ПЛАВШИНАЧКА СВИЈЕЋА БРАЋИ БОЦАРИЋ

Породица Боцарић водила је своје поријекло из Тесалије, у данашњој Грчкој, а само презиме је потицало из Албаније, гдје су стари Боцари били занатлије и бавили су се израдом грнчарије. Једна од најпознатијих личности из ове породице је Марко Боцарис, славни борац за ослобођење Грчке од турског ропства. О његовом јунаштву и погибији писао је наш чувени писац, правник и философ Јован Стерија Поповић.

Овај увод нам је важан, да бисмо најавили из какве породице долази једна несвакидашња појава у свијету културе и умјетности нашег поднебља, значајна за историју српског стваралаштва на пољу црквене иконографије.

Анастас Боцарић, рођен је у Будви 1864. године, од оца Еванђеља и мајке Анђелке. Умјесто да крене стопама својих родитеља који су се бавили трговином, млади Анастас, као и касније његов 12 година млађи брат Шпиро, у раној младости одлучују да свој таленат покажу кроз сликарство и вајарство. Свој младалачки дух и темперамент Анастас показује тако што, попут младог Растка Немањића, без одобрења родитеља, одлази из породичног дома. Пут га води најприје у Солун, гдје је завршио сликарску школу, а затим и у Атину гдје је успјешно завршио академију.

По повратку у Црну Гору, кратко се задржао у Будви, да би потом дошао на Цетиње, на двор књаза Николе, гдје се запослио као дворски сликар. Урадио је велики број портрета, који, нажалост, нису у потпуности сачувани.

Међутим, оно што нас највише занима, и што је самим тим и мотив за писање овог текста, јесу Анастасова иконописачка остварења. Велику помоћ у овом подухвату имао је од млађег брата Шпира. Уз знатан број портрета које су урадили, веома брзо добијају поруџбине за израду појединачних икона или цијелих иконостаса. Доста су радили у Сарајеву, затим по Херцеговини и Хрватској.

Нажалост, веома је мали број сачуваних религиозних композиција. О њиховом успјеху на пољу иконографије писано је у записима Српске православне митрополије карловачке од 1902. до 1905. године, и Митрополије босанско-дабровачке. У њима се запажа да је Црква била заинтересована за младе сликаре који су потенцирали зографски канон и свјежину у колориту, због чега су олтарске преграде остављале лијеп утисак на вјернике.

Међу многобројним црквама на горепоменутим подручјима гдје су радила браћа Боцарић, за нашу Митрополију загребачко-љубљанску нарочито је занимљив храм Светог праведног и четвородневног Лазара у Плавшинцу, код Копривнице. У биљешкама стоји „да је црква сазидана у облику лађе, слава се одржава сваке године, храм се налази у добром стању, темпло је сликао Боцарић 1895. године, у селу има српско православно гробље.“

Многобројна умјетничка остварења браће Боцарић из разних области: иконописања и портрета разних личности из јавног живота, само су доказ њиховог широког схватања ликовне умјетности, црпећи из ње све расположиве ресурсе да би кроз њих испољили своје унутрашње импресије. Радећи чак и одвојено у неким периодима живота, давали су своје умијеће и себе у потпуности, не само у области ликовног стварања, већ и у другим дјелатностима културе, гдје год су живјели и стварали.

Занимљиво је поменути да је ове године обновљен Анастасов гроб у Будви, гдје је пренесено његово тијело након упокојења у Перасту 1944. године. Поводом обновљења гроба, будвански свештеници и вјерници служили су парастос за покој душе браће Боцарић. За разлику од Анастаса, Шпирово надгробно обиљежје не постоји, с обзиром да су њега усташе ухватиле и мученички усмртиле 1941. године, на непознатом мјесту. Вјерује се да се то догодило у Јадовну, гдје је завршило мноштво Срба мученика у периоду Другог свјетског рата.

Обновљени гроб Анастаса Боцарића у Будви

Овај мали и скромни текст је покушај исказивања велике захвалности, својеврсни постхумни омаж и упаљена свијећа воштаница за покој душа Боцарића, који ће остати у вјечном сјећању на парохији плавшиначкој и копривничкој, као и у цијелој Митрополији загребачко-љубљанској.

Парох копривнички јереј Радован Димитрић

* За састављање текста коришћена је биографска књига Драгане Ивановић „Путници са кистом“.