Недеља о Блудном сину

Поводом предстојеће Свете и велике Четрдесетнице, доносимо одломке из књиге ”Велики пост” протојереја Александра Шмемана.

Недеља о блудном сину

У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које се певају тога дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то хришћанство. А онај који је савршено „код куће“ у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.

Често се покајање идентификује са хладним и „објективним“ набрајањем грехова и преступа, као акт „признавања кривице“ у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа – без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово „нешто“ је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим – у крштењу – примили смо нови живот самога Христа, дар Светога Духа, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз „грехове“ и „преступе“ већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност „далекој земљи“ у односу на предивни очев дом.

Лако је исповедати да нисмо постили, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Покајање је и дубока жеља за поновним проналаском изгубљеног дома.

Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: „Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе“, каже се у Кондаку на овај дан, „и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу…“

И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим… „Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу…“

Овде треба да се помене и једна литургичка специфичност ове „Недеље блудног сина“. На недељном јутрењу, после свечаних и радосних псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични псалам 137:

„Седели смо и плакали на рекама Вавилонским када смо се сећали Сиона … Како ћемо запевати песму Господњу у туђој земљи? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека буде заборављена десница моја. Ако се не будем тебе сећао, нека ми се језик за непца прилепи. Ако не дам предност Јерусалиму над свим мојим радостима…“

То је псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом светом граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога – и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутнога. 0вај псалам ће се још певати два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање – као повратак.

Александар Шмеман