Онај ко се бори неизбежно понекад доживљава узнемиреност и рањавање

46. По предању отаца, друга борба код нас јесте борба са духом блуда. Она је свагдашња, љута и дужа од других. Веома су ретки они који је у потпуности савлађују. Она почиње да се јавља од првог узраста зрелости и не престаје пре победе над осталим страстима. Пошто је начин нападања двојак, и пошто је оружје за борбу двоструко, и оружје одбране треба да је двојако. За стицање савршене чистоте целомудрености није довољан само телесни пост: важнија од њега треба да буде покајничка скрушеност духа и непрекидна молитва против најнечистијег духа. [Њих треба да прате] непрестано поучавање у Светом Писму, сједињено са умним делањем, телесни труд и рукодеље које срце уздржава од лутања и које га враћа у себе, и више од свега – истинско дубоко смирење, без кога ни над једном страшћу никада не може бити задобијена победа.

47. Преображај ове страсти условљен је савршеним очишћењем срца, из кога се, по речи Господа, испушта отров те болести. Јер из срца, каже Он, излазе зле помисли… прељубе, блуд и остало (Мт.15,19). Према томе, најпре треба очистити оно откуда излази извор живота и смрти, као што говори Соломон: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Прич.4,23). Јер, тело се покорава његовој вољи и власти. Наравно, закон испосничке оскудности у храни треба следити са свим усрђем да тело, пресићено обиљем јела и противећи се заповестима душе, у своме лудилу не би оборило свог руководитеља – духа. Међутим, уколико сву суштину свога делања ставимо само на изнуравање тела, не постећи истовремено душом од других страсти, и не занимајући се поуком у Божанственом или другим духовним делањима, ми нећемо моћи да стигнемо на врх истинске чистоте. Јер, у том случају ће оно што је владалачко оскврњивати наше тело, које може бити и чисто. Према томе, по указању Господа, ми треба најпре да изнутра очистимо чашу и зделу да би и споља биле чисте (Мт.23,26).

48. Остале страсти се, поред осталог, обично очишћују и општењем са људима и свакодневним пословима и делима. Оне се некако лече и самом непријатношћу и досадом због падања у њих. Тако, на пример, пориви гнева, понижења и нетрпељивости се, осим срдачном поуком и бодром пажњом, лече и посећивањем братије и честим изазивањем самих страсти. Јер, будући изазиване и чешће испољаване, оне се чешће и изобличавају и, стога – брже и лече. Ова, пак, болест поред изнуравања тела и скрушености срца има потребу и за усамљеношћу и удаљавањем од људи како би се, пошто поводи за њено погубно грозничаво распаљивање буду уклоњени, брже дошло до стања савршеног оздрављења. Као што је за оне који болују од неке болести корисно да им се штетна јела не износе пред очи (да се при погледу на њих не би појавила смртоносна жеља), тако и за прогањање ове болести (тј. похотљивости) веома много потпомаже безмолвије и усамљеност: будући удаљена од спољног изазивања разним лицима и стварима, болесна душа слободније усходи према најчистијем умном сагледавању, чиме лакше са кореном може ишчупати заразно узбуђивање похоте.

49. Једна је ствар – бити уздржљив, а друга – бити чедан, и постићи непомућено стање целомудрене непорочности и девствене невиности. Ова врлина приписује се само девственицима и девственицама душом и телом, какви су, на пример, у Новом Завету – оба Јована (Претеча и Јеванђелист), а у Старом – Илија, Јеремија и Данило. Праведно се може сматрати да на њиховом степену стоје и они који су, после пада, дуготрајним подвижничким трудовима и ревносним искањем изгубљенога достигли до стања чистоте и непорочности душевне и телесне и који жалац плоти не осећају толико услед напада срамне похоте колико због покрета природе. Такво стање је, дакле, кажемо, крајње тешко постићи међу многим људима, а можда чак и немогуће! То, уосталом, нека свако сам сазна кроз испитивање своје савссти и нека не очекује да га обавести наше расуђивање. Ми не сумњамо да постоје многи који се уздржавају, који ретке или свакодневне нападе плоти прогоне и савлађују час страхом од вечног огња, час жељом Царства небеског. Старци сматрају да може да се деси да они не буду сасвим растројени и побеђени страсним раздраживањима, али да још увек нису обезбеђени од напада и рањавања. Јер, онај ко се бори неизбежно понекад доживљава узнемиреност и рањавање, премда често и побеђује и савлађује противника.

50. Ако са апостолом треба да се законито подвизавамо духовним подвигом (2.Тим.2,5), потрудимо се да са свом ревношћу побеђујемо тог најнечистијег духа, и то не својим силама (будући да је човеково усиље немоћно), него надајући се на помоћ Господњу. Јер, душа се неће ослободити ове страсти која не одустаје од покушаја да је победи све док не постане свесна да је успешно вођење борбе изнад њених моћи, те да (уколико не буде поткрепљена помоћи и заступништвом Господа) својим усиљем и својом ревношћу никако не може одржати победу.

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)