Рођење Христово прослављено је и у Бјеловару. Посебно свечано било је на вечерњем богослужењу које је служено на Бадњи дан у цркви Свете Тројице. Овогодишња Божићна радост била је увећана чињеницом да су, након готово годину дана, вјерници уочи Божића могли да уђу у храм. Због земљотреса који је погодио Банију крајем децембра 2020. године, бјеловарски храм, иначе највећа црква Епархије загребачко-љубљанске, био је затворен за богослужења.
Бројни хришћани испунили су храм на вечерњем богослужењу, послије чега су учествовали у налагању бадњака, симболу ватре коју су витлејемски пастири наложили у пећини приликом Христовог рођења, како би огријали Божанско Новорођенче и Његову мајку.
Вјерници свједоче да су се бројни обичаји везани за Божић изгубили, али и да је велика срећа што имају могућност да се окупе у храму и друже на овај радосни хришћански празник.
Ђорђе Јокић, један од бољих познавалаца историје и обичаја православног живља у Бјеловару, каже да паљења бадњака у том граду није било док га није увео отац Миломир Гвојић, послије 2001. године. До тада, бадњак није био дио традиције у Бјеловару.
„Прије тога људима је битан био бор. Објашњавао сам им да то није дио православне традиције, али је то све кренуло од Њемаца. Како су миграције становништва кренуле, тако су настајали и ти обичаји. Дакле, паљење бадњака у Бјеловару је традиција посљедњих 20 година и људи су то прихватили“, прича он.
Јокић истиче да прослављање празника рођења Христовог у суштини почиње на Туциндан, када се кољу прасићи. Каже да се послије вечере на Бадњи дан уноси слама и да дјеца, ако их има у кући, пијучу. Истиче, међутим, да се тај обичај углавном изгубио.
„За Божић сам увијек на јутрењу и на Литургији у 10 часова, а када се дође кући слиједи ручак. Знало се да први дан Божића нико никоме не иде, али је сада одомаћено да гости долазе и први дан на ручак. Други дан обично долазе чланови шире породице, а на Светог Стефана износи се слама из куће, мада је и то обичај који је остао још по селима“, истакао је Јокић.
Међу окупљенима има и дјеце и младих, што улива посебну наду. Кажу да им није хладно и да радо долазе на Бадње вече. Знају неке од обичаја, које им углавном преносе родитељи или баке и деке.
Бадње вече у цркви Свете Тројице у Бјеловару није прошло без домаћинске атмосфере. Послужење храном и пићем обезбиједило је Српско народно вијеће.
А шта се припрема за Божић, као и за Бадњи дан, те како је трпеза изгледала некада, а како данас, прича нам Споменка Соптија. Њене кулинарске способности хвале многи у Бјеловару.
„Моја породица није баш живјела црквеним животом, али смо увијек знали ко смо и шта смо. Мама баш није била привезана за кухињу, али смо се држали традицијски. Бадњи дан је био строго посан. Јели смо грах, звали смо га весели грах јер је звонио у лонцу, и погачу, која је била ужасно тврда. Правила се са содом бикарбоном, без квасца. То смо јели уз паприку из туршије, два пута тај дан и једва смо чекали да осване Божић да можемо јести месо. Тако да, како се сада слаже Бадњи дан и што је све на столу, по поимању од прије 50 година када сам ја одрастала, то би било мрсно“, каже госпођа Соптија.
Присјећа се како би, док је била дијете, чим падне мрак, њен тата везао сламу ужадима и куцао три пута на врата, а укућани би сједили уз упаљену свијећу, и пустили би га у кући, а он би улазио у кућу и говорио: „Доносим вам Божић и срећно вам Бадње вече!“. Дјеца би потом пијукала, или би опонашала звукове и других домаћих животиња што је била симболика тога, да буде свега током те године.
„На столу би се од сламе направио крст, а у плетену посуду би ставили пшеницу и кукуруз, а на то је ишао крух у који је ишао по један босиљак за сваког од укућана и по једна јабука. Крух се пекао са босиљком, а ако би случајно неки босиљак изгорио, онда је постајало вјеровање да ће тај умријети те године. То је било неко гатање, али симболика и није баш лијепа. Као дјеца смо и спавали на слами, али само смо чекали Божић, да се сјече печеница“, прича Споменка обичаје овог краја, који остају у аманет будућим генерацијама.
Говори нам да се Бадњи дан данас нешто другачије прославља у православним домовима и истиче да је она увијек сву храну припремала на води. Једе се суво воће и не пије се алкохол. Казује да јој вјера много значи у животу и истиче да ју је у најтежим животним тренуцима спасила црква. Издваја манастир Лепавину, удаљен од Бјеловара четрдесетак километара и покојног игумана Гаврила.
„На Божић устајемо и иде се у цркву, а по повратку ручамо. Овдје је доста кохерентно становништво и практички су такви обичаји као код католика. Не правимо цицвару, али су пандан тога жганци са врхњем, супа, печена прасетина и потом колачи“, испричала је Споменка.
Занимљиво је и да, према свједочењу православних мјештана, чесница није дио обичаја овог краја, али да има и домаћица које ју праве.
На празник рођења Христовог, Свету литургију служио је недавно постављени парох бјеловарски, јереј Стефан Максимовић. Богослужењу су, поред православних вјерника, присуствовали и Стјепан Птичек, генерални викар Бјеловарско-крижевачке бискупије, Бранко Фресл, жупник Жупе свете Терезије Авилске у Бјеловару и Рикард Патафта, фрањевац из Жупе Светог Антуна Падованског у истом граду, честитајући том приликом православни Божић окупљеним вјерницима.
Отац Стефан Максимовић потврдио је да су празновање Рођења Христовог започели Литургијом на Бадњи дан, и да је на Бадње вече служено вечерње богослужење са освећењем и налагањем бадњака.
„Ово су и моја прва богослужења у храму Свете Тројице у Бјеловару, с обзиром да је храм у фази обнове након земљотреса, али успјели смо, уз Божију помоћ и вољу нашег вјерног народа, да храм припремимо за прославу Божића. Радује ме што се на Бадње вече окупио велики број вјерника и што смо заједно приносили молитве Богомладенцу Христу“, казао је парох бјеловарски.
Напоменуо је да је на сам Божић такође служена Света литургија и да се на њој већи број вјерника причестио Тијелом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа.
Отац Стефан је казао да је за пароха бјеловарског постављен 15. новембра. „За кратко вријеме могао сам да примјетим да, хвала Богу, православног народа има у овом граду и околним селима. Моја дужност као свештеника јесте да народу проповједам Јеванђеље и да се из недјеље у недјељу окупљамо у што већем броју, првенствено на Светој литургији, која је круна свих богослужења“, истакао је.