Sveti ispovjednik Dositej
(1878 – 1945)
Episkop niški i Mitropolit zagrebački

Sveti Dositej (Vasić), prvi mitropolit Eparhije zagrebačke, rođen je u Beogradu 5. decembra 1877. godine. Na krštenju je dobio ime Dragutin. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Beogradu, a zvanje kandidata bogoslovlja stekao je nakon završene Kijevske duhovne akademije 1904. godine. Usavršavao se u Berlinu na filosofskobogoslovskoj grupi nauka. U Lajpcigu je studirao čistu i eksperimentalnu psihologiju. Za episkopa niškog hirotonisan je 25. maja 1913. Prvi je mitropolit zagrebački od 1933. godine do upokojenja, 1945., u manastiru Vavedenje u Beogradu.

Episkop niški

Iste 1913. godine, kada je stupio na katedru niških episkopa, proslavljen je jubilej – 1600 godina od donošenja Milanskog edikta. U izveštaju sa proslave objavljenom u Bogoslovskom glasniku stoji da je za dobru organizaciju proslave zaslužan ”mladi i agilni episkop niški Dositej, koji je tek nedavno došao na episkopsku katedru, već je dao dokaza svom organizatorskom talentu, kao i o tome da budnim okom motri na sve prilike u svojoj eparhiji. Preosvećeni Episkop zaslužuje od sviju najsrdačniju hvalu.“

U Nišu je vladiku Dositeja zatekao i Prvi svetski rat. U teškim i stradalnim vremenima, vladika Dositej je projavio neiscrpnu dobrotu, ljubav i predusretljivost, ne samo prema građanima Niša, već i prema hiljadama izbeglica i nesrećnika. Oko stotinu ratne siročadi smestio je 1915. godine u manastiru svetog Romana kod Đunisa, što im je omogućilo da prežive rat. 

Kada je srpska vojska morala da se povuče preko Albanije u Grčku novembra 1915. godine, vladika Dositej ostao je u Nišu, gde je dočekao neprijateljsku vojsku. On je lično, sa sveštenicima i starcima, izašao ispred naoružanih okupatora i molio, u ime zajedničkog stradanja u prošlosti od Turaka i „najviše u ime naše jedne svete hrišćanske vere,“ da neprijatelj poštedi stare i nemoćne i napuštene žene i decu. Lično je garantovao za red i mir u Nišu. Bugarska vojska je obećala da će ispuniti molbu vladike, ali su ga, samo pet dana po zauzimanju grada, nasilno odveli i internirali ga u bačkovski manastir u Rodopima. Kasnije je premešten u sokolski manastir.

Neka bi milostivi Bog sačuvao i naše najgore neprijatelje i najveće zločince od nevolja u kojima se mnoge familije naših sveštenika – mučenika nalaze

Iz zarobljeništva se vladika vratio 12. oktobra 1918. godine. Njegov povratak u Niš zabeležio je jedan bogoslov na korici Oktoiha niške Saborne crkve: „Oktobra 12. godine 1918. godine u 4 sati po podne dođe iz ropstva NJ. Preosveštenstvo Arhijerej niški gospodin Dositej. U 5 sati po podne naš niški Gospodin Dositej po svršetku blagodarenja održa govor svome stadu, govor koji svako pazaše ili dražaše srca i celo građanstvo ispunjeno oduševljenjem i radosti gledajući opet u svojoj sredini svoga duhovnog oca plakaše.“ 

jednoj poslanici anglosanksoncima vladika Dositej potresno je zabeležio okolnosti koje je zatekao po povratku iz zarobljeništva u Niš:

Moja duša je prepuna bola, moje su ruke suviše slabe i moje oči pune suza; moj se duh brani kad pišem ove redove. Ja osećam da mi je potreban utešitelj. No, jesam li ja jedini koga treba tešiti? O, kad bih mogao samo da govorim o svojoj duševnoj agoniji! To što sada vidim i čujem prevazilazi moja najtačnija uobraženja u vremenu ropstva. Hiljade najboljih sinova moga naroda i sa njima jedan veliki broj sveštenstva – slugu Božjih – poslani su bili u ropstvo, mučeni i ubijani. Vi ćete me zapitati: „Zašto? Za koji zločin?“ Prosto zato što su bili Srbi. O, kad bi Vi samo znali kako su žalosna i tužna deca i rođaci naših mučenika! Njihove duše su pune stradanja. Oni zaista potrebuju utehe. Nama su svima potrebne same molitve, jer znajte: nevolja je kod nas opšta. Meni je žao, draga braćo i sestre u Hristu, što sam i suviše daleko da Vam mogu govoriti licem k licu kao što kaže Veliki i Sveti Apostol naroda, te da vam opišem našu materijalnu bedu i pustoš. O, kad bih ovog momenta umesto što sam govorim, mogao pustiti da govore usta nekog od mojih sveštenika, koji su tako razbojnički bili ubijeni, kad bi mogli od njih da čujete njihove nevolje i bede, njihovo gladovanje i golotinju – ja mislim da bi se Vaša srca ispunila sa bolom i sažaljenjem, užasom i čuđenjem. Neka bi milostivi Bog sačuvao i naše najgore neprijatelje i najveće zločince od nevolja u kojima se mnoge familije naših sveštenika – mučenika nalaze.

Od 1920. do 1925. godine, vladika Dositej bio je delegat srpske Pravoslavne Crkve u Čehoslovačkoj. 

Nakon razornog zemljotresa u Bugarskoj 1927. godine, vladika Dositej prikupljao je pomoć koju je lično odneo i razdelio.

 

Mitropolit zagrebački

Na jesenjem zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora 1932. godine izabran je za prvog mitropolita zagrebačkog. Na Cveti, 9 aprila sledeće godine (1933), ustoličen je u Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu.

Uoči ustoličenja, na Lazarevu Subotu, vladika Dositej krenuo je ka Zagrebu vozom iz Beograda. 

O ustoličenju u Zagrebu patrijaraški Glasnik je pisao: „U Zagreb je krenuo iz Beograda 8. aprila u 8:40 časova. Na stanici su ga ispratili Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Varnava sa arhijerejima […] Na teritoriji Zagrebačke mitropolije bilo je nekoliko dočeka na pojedinim stanicama, gde je mesno pravoslavno sveštenstvo sa građanstvom pozdravljalo Prvosveštenika koji im donosi mir i ljubav. Voz sa salonskim kolima u kome se nalazio novoizabrani Mitropolit zagrebački sa svojom pratnjom stigao je u Zagreb u 16:45 časova. Stanica u Zagrebu kao i svečana čekaonica bile su ukrašene cvećem i zastavama. Devojčice su nosile cveće i posipale put kojim je imao Mitropolit Dositej da prođe. Pred Mitropolitom Dositejem izašle su delegacije pojedinih veroispovesti, a zatim ceo odbor Srpske pravoslavne Crkvene opštine. U pratnji svih velikodostojnika i građanstva, Mitropolit Dositej pošao je u pravoslavnu crkvu, gde je održano bdenije. Na Cveti 9. aprila u pratnji Mitropolita Skopskog Gospodina Josifa i Episkopa gornjokarlovačkog Gospodina Maksimilijana, Visokopreosvećeni G. Dositej je u 8 časova iz svoje rezidencije pošao u Srpski Pravoslavni Hram. Sveta Liturgija počela je oko 8:30 časova, uz pevanje ruskog hora“.

Velika uteha obuzela je moju dušu od svega onoga što sam već pri prvom dolasku u novu Bogom mi čuvanu eparhiju čuo i video.

Mitropolit Dositej održao je prvo pastirsko slovo svojoj novoj pastvi, u kom je, između ostalog rekao:

Dolazimo mi na katedru Mitropolije zagrebačke ne u svojstvu novoizabranog Arhijereja, nego sa iskustvom koje smo u toku 20 godina pribirali i stekli u Niškoj eparhiji. Da, zaista punih 20 godina i to godina najbolje naše svežine i jačine naše fizičke i duhovne, za koje vreme sudbina nam je dala da zajedno sa svojom duhovnom decom i to u prvim godinama našeg arhijerejskog služenja, doživimo i preživimo dosta mučnih i gorkih dana i časova. Nama je Eparhija niška bila mila i draga i možda baš zato što je bilo nečuvenih muka koje smo delili sa našim narodom, trpeljivo podnoseći sve ono što nam je usud dodelio. Ali zašto baš sada u ovom svečanom času pominjati dane teškog iskušenja i nevolje, kada nas je Gospod Bog, po velikoj milosti svojoj, zajedno sa našim narodom nagradio time što nas je oslobodio od svega toga i dao nam izobilje radosti i sreće. Posle nevolja dođoše dani radosti i veselja. Naša Kraljevina, naša lepa Jugoslavija, oslobođena je i ujedinjena i eto mi iz istorijske Eparhije niške dolazimo u naš lepi i beli Zagreb, koji je svima nama blizak isto onako kao i sama prestonica, naš mučenički grad Beograd…

Prema pisanju Politike, po želji Mitropolita Dositeja, ”s obzirom na Časni post i opšte privredne prilike, nije davan nikakav banket, nego je Crkvena opština u Zagrebu umesto toga podelila sirotinji za uskršnje praznike deset hiljada dinara u gotovini”.

Bez sloge i ljubavi nema ni pravog zadovoljstva

Neposredno po ustoličenju, vladika Dositej poslao je vaskršnju poslanicu svojoj novoj pastvi u Eparhiji zagrebačkoj. U njoj je između ostalog rekao:

Razumećete braćo moja u Hristu i sva deco moja duhovna, da mi nije lako bilo rastati se od moje braće u Hristu iz Niša, kao i iz Eparhije niške i tamošnjeg pobožnog, junačkog i rodoljubivog naroda. Svoju ljubav svetoj veri pravoslavnoj, moja braća u Hristu, sveštenici, posvedočili su drugom, novom Ćele kulom, a junaštvo dece moje duhovne iz drugog gvozdenog puka i u topličkom i jablaničkom ustanku dugo se neće moći zaboraviti, nego će se dugo i dugo pričati i prepričavati, pa i uz gusle opevati. Ali je velika uteha obuzela moju dušu, radošću je bila ona ispunjena, od svega onoga što sam već pri prvom dolasku u novu Bogom mi čuvanu eparhiju čuo i video. Verujem da ću u svome novom vinogradu kod moje braće sveštenika, naći iskrenu i oduševljenu potporu, a kod moje pravoslavne pastve punu odanost i ljubav. 

Prota Dušan Kašić je o radu mitropolita Dositeja u Eparhiji zagrebačkoj pisao: ”U svojoj novoj eparhiji dao se mitropolit Dositej svojski na rad oko organizovanja nove eparhije. Obilazio je Eparhiju, posjećivao crkvene slave, neumorno kontaktirao sa sveštenstvom i narodom i stekao nepodijeljene njihove simpatije. Svuda gdje je prolazio neumorno je propovijedao o bratskoj slozi i jedinstvu, pa se čak u pojedinim selima obraćao nacionalnim manjinama na njihovim jezicima, npr. u Velikoj Pisanici na mađarskom, a u Velikim Zdencima na češkom, što je i kod izazvalo simpatije prema mitropolitu i dobar odnos prema pravoslavnim Srbima. Svojom kulturom i sposobnostima on je ne samo imponirao svojoj pastvi, već je vio kadar da dostojno reprezentuje Srpsku crkvu…”

Svetitelj je na imanju crkvenog odbornika i dobrotvora Đure Avirovića osnovao manastir Svete Petke. U manastiru je 1938. godine živelo deset monahinja koje su se, zajedno sa mitropolitom, starale o siročadi.

U pojedinim selima obraćao se nacionalnim manjinama na njihovim jezicima u Velikoj Pisanici na mađarskom, a u Velikim Zdencima na češkom 

Temelje Hrama svetog kneza Lazara u Mariboru vladika Dositej osvetio je 12. avgusta 1934. godine. List Pravda o tom događaju pisao je između ostalog: ”U govoru koji je održao prilikom osvećenja kamena temelja za crkvu, Mitropolit g. Dositej je govorio o potrebi razvijanja hrišćanske ljubavi među bližnjima svih vera. – Treba da budemo složni i da se jedan prema drugom ophodimo kao sin prema ocu i otac prema sinu. Bez sloge i ljubavi nema ni pravog zadovoljstva”.

Po upokojenju patrijarha Varnave (23. jul 1937), Sveti Sinod je, do izbora novog poglavara Srpske Crkve, izabrao mitropolita Dositeja za čuvara patrijaršijskog trona.

Prema izveštaju mitropolita Dositeja Svetom Arhijerejskom Sinodu 1938. godine, crkveni život u Eparhiji zagrebačkoj bio je na zavidnom nivou. Mitropolit piše da je ”narod marljivo dolazio na bogosluženja i primao svete tajna pokajanja i pričešća. Porodični život vernih je prilično sređen, a sveštenstvo je marljivo zalazilo u domove vernih i sa njima održavalo nužni kontakt. Sveštenstvo je u pogledu svog vladanja i rada na dostojnoj visini, što sam mu i priznao, odlikovavši mnoge od njih koje crvenim pojasom, a koje činom protojerejskim…”

Na Veliku Gospojinu 1938. godine sveti mitropolit proslavio je 40 godina svešteničke, 25 godina episkopske i 5 godina mitropolitske službe.

Episkop niški

Iste 1913. godine, kada je stupio na katedru niških episkopa, proslavljen je jubilej – 1600 godina od donošenja Milanskog edikta. U izveštaju sa proslave objavljenom u Bogoslovskom glasniku stoji da je za dobru organizaciju proslave zaslužan ”mladi i agilni episkop niški Dositej, koji je tek nedavno došao na episkopsku katedru, već je dao dokaza svom organizatorskom talentu, kao i o tome da budnim okom motri na sve prilike u svojoj eparhiji. Preosvećeni Episkop zaslužuje od sviju najsrdačniju hvalu.“

U Nišu je vladiku Dositeja zatekao i Prvi svetski rat. U teškim i stradalnim vremenima, vladika Dositej je projavio neiscrpnu dobrotu, ljubav i predusretljivost, ne samo prema građanima Niša, već i prema hiljadama izbeglica i nesrećnika. Oko stotinu ratne siročadi smestio je 1915. godine u manastiru svetog Romana kod Đunisa, što im je omogućilo da prežive rat. 

Kada je srpska vojska morala da se povuče preko Albanije u Grčku novembra 1915. godine, vladika Dositej ostao je u Nišu, gde je dočekao neprijateljsku vojsku. On je lično, sa sveštenicima i starcima, izašao ispred naoružanih okupatora i molio, u ime zajedničkog stradanja u prošlosti od Turaka i „najviše u ime naše jedne svete hrišćanske vere,“ da neprijatelj poštedi stare i nemoćne i napuštene žene i decu. Lično je garantovao za red i mir u Nišu. Bugarska vojska je obećala da će ispuniti molbu vladike, ali su ga, samo pet dana po zauzimanju grada, nasilno odveli i internirali ga u bačkovski manastir u Rodopima. Kasnije je premešten u sokolski manastir.

Neka bi milostivi Bog sačuvao i naše najgore neprijatelje i najveće zločince od nevolja u kojima se mnoge familije naših sveštenika – mučenika nalaze

Iz zarobljeništva se vladika vratio 12. oktobra 1918. godine. Njegov povratak u Niš zabeležio je jedan bogoslov na korici Oktoiha niške Saborne crkve: „Oktobra 12. godine 1918. godine u 4 sati po podne dođe iz ropstva NJ. Preosveštenstvo Arhijerej niški gospodin Dositej. U 5 sati po podne naš niški Gospodin Dositej po svršetku blagodarenja održa govor svome stadu, govor koji svako pazaše ili dražaše srca i celo građanstvo ispunjeno oduševljenjem i radosti gledajući opet u svojoj sredini svoga duhovnog oca plakaše.“ 

jednoj poslanici anglosanksoncima vladika Dositej potresno je zabeležio okolnosti koje je zatekao po povratku iz zarobljeništva u Niš:

Moja duša je prepuna bola, moje su ruke suviše slabe i moje oči pune suza; moj se duh brani kad pišem ove redove. Ja osećam da mi je potreban utešitelj. No, jesam li ja jedini koga treba tešiti? O, kad bih mogao samo da govorim o svojoj duševnoj agoniji! To što sada vidim i čujem prevazilazi moja najtačnija uobraženja u vremenu ropstva. Hiljade najboljih sinova moga naroda i sa njima jedan veliki broj sveštenstva – slugu Božjih – poslani su bili u ropstvo, mučeni i ubijani. Vi ćete me zapitati: „Zašto? Za koji zločin?“ Prosto zato što su bili Srbi. O, kad bi Vi samo znali kako su žalosna i tužna deca i rođaci naših mučenika! Njihove duše su pune stradanja. Oni zaista potrebuju utehe. Nama su svima potrebne same molitve, jer znajte: nevolja je kod nas opšta. Meni je žao, draga braćo i sestre u Hristu, što sam i suviše daleko da Vam mogu govoriti licem k licu kao što kaže Veliki i Sveti Apostol naroda, te da vam opišem našu materijalnu bedu i pustoš. O, kad bih ovog momenta umesto što sam govorim, mogao pustiti da govore usta nekog od mojih sveštenika, koji su tako razbojnički bili ubijeni, kad bi mogli od njih da čujete njihove nevolje i bede, njihovo gladovanje i golotinju – ja mislim da bi se Vaša srca ispunila sa bolom i sažaljenjem, užasom i čuđenjem. Neka bi milostivi Bog sačuvao i naše najgore neprijatelje i najveće zločince od nevolja u kojima se mnoge familije naših sveštenika – mučenika nalaze.

Od 1920. do 1925. godine, vladika Dositej bio je delegat srpske Pravoslavne Crkve u Čehoslovačkoj. 

Nakon razornog zemljotresa u Bugarskoj 1927. godine, vladika Dositej prikupljao je pomoć koju je lično odneo i razdelio.

 

Mitropolit zagrebački

Na jesenjem zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora 1932. godine izabran je za prvog mitropolita zagrebačkog. Na Cveti, 9 aprila sledeće godine (1933), ustoličen je u Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu.

Uoči ustoličenja, na Lazarevu Subotu, vladika Dositej krenuo je ka Zagrebu vozom iz Beograda. 

O ustoličenju u Zagrebu patrijaraški Glasnik je pisao: „U Zagreb je krenuo iz Beograda 8. aprila u 8:40 časova. Na stanici su ga ispratili Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Varnava sa arhijerejima […] Na teritoriji Zagrebačke mitropolije bilo je nekoliko dočeka na pojedinim stanicama, gde je mesno pravoslavno sveštenstvo sa građanstvom pozdravljalo Prvosveštenika koji im donosi mir i ljubav. Voz sa salonskim kolima u kome se nalazio novoizabrani Mitropolit zagrebački sa svojom pratnjom stigao je u Zagreb u 16:45 časova. Stanica u Zagrebu kao i svečana čekaonica bile su ukrašene cvećem i zastavama. Devojčice su nosile cveće i posipale put kojim je imao Mitropolit Dositej da prođe. Pred Mitropolitom Dositejem izašle su delegacije pojedinih veroispovesti, a zatim ceo odbor Srpske pravoslavne Crkvene opštine. U pratnji svih velikodostojnika i građanstva, Mitropolit Dositej pošao je u pravoslavnu crkvu, gde je održano bdenije. Na Cveti 9. aprila u pratnji Mitropolita Skopskog Gospodina Josifa i Episkopa gornjokarlovačkog Gospodina Maksimilijana, Visokopreosvećeni G. Dositej je u 8 časova iz svoje rezidencije pošao u Srpski Pravoslavni Hram. Sveta Liturgija počela je oko 8:30 časova, uz pevanje ruskog hora“.

Velika uteha obuzela je moju dušu od svega onoga što sam već pri prvom dolasku u novu Bogom mi čuvanu eparhiju čuo i video.

Mitropolit Dositej održao je prvo pastirsko slovo svojoj novoj pastvi, u kom je, između ostalog rekao:

Dolazimo mi na katedru Mitropolije zagrebačke ne u svojstvu novoizabranog Arhijereja, nego sa iskustvom koje smo u toku 20 godina pribirali i stekli u Niškoj eparhiji. Da, zaista punih 20 godina i to godina najbolje naše svežine i jačine naše fizičke i duhovne, za koje vreme sudbina nam je dala da zajedno sa svojom duhovnom decom i to u prvim godinama našeg arhijerejskog služenja, doživimo i preživimo dosta mučnih i gorkih dana i časova. Nama je Eparhija niška bila mila i draga i možda baš zato što je bilo nečuvenih muka koje smo delili sa našim narodom, trpeljivo podnoseći sve ono što nam je usud dodelio. Ali zašto baš sada u ovom svečanom času pominjati dane teškog iskušenja i nevolje, kada nas je Gospod Bog, po velikoj milosti svojoj, zajedno sa našim narodom nagradio time što nas je oslobodio od svega toga i dao nam izobilje radosti i sreće. Posle nevolja dođoše dani radosti i veselja. Naša Kraljevina, naša lepa Jugoslavija, oslobođena je i ujedinjena i eto mi iz istorijske Eparhije niške dolazimo u naš lepi i beli Zagreb, koji je svima nama blizak isto onako kao i sama prestonica, naš mučenički grad Beograd…

Prema pisanju Politike, po želji Mitropolita Dositeja, ”s obzirom na Časni post i opšte privredne prilike, nije davan nikakav banket, nego je Crkvena opština u Zagrebu umesto toga podelila sirotinji za uskršnje praznike deset hiljada dinara u gotovini”.

Bez sloge i ljubavi nema ni pravog zadovoljstva

Neposredno po ustoličenju, vladika Dositej poslao je vaskršnju poslanicu svojoj novoj pastvi u Eparhiji zagrebačkoj. U njoj je između ostalog rekao:

Razumećete braćo moja u Hristu i sva deco moja duhovna, da mi nije lako bilo rastati se od moje braće u Hristu iz Niša, kao i iz Eparhije niške i tamošnjeg pobožnog, junačkog i rodoljubivog naroda. Svoju ljubav svetoj veri pravoslavnoj, moja braća u Hristu, sveštenici, posvedočili su drugom, novom Ćele kulom, a junaštvo dece moje duhovne iz drugog gvozdenog puka i u topličkom i jablaničkom ustanku dugo se neće moći zaboraviti, nego će se dugo i dugo pričati i prepričavati, pa i uz gusle opevati. Ali je velika uteha obuzela moju dušu, radošću je bila ona ispunjena, od svega onoga što sam već pri prvom dolasku u novu Bogom mi čuvanu eparhiju čuo i video. Verujem da ću u svome novom vinogradu kod moje braće sveštenika, naći iskrenu i oduševljenu potporu, a kod moje pravoslavne pastve punu odanost i ljubav. 

Prota Dušan Kašić je o radu mitropolita Dositeja u Eparhiji zagrebačkoj pisao: ”U svojoj novoj eparhiji dao se mitropolit Dositej svojski na rad oko organizovanja nove eparhije. Obilazio je Eparhiju, posjećivao crkvene slave, neumorno kontaktirao sa sveštenstvom i narodom i stekao nepodijeljene njihove simpatije. Svuda gdje je prolazio neumorno je propovijedao o bratskoj slozi i jedinstvu, pa se čak u pojedinim selima obraćao nacionalnim manjinama na njihovim jezicima, npr. u Velikoj Pisanici na mađarskom, a u Velikim Zdencima na češkom, što je i kod izazvalo simpatije prema mitropolitu i dobar odnos prema pravoslavnim Srbima. Svojom kulturom i sposobnostima on je ne samo imponirao svojoj pastvi, već je vio kadar da dostojno reprezentuje Srpsku crkvu…”

Svetitelj je na imanju crkvenog odbornika i dobrotvora Đure Avirovića osnovao manastir Svete Petke. U manastiru je 1938. godine živelo deset monahinja koje su se, zajedno sa mitropolitom, starale o siročadi.

U pojedinim selima obraćao se nacionalnim manjinama na njihovim jezicima u Velikoj Pisanici na mađarskom, a u Velikim Zdencima na češkom 

Temelje Hrama svetog kneza Lazara u Mariboru vladika Dositej osvetio je 12. avgusta 1934. godine. List Pravda o tom događaju pisao je između ostalog: ”U govoru koji je održao prilikom osvećenja kamena temelja za crkvu, Mitropolit g. Dositej je govorio o potrebi razvijanja hrišćanske ljubavi među bližnjima svih vera. – Treba da budemo složni i da se jedan prema drugom ophodimo kao sin prema ocu i otac prema sinu. Bez sloge i ljubavi nema ni pravog zadovoljstva”.

Po upokojenju patrijarha Varnave (23. jul 1937), Sveti Sinod je, do izbora novog poglavara Srpske Crkve, izabrao mitropolita Dositeja za čuvara patrijaršijskog trona.

Prema izveštaju mitropolita Dositeja Svetom Arhijerejskom Sinodu 1938. godine, crkveni život u Eparhiji zagrebačkoj bio je na zavidnom nivou. Mitropolit piše da je ”narod marljivo dolazio na bogosluženja i primao svete tajna pokajanja i pričešća. Porodični život vernih je prilično sređen, a sveštenstvo je marljivo zalazilo u domove vernih i sa njima održavalo nužni kontakt. Sveštenstvo je u pogledu svog vladanja i rada na dostojnoj visini, što sam mu i priznao, odlikovavši mnoge od njih koje crvenim pojasom, a koje činom protojerejskim…”

Na Veliku Gospojinu 1938. godine sveti mitropolit proslavio je 40 godina svešteničke, 25 godina episkopske i 5 godina mitropolitske službe.

Ispovedništvo

Rat je svetog Dositeja zatekao u Zagrebu. Uprkos tome što se ubrzo posle uspostave Nezavisne Države Hrvatske, 10. aprila 1941. godine mitropolit sastao sa ministrom vera Milom Budakom, koji mu je obećao da će se pronaći modus vivendi sa Pravoslavnom crkvom,  svetitelj je uhapšen već 7. maja i odveden u zatvor u Petrinjskoj ulici. Sa njim je uhapšen i đakon Lazar Živadinović, a iste noći i brojni ugledni zagrebački Srbi. Svi, osim mitropolita Dositeja, odvedeni su u logor Jadovno i tamo ubijeni. 

U zatvoru u kom je boravio svega jedan dan, svetitelj je pretrpeo strašna mučenja. Prota Dimitrije Vitković, arhijerejski zamenik, zapisao je: ”Svedoci su dojavili da je strahovito bio tučen, naročito neka ženska valjda ustaškinja da ga je udarala batinom, što i on sam to potvrđuje. Svedoci navode i reči g. Mitropolita da je rekao ”deco, zašto to radite”. I još kažu, da su se sami redari na to zgražali i valjda oni su i uspeli da još ostane živ poslije ovakvog mučenja od strane ustaša”. 

Dan nakon hapšenja, 8. maja, mitropolit Dositej poslat je vozom u Beograd, gde je smešten u zatvor, a već istog dana, zbog teškog zdrastvenog stanja, prebačen je u privatni sanatorijum Živković. 

U lekarskom izveštaju Svetom Sinodu, direktor sanatorijuma dr Dragoljub Smiljanović napisao je da je lekarska komisija ustanovila da se mitropolit nalazi u ”stanju teškog stupora i psihičke dezorijentacije; govori teško, nevezano, nerazgovetno i ne reaguje ni na kakav fizički dodir, kao vreo predmet, ubod, pritisak. Lice mu je modro, naduveno, pokriveno prostranim krvnim sufuzijama. Iz brade i sa glave čupana kosa i ta mesta podlivena krvlju. Grudni koš, leđa, ramena i ruke, pokriveni modricama – ekimozama – i otocima, zglobovi dolaktica i šaka naduveni, modri, deformisani. Butine išarane modricama, kolena otečena i pokreti artikulacija nemogući. Naročito pada u oči jezik koji je ispao iz usta, modar i krvav zadebljao i u ranama viseći kroz razbijene zube i u ranama desni. Ranjenik je febrilan, pokazuje znake akutne srčane slabosti i bronhitične pojave. Ispitivanje refleksa nemoguće i to patelarnih zbog otoka, a zeničnih zbog krvlju podlivenih beonjača i otečenih arkada, koje zatvaraju potpuno očne zglobove. Donji deo abdomena naduven usled retencije mokraće. Sve navedene povrede spolja kao i povrede unutra teške su traumatične prirode i nanete udarcima tupog oruđa ili čupanjem, kao što je slučaj sa jezikom i kosom”. 

Deco, zašto to radite?

Uprkos teškom zdravstvenom stanju, Mitropolit Dositej pisao je već 19. maja proti Dimitriju Vitkoviću, interesujući se za stanje eparhije i sveštenstva. 

U sanatorijumu mitropolit je liječen do 27. jula 1941. godine, nakon čega je staranje o njemu preuzela beogradska porodica Zotas. 

Briga o eparhiji zagrebačkoj poverena je septembra iste godine Episkopu zvorničko-tuzlanskom Nektariju.

Tokom naredne dvije godine mitropolitovo zdravstveno stanje je stagniralo, da bi se, juna 1943, drastično pogoršalo. Svetitelj se upokojio 13. januara 1945. godine u manastiru Vavedenje u Beogradu. 

Na sednici Svetog Arhijerejskog Sabora 22. maja 1998. godine uvršten je u kalendar svetih Pravoslavne Crkve. Njegov spomen se praznuje 13. januara / 31. decembra. 

Na katedri arhijereja Eparhije zagrebačke svetog Dositeja nasledio je episkop Damaskin (Grdanički).