Епископ нишки

Исте године када је ступио на катедру нишких епископа, 1913, прослављaн је јубилеј – 1600 година од доношења Миланског едикта. У извештају са прославе објављеном у Богословском гласнику стоји да је за добру организацију прославе заслужан ”млади и агилни епископ нишки Доситеј, који је тек недавно дошао на епископску катедру, већ је дао доказа свом организаторском таленту, као и о томе да будним оком мотри на све прилике у својој епархији. Преосвећени Епископ заслужује од свију најсрдачнију хвалу.“

У Нишу је владику Доситеја затекао и Први светски рат. У тешким и страдалним временима, владика Доситеј је пројавио неисцрпну доброту, љубав и предусретљивост, не само према грађанима Ниша, већ и према хиљадама избеглица и несрећника. Око стотину ратне сирочади сместио је 1915. године у манастиру светог Романа код Ђуниса, што им је омогућило да преживе рат. 

Када је српска војска морала да се повуче преко Албаније у Грчку новембра 1915. године, владика Доситеј остао је у Нишу, где је дочекао непријатељску војску. Он је лично, са свештеницима и старцима, изашао испред наоружаних окупатора и молио, у име заједничког страдања у прошлости од Турака и „највише у име наше једне свете хришћанске вере,“ да непријатељ поштеди старе и немоћне и напуштене жене и децу. Лично је гарантовао за ред и мир у Нишу. Бугарска војска је обећала да ће испунити молбу владике, али су га, само пет дана по заузимању града, насилно одвели и интернирали га у бачковски манастир у Родопима. Касније је премештен у соколски манастир.

Нека би милостиви Бог сачувао и наше најгоре непријатеље и највеће злочинце од невоља у којима се многе фамилије наших свештеника – мученика налазе

Из заробљеништва се владика вратио 12. октобра 1918. године. Његов повратак у Ниш забележио је један богослов на корици Октоиха нишке Саборне цркве: „Октобра 12. године 1918. године у 4 сати по подне дође из ропства Њ. Преосвештенство Архијереј нишки господин Доситеј. У 5 сати по подне наш нишки Господин Доситеј по свршетку благодарења одржа говор своме стаду, говор који свако пазаше или дражаше срца и цело грађанство испуњено одушевљењем и радости гледајући опет у својој средини свога духовног оца плакаше.“ 

У једној посланици англосанксонцима владика Доситеј потресно је забележио околности које је затекао по повратку из заробљеништва у Ниш:

Моја душа је препуна бола, моје су руке сувише слабе и моје очи пуне суза; мој се дух брани кад пишем ове редове. Ја осећам да ми је потребан утешитељ. Но, јесам ли ја једини кога треба тешити? О, кад бих могао само да говорим о својој душевној агонији! То што сада видим и чујем превазилази моја најтачнија уображења у времену ропства. Хиљаде најбољих синова мога народа и са њима један велики број свештенства – слугу Божјих – послани су били у ропство, мучени и убијани. Ви ћете ме запитати: „Зашто? За који злочин?“ Просто зато што су били Срби. О, кад би Ви само знали како су жалосна и тужна деца и рођаци наших мученика! Њихове душе су пуне страдања. Они заиста потребују утехе. Нама су свима потребне саме молитве, јер знајте: невоља је код нас општа. Мени је жао, драга браћо и сестре у Христу, што сам и сувише далеко да Вам могу говорити лицем к лицу као што каже Велики и Свети Апостол народа, те да вам опишем нашу материјалну беду и пустош. О, кад бих овог момента уместо што сам говорим, могао пустити да говоре уста неког од мојих свештеника, који су тако разбојнички били убијени, кад би могли од њих да чујете њихове невоље и беде, њихово гладовање и голотињу – ја мислим да би се Ваша срца испунила са болом и сажаљењем, ужасом и чуђењем. Нека би милостиви Бог сачувао и наше најгоре непријатеље и највеће злочинце од невоља у којима се многе фамилије наших свештеника – мученика налазе.

Од 1920. до 1925. године, владика Доситеј био је делегат српске Православне Цркве у Чехословачкој. 

Након разорног земљотреса у Бугарској 1927. године, владика Доситеј прикупљао је помоћ коју је лично однео и разделио.

Митрополит загребачки

На јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора 1932. године изабран је за првог митрополита загребачког. На Цвети, 9 априла следеће године (1933), устоличен је у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу.

Уочи устоличења, на Лазареву Суботу, владика Доситеј кренуо је ка Загребу возом из Београда. 

О устоличењу у Загребу патријарашки Гласник је писао: „У Загреб је кренуо из Београда 8. априла у 8:40 часова. На станици су га испратили Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава са архијерејима […] На територији Загребачке митрополије било је неколико дочека на појединим станицама, где је месно православно свештенство са грађанством поздрављало Првосвештеника који им доноси мир и љубав. Воз са салонским колима у коме се налазио новоизабрани Митрополит загребачки са својом пратњом стигао је у Загреб у 16:45 часова. Станица у Загребу као и свечана чекаоница биле су украшене цвећем и заставама. Девојчице су носиле цвеће и посипале пут којим је имао Митрополит Доситеј да прође. Пред Митрополитом Доситејем изашле су делегације појединих вероисповести, а затим цео одбор Српске православне Црквене општине. У пратњи свих великодостојника и грађанства, Митрополит Доситеј пошао је у православну цркву, где је одржано бденије. На Цвети 9. априла у пратњи Митрополита Скопског Господина Јосифа и Епископа горњокарловачког Господина Максимилијана, Високопреосвећени Г. Доситеј је у 8 часова из своје резиденције пошао у Српски Православни Храм. Света Литургија почела је око 8:30 часова, уз певање руског хора“.

Велика утеха обузела је моју душу од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео.

Митрополит Доситеј одржао је прво пастирско слово својој новој пастви, у ком је, између осталог рекао:

Долазимо ми на катедру Митрополије загребачке не у својству новоизабраног Архијереја, него са искуством које смо у току 20 година прибирали и стекли у Нишкој епархији. Да, заиста пуних 20 година и то година најбоље наше свежине и јачине наше физичке и духовне, за које време судбина нам је дала да заједно са својом духовном децом и то у првим годинама нашег архијерејског служења, доживимо и преживимо доста мучних и горких дана и часова. Нама је Епархија нишка била мила и драга и можда баш зато што је било нечувених мука које смо делили са нашим народом, трпељиво подносећи све оно што нам је усуд доделио. Али зашто баш сада у овом свечаном часу помињати дане тешког искушења и невоље, када нас је Господ Бог, по великој милости својој, заједно са нашим народом наградио тиме што нас је ослободио од свега тога и дао нам изобиље радости и среће. После невоља дођоше дани радости и весеља. Наша Краљевина, наша лепа Југославија, ослобођена је и уједињена и ето ми из историјске Епархије нишке долазимо у наш лепи и бели Загреб, који је свима нама близак исто онако као и сама престоница, наш мученички град Београд…

Према писању Политике, по жељи Митрополита Доситеја, ”с обзиром на Часни пост и опште привредне прилике, није даван никакав банкет, него је Црквена општина у Загребу уместо тога поделила сиротињи за ускршње празнике десет хиљада динара у готовини”.

Без слоге и љубави нема ни правог задовољства

Непосредно по устоличењу, владика Доситеј послао је васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. У њој је између осталог рекао:

Разумећете браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у топличком и јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити, него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав. 

Прота Душан Кашић је о раду митрополита Доситеја у Епархији загребачкој писао: ”У својој новој епархији дао се митрополит Доситеј својски на рад око организовања нове епархије. Обилазио је Епархију, посјећивао црквене славе, неуморно контактирао са свештенством и народом и стекао неподијељене њихове симпатије. Свуда гдје је пролазио неуморно је проповиједао о братској слози и јединству, па се чак у појединим селима обраћао националним мањинама на њиховим језицима, нпр. у Великој Писаници на мађарском, а у Великим Зденцима на чешком, што је и код изазвало симпатије према митрополиту и добар однос према православним Србима. Својом културом и способностима он је не само импонирао својој пастви, већ је вио кадар да достојно репрезентује Српску цркву…”

Светитељ је на имању црквеног одборника и добротвора Ђуре Авировића основао манастир Свете Петке. У манастиру је 1938. године живело десет монахиња које су се, заједно са митрополитом, старале о сирочади.

У појединим селима обраћао се националним мањинама на њиховим језицима – у Великој Писаници на мађарском, а у Великим Зденцима на чешком 

Темеље Храма светог кнеза Лазара у Марибору владика Доситеј осветио је 12. августа 1934. године. Лист Правда о том догађају писао је између осталог: ”У говору који је одржао приликом освећења камена темеља за цркву, Митрополит г. Доситеј је говорио о потреби развијања хришћанске љубави међу ближњима свих вера. – Треба да будемо сложни и да се један према другом опходимо као син према оцу и отац према сину. Без слоге и љубави нема ни правог задовољства”.

По упокојењу патријарха Варнаве (23. јул 1937), Свети Синод је, до избора новог поглавара Српске Цркве, изабрао митрополита Доситеја за чувара патријаршијског трона.

Према извештају митрополита Доситеја Светом Архијерејском Синоду 1938. године, црквени живот у Епархији загребачкој био је на завидном нивоу. Митрополит пише да је ”народ марљиво долазио на богослужења и примао свете тајна покајања и причешћа. Породични живот верних је прилично сређен, а свештенство је марљиво залазило у домове верних и са њима одржавало нужни контакт. Свештенство је у погледу свог владања и рада на достојној висини, што сам му и признао, одликовавши многе од њих које црвеним појасом, а које чином протојерејским…”

На Велику Госпојину 1938. године свети митрополит прославио је 40 година свештеничке, 25 година епископске и 5 година митрополитске службе.