У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни. На месту некадашње припрате виде се два улегнућа , што потврђује да је вероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика. Манастир Марча добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио.

Када су у другој половини XVI века почела све више да јачају српска насеља у северној Хрватској долазили су овамо са народом и православни свештеници и калуђери, који су се одмах дали на организацију црквеног живота. Успеху њиховог настојања много је допринела појава дабробосанског митрополита Гаврила Аврамовића на овом подручју. Овај српски митрополит и егзарх пећког патријарха за Далмацију пребегао је овамо између 1578. и 1588. вели се, са седамдесет калуђера из манастира Рмња где је до тада боравио.

О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. Међутим о самом раду Митрополиту Гаврила на подизању манастира Марче и на организацији православне цркве у овим крајевима не знамо ништа поближе. Врло мало знамо и о раду славонско-пожешког владике Василија који је овамо прешао 1595. боравио у Ровишту и онде почетком XVII века умро.Због тога свакако сретамо касније за марчанске епископе и назив « ровишки «.

Римокатоличка црква и држава улагале су све снаге да ове православне досељенике преведу у римокатоличку веру. За тај циљ требали су им људи између самих Срба, и то чим виђенијих. Нико, дакле, после смрти митрополита Василија није за тај посао био пожељнији од архимандрита Симеона. На њега утиче по упутама из Загреба и Беча суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународњаке Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру.

Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. Симеон је био у веома незгодној ситуацији , тим пре што је манастиру требало осигурати и извесну имовину за опстанак и издржавање. Довијао се на све начине. 1607. постао је он епископ. Рукоположио га је у Ђуру 20. октобра 1607. митрополит Козма за епископа Угарске, Славоније и Хрватске.Владика Симеон морао је ићи у Пећ, где му је Патријарх Јован са синодом, признавши у потпуности његово рукоположење, дао 28. јуна 1609. синђелију, којом га поставља за епископа поменутих земаља.

Тако је Симеон постао епископ вретанијски у саставу Пећке патријаршије. Када се као такав појавио у Крајини и Марчи, изазвао је велико незадовољсто представника римокатоличке цркве. Притисак је био тако јак да је нови епископ увидео да мора наћи компромисно решење. 1611. морао је отићи у Рим да призна папу, где му је 15. новембра сам Папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Сва имања око Марче која су припадала цркви Свих Светих доделио је сада Папа манастиру Марчи.

Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити цркву и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрђују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.

Симеон Вретанијски умро је почетком 1630. а већ 8. маја 1630. именовао је цар Фердинанд II марчанског игумана Максима Предојевића за вретанијског епископа. Максим се налазио тада у Бечу на челу крајишке депутације, која је поднела цару нацрт устава за уређење њихове Крајине. Цар је 5. новембра издао закон који донесоше крајишници у Крајину и похранише га у манастир Марчу.

Тиме је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, видимо већ у фебруару 1631. патријарха Пајсија на овој крајини у пратњи софијског и влашког Архиепископа Јефтимија Цариграђанина. Максим (1630-1642) је као бескомпромисан православац, провео у борби за одбрану православља и народних права.

У време Максимова наследника и сродника Гаврила Предојевића (1642-1644) појачало се манастирско братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Они су се настанили у манастирима Марчи и Лепавини.Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1684. и епископ. Био је човек предузимљив и веома активан. Како се већ од раније почео припремати материјал за изградњу зидане цркве и манастира дао се владика на посао и градња је почела од почетка маја 1654. до краја маја 1657. Ова изградња Марче свакако се продужила, али овако уређен манастир ишао је у сусрет тешким данима.

За време наследника владике Саве, владике Гаврила Мијакића (1663-1670) букнула је завера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Франа Крсте Франкопана. Владика Мијакић био је пријатељ Петра зрињског и покојног му брата Николе. Петар Зрињски припремио је диплому којом је намеравао именовати Мијакића православним епископом, а коју је оне ноћи кад је Петар отишао у Беч (13.априла 1670.) спалила његова жена Катарина. Међутим то још увек није доказ да је Мијакић активно учествовао у тој завери.

пак буде он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамнице сењске тврђаве. Када је после погибије Зрињског и Франкопана 30-априла 1671. и после разарања и пљачке њихових градова, лансирана је вест о томе да је Зрињски хтео Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе био главни сарадник, настала је у народу збуњеност и паника коју су вешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић је био у тамницама Сењу, Грацу, тврђави Шотвин, Шлеску и тврђави Глац где је и умро 1686. године.

им је владика Гаврило Мајкић умро, у Марчу је доведен силом прави унијат Павле Зорчић. Он је био васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи где се школовао за спровођење уније. Зато је загребачки бискуп Мартин Борковић предложио у јануару 1671. Дворском ратном савету да се одмах из Крајине протерају калуђери и свештеници који су рођени у Турској и да се у Марчи инсталира Павле Зорчић. Цар Леополд је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа. Његово устоличење се одгађало због бојазни од инцидента и устанка православних Срба. Марчански калуђери мрзели су Зорчића још док је био у Болоњи, знајући за какав се циљ спрема. Зато, чим се сазнало за комбинацију да Зорчић постане марчански епископ упутила су тројица марчанских калуђера представку крижевачком капетану грофу Траутмансдорфу у којој изјављују да неће Зорчића признати за свог епископа.

Неколико калуђера било је затворено због изазивачког понашања. После инсталације отишао је Зорчић у Рим на посвећење. Цар је наредио војним властима да до Зорчићевог повратка очисте Марчу од непокорених калуђера. Кад се Зорчић почетком 1672. вратио из Рима , марчански православни калуђери су му поручили да ће пре изгубити главу него признати Папу и њега за свог епископа.

Узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера окује и доведе у Крижевце. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа.

Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.

Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче.

Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.

Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи.

ад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Како је у то време умро у Марчи унијатски епископ, били су Срби уверени да ће им Марча бити враћена за резиденцију епископа Симеона Филиповића. Међутим непосредно пред Филиповићев долазак био је у Марчи нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Кад су то крајишници сазнали скупи се 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа.

Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било. У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче говорећи да су манастир подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића јер само њега признају за свог епископа.

Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. Ослободивши се унијата, упутише марчански калуђери молбу епископу Симеону Филиповићу да их прими под своју јурисдикцију. Ову молбу су потписали игуман Атанасије Маргетић и калуђери Михаило Божичковић,Арсеније Бојчетић,Данило Станкић,Рафаило Огњанчевић, који је био парох ровишки и Атанасије Вуксановић. Нису је потписали Теофило Пашић, који је већ био именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић.

Прибкижавао се Аранђеловдан 1736. Храмовна слава манастира Марче. Калуђери Арсеније и Атанасије били су ван манастира у народу са циљем да упознају људе са ситуацијом у Марчи. Уочи празника дођоше они до манастира, али је капија била затворена. Пашић им поручи да овде немају никаква посла. Ено им владике у Северину или у Лепавини, а Марча припада унијатима.

ад је то изјутра чуо народ, који је у гомилама ишао манастиру, распали се као жива ватра. Тада Пашић видјевши да ће бити зла, баци кључеве са спрата, а маса појури горе, похвата њега и његове истомишљенике, затвори их и оде на службу. Овај случај је био повод да коначно изиђе царска комисија која је требала да испита узроке побуне од 1735. и да пресуди коме припада Марча. На челу комисије био је Хилдбургсхаузен.

Њему је ситуација била одмах јасна, јер му и католици крајишници изјавише да манастир припада православнима. Пошто није смео сам донети одлуку у корист православног свештенства , ствар је предао генералном аудитору лајтнанту Амброзију Фречнеру. Овај је 8 фебруара 1737. Издао пресуду којом је Марча предана српском епископу Симеону Филиповићу. Сада се могло очекивати да ће наступити мир у којем би се Марча потпуно обновила у сваком смислу. Али то нису хтели пропагатори уније из Загреба и Беча.

Још приликом комисије добили су крајишки команданти инструкције из Беча да је, додуше православнима слободно исповедати веру али да се сви команданти обраћају загребачком бискупу. Иако овај план није имао никакве реалне подлоге, јер је и сам загребачки бискуп у писму кардиналима јављао да је унија на пропасти. Царском заповешћу 3. Децембра 1738. Марча је поново одузета од православних и предана унијатима.

Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они изјавише да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. Народни бол и огорчење добили су страшан израз: ноћу 28. (17) јуна 1739. Плану Марча и изгоре сва и црква и ћелије.

Упалише их Срби под вођством арамбаше Томашевића. Знајући какве Марча поседује драгоцености, Срби су пре паљења изнели све из манастира, народне привилегије, архиву и богослужбене утвари и књиге. Народне привилегије однели су у Северин, а богослужбене утвари и књиге у Лепавини.

За све ово окривио је загребачки бискуп владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници због свих догађања. Коначно је био пуштен ,пошто се није доказала никаква кривица против владике Симеона. Загребачког бискупа Брањуга страшно је распаљивао против Филиповића иванићки жупник Влаховић. Док су се плеле замке епископу Симеону оставиле су власти марчанске калуђере на миру, те су они отпочели обнову свога манастира. Већ 3. августа 1739. јавља жупник Влаховић загребачком бискупу да Симеон скупља материјал за обнову манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања.

Његов наследник игуман Григорије покрио је 1743. Средње труло и олтар, а игуман Ђорђе Петровић покрио је 1745. четири мала црквена кубета. Идуће године (1746) покрио је велику кулу (звонара) а 1747. набавио три велика звона, довршио крчму на Глоговници и сазидао малу цркву Светог Николе. Марча је била поново обновљена али владика Симеон то није дочекао.

На пожупском сабору 1741. на захтев хрватског племства донесен је фамозни 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. Царица се није усудила да у ово ратно време насилно одузима Србима, манастир Марча. Зато је позвала Архијерејски синод карловачке митрополије да се у име Српске цркве и народа за свагда одрекну манастира Марче. Митрополија је то одбила јер је народ као и свештенство било против такве одлуке. Свакако, не из уважавања ових разлога, већ због својих интереса у овом времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, царица се уздржавала од отмице Марче. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља у , царица је опет затражила од митрополита Павла Ненадовића да се Архијерејским синодом у име Српске православне цркве коначно одрекне манастира Марче.

Митрополит је и на поновљена и пооштрена тражења одговорио да се он и Синод на могу одрећи Марче без сагласности Народног сабора, а нарочито народа из онох крајева. 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму. Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве.

Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати.

Марчански калуђери склонише се у манастир Лепавину куда пренесоше многе књиге и утвари црквене. Чим су изашли православни калуђери из Марче, доведени су унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника. Капетан Мрзљак, коме је поверено да чува Марчу поставио је на шест страна страже, како нико од православних свештеника не би пришао Марчи. Све цркве у крају дао је позатварати и кључеве покупити. Једино му поручник Филип Радотић није хтео да преда кључеве од цркве Св. Вида у Грабовници, задужбине својих родитеља. Кад га је Мрзљак трећи пут позвао да то учини, запретио му је затвором, коме Радотић на крају крајева није умакао.

Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, одредила је царица Марија Терезија 26. септембра 1753. да осморица изгнаних калуђера пређу у Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира,а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Митрополит се надао и даље да се ствар може исправити али узалуд. Царица је 5. новембра 1753. обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама. Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча.

Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона. Како је уз ово верско гоњење 1754. изашао нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама препуни се чаша народног стрпљења и првих дана 1755. плану крвава Северинска буна. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака.

Све је то било узалуд. Вештом и испробаном тактиком буна је угушена. Срби су увидели да не могу повратити Марчу, јер је Беч славио победу над њима. Зато на једном збору у Северину 1755. донесоше одлуку да се народ са тешким болом одриче Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици Молба да се из Марче протерају унијати и да сеw манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. 1755. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу.

Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи , школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. Марчу су задржали само као своје имање. После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен.

По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче.

Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом.

Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак.

итав век и по није место где је био манастир Марча ничим обележено. Тек 1925. подигнута је на самом црквишту, (народ вели на месту олтара), православна капелица и надстрешница код које се сваке године скупља о летњем Светом Аранђелу, народ овог краја.

извор: “Православни манастири у Хрватској и Славонији”
протојереј-ставрофор Душан Кашић