журећи са свом готовошћу срца свога, он са увереношћу узвикује: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2.Тим.4,7). Будући свестан да је са упорношћу и ревношћу по савести трчао за мирисом уља Христових (Песм.1,3), те да је умртвљавањем плоти успешно одржао победу у духовној борби, он са несумњивом надом наводи, говорећи: Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија (2,Тим.4,8). А да би и нама открио сличну наду на награду, уколико у подвигу тога течења будемо подражавали њему, он додаје: Али не само мени, него и свима који са љубављу очекују Долазак његов (2.Тим.4,8). Он свечано објављује да у Дан суда и ми себе можемо да учинимо причесним његовом венцу уколико, љубећи долазак Христов (не само онај у коме ће се јавити онима који то не желе, већ особито онај у коме Он увек ходи ка светим душама), одржимо победу у борби кроз умртвљење плоти. О том последњем доласку Господ говори у Јеванђељу: Ја и Отац мој доћи ћемо к њему и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). И још: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу са њим, и он са мном (Отк.3,20).

34. Уосталом, говорећи: Ја тако трчим, не као на непоуздано, апостол не описује само подвиг трчања који је извршио (што се особито односи на устремљење ума и пламеност његовог духа, којим је са свом ревношћу следовао Христу, са невестом говорећи: За тобом и за мирисом твог мира трчим, (Песм.1,3), и још: Душа се моја прилепила за тебе, (Пс.62,9), већ сведочи да је и у другој врсти рата одржао победу, наводећи: Тако се борим не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га (што се особито односи на тешке трудове уздржања, на телесни пост и изнуравање плоти). Он ту себе представља као будног борца са својим телом, истичући да му није узалудно задавао ударце уздржања. Напротив, он је кроз умртвљавање свога тела успео да стекне победничко славље: укротивши га бичевима уздржања и измождивши га ударцима пошћења он је победнику духу доставио венац бесмртности и палму нетрулежности. Видиш ли законити поредак борбе, примећујеш ли исход духовног сукобљавања, тј. како се ратник Христов, одржавши победу над бунтовником – телом, и бацивши га под ноге своје као велики победник, вози на победничкој кочији! Он не трчи на непоуздано, јер је уверен да ће убрзо ући у свети град, небески Јерусалим. Тако се борим у постовима, тј. у умртвљавању тела, не као онај који бије ветар, тј. не као онај који узалудно задаје ударце уздржања. Јер, он умртвљавањем свога тела није поражавао пуст ветар, него духове злобе који су га нападали. Јер, онај ко каже: Не као онај који бије ветар, подразумева да не побеђује пусти и празан ветар, него неке који се налазе у њему. Превладавши борбе ове врсте (тј. са телом) он, украшен многим победничким венцима, изнова ступа [у борбу], те се подвргава нападима најсилнијих непријатеља. И победивши прве завидљивце, он је са добром надом почео говорити: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)