Patrijarh Porfirije služio Liturgiju u Zagrebu

Držimo se zakona Božjeg, ali da imamo smirenje, a da gordost i samoljublje vidimo kao najvećeg neprijatelja, kao izvor svakog zla i svake druge strasti u nama, kazao je Patrijarh Porfirije u Zagrebu

U Nedjelju, 10. decembra, u Hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu, Svetu liturgiju služio je Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije. Sasluživalo mu je zagrebačko sveštenstvo, kao i jeromonah Nikon (Cvetićanin) i protođakon Dragan Radić iz Beograda. Pojao je hor pod vođstvom Olene Ciglenjak.

Njegova Svetost je besjedio po pročitanom odlomku iz Jevanđelja po Luki (Lk. 13, 10-17). U nastavku donosimo integralni tekst besjede Patrijarha.

”Radujem se što se molimo danas u svetom hramu zagrebačkom, i, naravno, iako nije česta prilika da to činimo, verujem da, kao i ja što pokušavam skromno da vas imam neprestano u svojim molitvama, i vi to isto činite, ne samo za sebe, nego i za mene, kao i za sve ljude dobre volje, ali i za spasenje sveta.

Čuli smo jednu veoma sadržajnu priču iz Jevanđelja po Luki koja već na prvi pogled jasno otkriva šta je poruka Jevanđelja, šta je poruka Hristova, šta je ono što treba da čuvamo i čega treba da se držimo da bismo bili na putu spasenja, da bismo gradili i čuvali zajednicu sa Bogom, ali istovremeno i da bismo bili Crkva. To znači da bismo gradili i zajednicu međusobno. Neretko imamo iskušenje, kada se pridržavamo Zakona Božjeg, Jevanđelja, zapovesti Božjih, da u isto vreme poredimo sebe sa drugima, sa bližnjima, pa da primećujemo kako smo mi bolji od njih, kako smo duhovniji, i da, samim tim što se spolja pridržavamo pravila Jevanđelja i Zakona, imamo pravo i da ih kritikujemo i da osuđujemo bližnje koji nisu na ”našem nivou” u držanju Zakona Božjeg. Zapravo zaboravljamo da je cilj Jevanđelja Hristovog da sav Zakon i sve zapovesti Božje sažimaju se u jednoj dvojedinoj zapovesti o ljubavi koju nam Gospod ostavlja kao način našeg postojanja i kao ovde i sada već predukus Carstva Nebeskog. Jednostavno, Gospod kaže ”Ljubi Boga čitavim svojim bićem, umom, srcem, dušom, telom, ali i bližnjega svoga kao samoga sebe”. Prema tome, sve one zapovesti i sva pravila koja je Gospod dao po kojima treba da živimo i pravila na koja nas Crkva poziva da ih držimo, sva ta pravila, svi ti zakoni i zapovesti vode ka svome cilju, a to je ljubav, to je potpuna otvorenost za Boga, poverenje u Njega, u Njegovu ljubav u odnosu na nas i u isto vreme ljubav koja znači poistovećenje sa bližnjim, sa drugim čovekom, sa njegovom mukom, sa njegovom nevoljom, da sve ono što je njegovo bude i naše po ljubavi.

Dečji hor Hrama Preobraženja Gospodnjeg

U tom smislu Zakon, pravila, imaju svoje opravdanje, dobijaju svoju punoću i smisao samo ako su sebi za cilj izabrali ljubav. I evo, ova današnja priča tiče se toga, jer je Gospod u Subotu, u dan u koji se ne radi, po starozavetnom Zakonu, iscelio jednu ženu koja je osamnaest godina bila bolesna. Po svoj prilici i duhovno i telesno, jer sam Gospod kaže da je bila svezana silama nečastivog, demonskim silama. Dakle, po svoj prilici, i duhovno i telesno je bila bolesna. Po pravilu, najčešće nema bolesti telesne i spoljašnje, a da ona nema svoje refleksije i na unutrašnje naše biće, i ponekad može biti da iznutra imamo poremećaj u sebi, duhovni ili duševni i da se to onda transponuje, prenosi i na telo. U svakom slučaju, bilo šta da je bolesno u nama, bolesna je naša ličnost.

Gospod je tu ženu iscelio posle osamnaest godina bolovanja, a ona je bila tu, u prikrajku Hrama, na sabranju, i nije davala nikakve znakove svoga prisustva. Međutim, Gospod ju je, i pored toga, posle osamnaest godina, iscelio. Sam Gospod Hristos kaže ”Nisam došao da ukinem Zakon”. Dakle, pravila, vera u jevanđeljske zapovesti, zapovesti na koje nas Crkva poziva da ih držimo, jeste nešto što podrazumeva naš duhovni život, ali se, i u ovom slučaju, kao i u svakom drugom, postavlja pitanje kakvo je naše unutarnje rapospoloženje prema onome što činimo, prema zakonu koji držimo, kakav je naš odnos prema tome. Da li taj Zakon vidimo kao neophodan način života kojim treba da živimo kako bi se u nama otkrivao cilj našeg postojanja i cilj toga zakona, a to je u ljubavi zajednica sa Bogom i sa bližnjim. Ili pak ostajemo formalisti i, umesto da nam držanje zapovesti, život po Jevanđelju, služi da nas vodi ka spasenju, odvaja nas od Boga jer se u nama budi sujeta i gordost. Obraćamo pažnju samo na spoljašnje ispunjavanje zakona. Dakle, da se držimo zakona uvek, ali da u isto vreme, imamo smirenje, da na svakom koraku gordost vidimo kao najvećeg svog neprijatelja, kao izvor svakog zla, svake druge strasti u nama, gordost i samoljublje.

U ovoj priči oni koji bi trebali da imaju najveće smirenje, starešine hrama, verski vođi, oni kritikuju samoga Gospoda što je pokazao ljubav, a u isto vreme, prezreli su, nisu videli potrebu bližnjeg. Paralelno s tim, i te kako su vodili brigu o sebi, o onome što je njima potrebno, nezavisno od toga da li je to dan u koji se ne radi, na šta ih i sam Gospod podseća – imate svoju stoku i njive pa i te kako se brinete da ih nahranite, bez obzira što je dan u koji se ne radi, jer je to potreba koja se tiče vas i vaših života, a ono što je potreba bližnjih, na to ostajete nemi.

I na kraju, ne treba zaboraviti ni ovu ženu koja osamnaest godina dolazi u bolesti u hram i ne čuje se, ali, očigledno da bez obzira na njeno stanje, činjenica da dolazi u hram, pokazuje da ona ima veru, da ima poverenje u Boga, ali, nezavisno od toga, ima i smirenje, tj. ima i strpljenje. Da, ona je zgrčena tako da se ne može ispraviti, u užasnim bolovima, i verovatno i prezrena od svoje okoline, odbačena, jer njena zgrčenost sasvim sigurno umanjuje i njen fizički izgled i lepotu i, kao takva, po svoj prilici ne može da doprinese ni svojoj porodici, jer je nesposobna zbog svoje bolesti, ali nezavisno od toga, bez obzira na muku koja ju je snašla i koju malo ko od nas bi izdržao, kod nje nema ni bunta protiv Boga i smirenjem i strpljenjem prevazilazi i stid te dolazi na sabranja molitvena, jer ima poverenje u Boga, ima veru u Boga da Gospod zna njenu potrebu, zna njenu muku i njen krst i da će On kad tad odgovoriti. I evo, trebalo je osamnaest godina da, verom, smirenjem, ali i trpljenjem i strpljenjem, trpeći svoju muku i nevolju i budući strpljiva, tj. strpljivo čekajući trenutak da se pojavi Bog, taj trenutak je dočekala.

Neka bi Gospod dao i svima nama da uvek i svagda trudimo se koliko god možemo da držimo zapovesti Božje, ali da ne dozvolimo sebi da to u nama pobudi sujetu, samoljublje, gordost i prezir bližnjih i drugih, da pomislimo kako smo bolji, svetiji, savršeni, da znamo da nas držanje zapovesti Božjih uči da volimo Boga i bližnjem, pomaže nam da volimo Boga i bližnjeg i da u isto vreme imamo veru i poverenje, strpljenje i smirenje žene koja je osamnaest godina bolovala, da dočekamo da Gospod dođe u naš život i da naš krst, našu muku i bol, kakav god da je, uzme na sebe, jer već je to učinio, kako bismo onda zaista mogli da se nazovemo Njegovom decom i Njegovim učenicima i da ga slavimo ovde i sada, ali i u Carstvu nebeskom u vekove vekova. Amin.”, rekao je Njegova Svetost.

P.K.