Неколико речи о Умно-срдачној молитви са оцем Василијем из манастира Лепавине

Разговор о умно-срдачној молитви са јеромонахом Василијем (Србљаном) који је у манастиру Лепавина водио Ненад Бадовинац, 8. новембра 2024. године.

Стигао сам тог дана у манастир Лепавину и водио са оцем Василијем један занимљив разговор на тему умно-срдачне молитве. Стигао сам нешто пре почетка вечерње службе. У храму није било много људи, али била је једна птичица сјеница, и она је све време слушала молитву Богу. После Вечерње службе отац Василије и ја смо сели у очеву келију и разговарали на тему молитве, Умно-срдачне молитве. Јеромонах Василије је од 1990. године у манастиру Лепавини и све време рата био је уз игумана, архимандрита Гаврила (Вучковића). Прочитајте наш занимљив разговор:

Ненад Бадовинац: Оче Василије, у манастиру си дуго времена, имаш дуг монашки стаж, сигуран сам да имаш и искуства у творењу Умне молитве, реци ми нешто о овој молитви?

Јеромонах Василије: Умно-срдачна молитва представља највиши степен духовног искуства, у којем човек, кроз непрестану молитву и отварање срца Богу, постаје једно са Божијом вољом. Овај процес захтева посвећеност и усмереност ума, срца и душе ка молитви. Постоји много тога што утиче на то како умно-срдачна молитва постаје део нас, како ум и срце долазе у хармонију, и како се на крају постиже јединство са Богом. Када човек често упражњава Умно-срдачну молитву, њена благодат се појављује у тренуцима када човек то најмање очекује. Када се благодат молитве појави, она од тада стално живи у човековом срцу. Како срце куца, откуцај за откуцајем, тако молитва никада не престаје. Постоји више метода упражњавања умно-срдачне молитве, једна од њих је да она иде са дисањем, али то може бити ризично, јер се може померити ритам срца и срце се тада може разболети. Ова молитва треба постепено да уђе у срце тако што је човек прихвата кроз време, али не кроз кратко време, већ кроз дуже време и тако улази у њега. Све креће од разума и свести који су у глави, али ум није у глави. Ум је око срца. Кад молитва уђе у ум, који је око срца, ум тада обухвата срце и „филује“ срце са речима молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме.“ То ради све док се срце не отвори и не прхвати речи молитве. До тада је све умна молитва, а док срце отвори себе и прихвати молитву тада човек постаје нешто што га чини као да је ван овога света. Када срце прими Бога, оно тражи контакт с Оним који га је створио. Тај контакт са Богом назива се Созерцање – стање у којем човек постаје једно с Божјом вољом. Кад додје у ту фазу, онда Бог спушта благодат човеку, онолико колико човек може да прими. Човек се према примитку те благодати мења. Тада постаје чудан за овај свет. Свет мисли да је човек луд, а једноставно, човек се тада сјединио са Богом Који зна све и Ко је створитељ свега. Кроз време, Бог човеку даје све знање, једноставно човек се мења, и његово срце се враћа у стање у којем је било пре пада. Старци су доживели контакт са Богом, они нису то учили из књига већ су доживели сусрет са Богом. Такви људи, попут Светог Амвросија или Светог Пајсија, који су доживели сусрет са Богом, могли су из властитог искуства говорити о томе другима људима и тако им помагати. Прости монаси су доживели контакт са Богом кроз молитву, али они избегавају блискост и контакт са људима. За многе људе, међутим, живот је усмерен на материјално и често такви људи забораве на Бога, мислећи да све што раде, раде по Божјој вољи. Но, свето писмо каже: „Шта вреди човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју?“ Морамо сами себе преиспитати – да ли смо уз Бога или уз свет. Ако смо уз Бога, онда следимо Његове заповести: љубав, стрпљење, поштовање – све оно што нас води ка Њему. На другој страни је све супротно, завист, трчање за напретком у животом, трчање за унапређењем у животу на рачун других. То је свет. Важно је знати да ли желимо Господа или желимо свет. Господ ће дати човеку оно што њему треба, али не онда када човек то жели, већ кад је човек спеман да то прими. А човек трчи да добије то онда када он то жели, а не када је спреман за то, па онда све то испадне наопако. Када човек увиди ту грешку, онда трчи ка Богу, и тражи од Бога да Бог то исправи, али човек се сам брзоплето упетљао у такве проблеме.

Ненад: Како би у пракси требало да се врши молитва, а да при молитви не трошимо пажњу на уздисај и издисај, да се не би, како кажеш пореметио откуцај срца?

Јеромонах Василије: Не, Христова молитва, то није за тебе. Ти прво требаш да окрећеш бројаницу и понављаш: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме“ све док жена виче на тебе: „Где си био и шта си радио“. 🙂

Ненад: Колико временски се преко дана саветује да се понавља Умно-срдачна молитва?

Јеромонах Василије: Молитва се врши у свако време када код си слободан. Она није дугачка. Молити се можемо у свако време, где год да смо – било да чекамо у реду или путујемо аутом. Молитва може бити и краћа, попут: „Господе помилуј“. Задржи тада мисли на позитивне ствари. Ако имас могућност изговарај целу молитву, ако немаш, онда изговарај кратку молитву. Кроз једноставност и понављање тих речи, чистимо ум и држимо га у стању да препозна шта је добро, а шта лоше. Молитва може почети гласом, са језика, она и тада пролази кроз разум, савест, и на крају стиже до ума и срца. То је процес – од речи које изговарамо до дубљег, свесног осећања Божје присутности у нашем бићу.

Ненад: Кад изговарамо молитву, јел то радимо умом или разумом?

Јеромонах Василије: Молитва прво треба да се савлада са њеног основног нивоа, говором, тако да се чује, и онда када се говор омолитви, онда се омолитви слух, а онда се омолитви и разум. Ти је онда тек схватиш и постанеш свестан. Кад разум ње постане свестан, онда молитва се спушта у савест,

Ненад: Ум па савест?

Јеромонах Василије: Не, не него разум па савест. У савест све иде на испитивање, све што се налази у разуму, али код молитве Господње нема испитивања и она пролази савест и долази у ум,

Ненад: Али како додје до ума, пошто молитву понављам разумом?

Јеромонах Василије: Тако је, са разумом понављаш молитву и онда када дође тренутак, разум спусти молитву у савест. Када у савест дође молитва, онда је савест пропушта у ум. Када савест види грешне мисли онда их не пропушта даље. Савест је уграђена у човека као вид закона Божијег. Њу је Бог ставио у човека да човек постане свестан шта је грех, разумеш? Тако да грех не пролази савест већ се враћа у разум и онда човек додје у стање да му савест не да да спава.

Ненад: Врло занимљиво, хоћеш рећи да грешне мисли не пролази до ума, а самим тим ни у срце, јер савест блокира грех?

Јеромонах Василије: Да, тако је, ослобађаш се тога само преко исповести. Зато имамо Свету Тајну коју је Бог дао човеку да га штити. Свештеник који је добио благодат од Бога може да то „обрише“ из човековог бића и онда током исповести савест се чисти.

Ненад: Ако сам добро разумео: молитва пролази кроз савест и улази у ум који је око срца и онда ум молитву на неки начин „усађује“ у срце?

Јеромонах Василије: Тако је, цело унутарње биће то ради, али ум је тај који изравно уводи молитву у срцу, али ти мораш да се омолитвиш, тј. цело твоје биће да се омолитви, и језик, и разум, и слух… да би молитва ушла у срце. Не можеш бити са једним делом свог бића бити везан за нешто друго, а другим делом за молитву. Сав мораш бити везан за молитву.

Ненад: Како мислиш унутарње биће?

Јеромонах Василије: Унутарње биће, унутарњи Ненад су твоја помисао, твоја мисао, разум, савест, ум и срце. То је унутрашња страна човека. Разумеш?

Ненад: Мислим да разумем, бар мало. Реци ми коју улогу има ум, ако разумом схватамо свет око нас?

Јеромонах Василије: У том случају ум нема улогу. Тада користимо разум, оно што схватиш у свету око себе, да ли је нешто добро или лоше. Ако је добро онда пустис к себи, али ако пустиш грех у себе онда грех у теби ствара немир и нелагодност.

Ненад: У реду, али сада ми није јасан један други детаљ. Наиме, у случају када понављамо умно-срдачну молитву, ми то радимо са разумом, јел тако? А ти кажеш да ми умом уносимо молитву у срце? Како то?

Јеромонах Василије: Е, па драги мој, требало би ти бар 20 година да понаваљаш молитву разумом да би ти она дошла до ума. Ми крећемо са разумом, видиш да разумеш све што причаш. То је разумно схватање света.

Ненад: Јел то значи да ми не користимо ум да би схватили свет ?

Јеромонах Василије: Ми ум готово да уопште не користимо. Користимо на пример када се разболимо онда користимо ум када вапимо у помоћ: „Боже помози“, Не знамо шта да радимо са собом. Тада користимо ум. Тражиш помоћ од Бога, али тражиш га кроз срце, разумеш?

Ненад: Зато што сам укључио срце?

Јеромонах Василије: Не, на пример ако се разболиш, прекршио си заповести Божије. Прекршио си Закон и онда долази до поремећаја. Направио си гнев у себи и добио си температуру, узрок тога је грех. Савест нам помаже да препознамо грех и враћа нас на прави пут кроз покајање. Кроз исповест, човек може да се ослободи терета греха. Свака болест има узрок у греху. Када се суочимо са болешћу често покушавамо да се оправдамо па кажемо да су узроци на пример: били смо на хладноћи или на ветру. Међутим, кључ је у томе да треба да се окренемо Богу – уместо да се ослањамо само на разум, треба целокупним бићем тражити исцељење од Бога. Речи попут „Боже, помози“ нису само молба; то је позив да укључимо свој унутрашњи део, срце и ум, како бисмо добили право исцељење и унутрашњи мир. Молитва из срца има посебну моћ, јер укључује цело наше биће. Свети људи су се повлачили у самоћу како би избегли све што би их омело у вршењу молитве. Њихова борба била је да задрже чистоту мисли и савести, ослобађајући се свега што је оптерећивало њихов ум и срце. Тек када молитва из ума пређе у срце, постиже се право јединство са Богом – е, видиш, то називамо умно-срдачна молитва, највиши степен молитвеног искуства.

Ненад: Мислим да разумем, али исто тако разумем да је далеко умна молитва од нас световних људи?

Јеромонах Василије: Није далеко, она је ту, поред твоје бројанице, затим она може бити и на усној молитви, само је понављај. Важно је да се ум задржи на имену Божијем. А не да на пример кад шеташ да размишљаш како је прошао састанак на послу.

Ненад: Тако некако, ретко када шетам, а да ми не пролазе разне мисли о детаљима које сам проживео тог дана. Реци ми молим те кад да пређемо са молитве коју изговарамо уснама, на ону коју творимо умом?

Јеромонах Василије: Мораш прво са усном молитвом да кренеш, то је први корак. Мораш омолитвити свој глас и свој слух, а онда идеш на разум, и тек онда на ум. Разум је део људског тела, смештен је у глави и тамо постоји помисао, мисао, разум. Помисли које лете око тебе, и оне су као птице. Тада зависи од тебе коју ћеш помисао да прихватиш. Коју прихватиш о њој и мислиш и то ти је ушло у разум и са тим радиш различите комбинације. То је вечна човекова борба. То је разуман део унутрашњег човека. Касније кад молитва удје ниже са разума на савест, е то већ постоји борба човека са самим собом: зашто сам направио оно или ово. Зашто сам направио оно што је лоше.

Ненад: Ако је помисао сишла, и мислимо о њој, и ако је она добра, шта у том случају савест ради?

Јеромонах Василије: Слушај, разум прима ствари из вањског света. Свети оцу су улагали велики напор да не примају лоше помисли. Они су зато бежали од људи у пустињу како не би били у контакту са људима. Хтели су да контролишу сами себе и то о чему размишљају. Када су у томе успели, онда су наишли на проблем са савешћу. Савест носи записе о свему од почетка до краја њиховог живота. Траже искусног духовника који ће им рећи шта треба да ураде, то зависи о њиховом нивоу духовности. Духовник им тада каже да читају Псалтир или одређене молитве како би очистили своје биће од примеса прошлости. Онда када то савладају онда их духовници пуштају да иду на Умно делање. То је делање које човека чини човеком. Разумеш? Из ума произлазе сва осећања. Савест, разум, помисао. Савест не пропушта ништа што није чисто и пушта у ум само чисте мисли. Молитва се тада прилагођава кроз време да уђе у срце и онда тамо почне да делује умно-срдачна молитва. Она не долази кроз један дан, већ кроз много година, много зноја, патње и напора. Нису свети оци задобили молитву једноставно, већ су прошли кроз многа искушења и многе патње. На крају су доживели јединство са Богом, а то је кад молитва из ума пређе у срце, када молитва уђе у срце, е то се зове Умно-срдачна молитва. Молитва, када се у потпуности пренесе из ума у срце, води до умно-срдачне молитве. Апостол Павле је рекао: „Ја спавам, а срце моје бди“. Како бди? Има молитву у њој. Молитва кроз време, понекад не стално, код неких који напредују, долазе у фазу Созерцатељне молитве, у том моменту догађа се директан контакт са Богом. Оваква молитва долази повремено и није стална, али је знак духовног напретка. Неки свети људи су достигли овај ниво у којем осећају божанску светлост, као да сунце сија изнутра. Човек је тада Бог по благодати. То сунце их преображава, али тај осећај не може трајати дуго, јер би духовна снага и интензитет били превелики за човека, изгорео би. Свети оци су, кроз молитву и одвојеност од световних мисли, успели да доживе тај благословени тренутак јединства са Богом, који им је давао снагу да наставе са својим скромним, духовним животом. Свети оци да би то здржали они су наставили да живе нормалним духовним животом, који је сличан животу монаха, али у одређеним тренуцима им се јавља та благодат и они постају озарени њоме и дају ономе коме треба, постају као проводници Божије благодати. Светом Серафиму Саровском долазили су људи и светитељ је са њима причао или краће или дуже, али увек би отишли озарени светлошћу Божијом.

Јеромонах Василије служи Свету Литургију у манастиру Лепавина

Ненад: Веома је тешко разумети како молитва улази из ума у срце кад ми са тим процесом не управљамо?

Јеромонах Василије: Не можеш то разумети, ти живиш световним животом и твој разум је везан за свет. Ти радиш на компјутеру, размишљаш о фирми, клијентима, шта ће ти рећи у фирми, размишљаш о животу, о породици. То је други свет, а за свет молитве мораш бити издвојен из световног живота, издвојен од света. Како си сада укопчан за свет, тако за ову молитву мораш бити „ископчан“ из света. Потребно је рећи ја сам ништа. Или ја јесам оно што мислим…. Тада свет остаје иза тебе, не познајеш никог у свету. Тада се улази у умну молтиву. Ум мора бити чист. Не сме бити оптерећен са ничим.

Ненад: Одлично, полако мислим да схватам, али како да ум остане чист?

Јеромонах Василије: Тако што недозвољавамо негативним мислима да уђу унутра. Кажемо: Господе ја желим бити Твој. Читамо јутарње и вечерње молитве. Ујутро се миримо сами са собом, а навече на вечерњим молитвама са свим осталима. Кажемо у молитви: Боже, очисти мој ум, мој разум, моје срце од свих мојих жеља које ми нису на спасење. Духовна тежња ка Богу често захтева ослобађање од световних везаности, што се посебно види код монаха који су се повукли у пустињу. Они су кроз молитву и усамљенички начин живота тражили близину Божију. Светогорски оци су својим животима сведочили о Божјој љубави и светлости. Њихово присуство доносило је мир, а њихова молитва освежавала је и умиривала душе људи који су их посећивали. Духовни напори, као што су молитве, покајања и одрицања, били су средство кроз које су ови оци постизали јединство са Богом. Живели су једноставно, у непрестаном разговору са Богом, показујући да су телесни и световни успеси пролазни, док је духовна светлост нешто што траје вечно. Духовни живот отаца са Свете Горе често је био испуњен непрестаним молитвама и дубоким размишљањима о Богу. Старци попут Јосифа и других светогорских подвижника посвећивали су своје животе молитви, удаљени од свакодневних брига и световних дистракција. Они су се предавали Христовој молитви, понављајући је безброј пута, док су њихови умови и срца тражили Бога. Њихова преданост била је толико јака да су се мењали до те мере да их ближњи нису могли препознати. Они који су их сретали осећали су се лакшим, као да им је скинут терет с душе. Такво јединство са Богом омогућавало им је да делују као посредници Божије благодати и љубави. Бог је љубав, али не световна љубав. То је љубав која држи овај свет у постојању.

Ненад: Дивно речено. Враћам се на своје несугласице како бих боље разумео суштину Умно-срдачне молитве. Има још један детаљ за које те молим објашњење. Када ми на пример мислимо о неким стварима које су физички удаљене од нас, да ли ми то радимо умом или како?

Јеромонах Василије: То није ум то је разум. Ти размишљаш са разумом. Са умом осећаш. А срце је далеко, много далеко. Разум често хоће да превари ум. То ради са својим идејама. Разум је подложан ђаволу, јер често добива помисли од ђавола и није способан сам да их класификује и он их прихвата или одбија. Али онда идеја иде на савест. Али савест није могуће преварити и онда ако је идеја или помисао коју је човек прихватио нечисти, тада савест не да човеку да мирно спава.

Ненад: Где се физички налази Дух и Душа, јел се може рећи да су у срцу?

Јеромонах Василије: Душа живи у целом телу. У сваком делу твог тела је душа, а дух је у срцу и дух разговара са Богом и зато је тешко доћи до срца. Ту у срцу нема никакве манипулације. Ако кажемо да је човекова савест црна, то значи да савест није уништена, јер лоша дела уништавају човека, али не и савест. Савест остаје неокрњена, али човеков разум је тада смушен и запрљан. Дух је у срцу и дух разговара са Богом. Молитве у цркви су припрема за дубље умне молитве. Некада су се пустињаци цео живот бавили само са умном молитву како би дошли до контакта са Богом. Они су имали вечни контакт са Богом, Богом су размишљали. Код њих када би дошао ти би се преобразио и то ради Благодати Божије. Старци су тада проводници благодати. Био си на Светој Гори, видео си старце?

Ненад: Јесам, једног на врху Атоса, не знам ни ко је ни шта је био, али оставио је јак утисак на мене. Јел ти отац Гаврило причао своје искуство стицања Умне молитве у манастиру Филотеј на Светој Гори?

Јеромонах Василије: Јесте, да, Филотеј је имао сталну Умну молитву. Све време су творили Умну молитву и тако су одржавали себе и духовно стање. Отац Гаврило када је дошао од њих у Хиландар, он се променио толико да га нису препознали у Хиландару. Тамо је доживео тренутке Христове молитве и старца Јосифа. Хтео сам да извучем више од оца Гаврило о његовим искуству у Филотеју, али није хтео да прича о томе. Причао би да није то за мене. Рекао би само да узмем бројаницу и понављам: „Господе Исусе Христе помилуј ме“. Сада читам књигу старца Димитрија Ростовског. Он је дошао као млад монах код старца и овај га је учио три године како да се моли Богу. Касније се старац упокојио и остао је овај без свог духовног руководитеља. У тој молитви мораш имати духовног руководитеља и не можеш сам да се молиш. Могуће је да паднеш у прелест, јер ђаво ти преноси осећај да си нешто постигао и онда, ако нешто и постигнеш онда то и изгубиш. Потребно је имати неког ко је прошао ту духовну школу.

Ненад: Али ви који служите Свету Литургију снагу ове молитве осетите у Олтару?

Јеромонах Василије: Можете је и ви осетити, али нећете да је осетите, јер треба да учествујете молитвено у Литургији. Кад каже свештеник Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, тада овај свет нестаје, овог света више нема, већ само остаје царство Оца и Сина и Светога Духа. Тада треба да одмакнемо мисли и размишљања и тако треба бити кад траје Литургија и онда смо учесници у Литургији, а не посматрачи. Кад свештеник даје благодат народу, он је даје свима, али они га не примају, јер не учествују у Литургији. Ако имаш нешто што ти мучи савест, запиши то па исповедај. Треба да се трудиш у стилу: Боже буди милостив мени грешном. Умно-срдачна молитва, као врхунац духовног живота, води нас ка потпуном јединству са Богом. Она није само техника, већ стање у којем се целокупно наше биће предаје Божјој вољи. То је тренутак када разум, срце и душа постају једно са Створитељем. Такво стање није лако постићи, али то је циљ којем тежимо. Ти покушај, али да нешто успеш, нема шансе.

Извор: nenadbadovinac.com