Ништа преко мјере

41. Ми треба да се побринемо и о томе да не примамо храну пре одређеног времена или преко мере (и поред жеље плотског задовољства), и о томе да је употребљавамо у одређени час, чак и ако нам се не једе. Јер, и прекомерну жељу плотског задовољства и одвраћање од хране побуђује наш непријатељ. Осим тога, неумерено уздржање је штетније од преситости. Јер, од последњег је, због покајања, могуће прећи на правилно дејство, а од првога – није.

42. О томе како да се прође између две крајности, држећи разумну умереност, пређашњи оци наши су често расуђивали. Свим врстама хране они су претпостављали хлеб. Као меру његове употребе они су одредили два невелика хлеба, тешка око фунте*'(400 гр.).

43. Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако према снази, према стању тела и узрасту једе онолико хране колико је потребно за подржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за преједањем. Онај ко не држи подједнаку меру, него час прекомерно пости, час се преједа, штети како молитви, тако и целомудрености: молитви – зато што од неједења не можете да буде бодар, због немоћи нагињући ка сну; а целомудрености – зато што огањ плотске похоте, који се распламсава од прекомерне употребе хране, продужава да дејствује и у време строгог поста.

44. Умерено употребљавати храну, по мишљењу отаца, значи свакодневно користити само онолико јела колико је потребно да би се, и по окончању обеда, још увек осећала глад. Таква мера ће чувати душу и тело у једнаком стању, и неће човеку допустити да упада ни у прекомерни пост (који раслабљује тело), ни у пресићавање (које оптерећује дух).

45. Предлажемо још једну спасоносну поуку блаженог Макарија, како бисмо нашу књигу о уздржању и постовима корисно завршили мишљењем [великог] мужа. Он каже да монах треба разумно да се држи дела поста као да ће у телу пребивати сто годнна и да обуздава душевне покрете (тј. да заборавља увреде, да избегава тугу, да патње и лишавања не сматра ни у шта) као да ће умрети следећег дана. Тиме се у односу на прво, тј. пост, саветује душекорисна благоразумност која монаха подстиче да увек иде путем подједнаке строгости у уздржању, која му, чак у случају немоћи тела, не дозвољава да од уздржаности пређе ка сувишности, а у односу на друго, тј. обуздавање душевних покрета – спасоносна великодушност, којом је у стању да презире не само оно што у овоме свету изгледа пожељно, него и несреће и жалости, држећи их за ништавне, остајући непоколебив и постојано устремљујући поглед ума ка ономе на шта сваки дан и сваку минуту очекује да буде позван.

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)