Кантакузина Катарина Бранковић – симбол упорности и устрајности

Светосавску бесједу др Милене Јоксимовић одржану на Савиндан 2025, у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић, овдје објављујемо у цијелости.

Кантакузина Катарина Бранковић била је изванредна жена која је оставила неизбрисив траг у хрватској и српској повијести.

Њезин су живот обиљежили приврженост својим коријенима, настојање да се очува властити вјерски и национални идентитет, али и умијеће заједништва и суживота, прихваћање различитости и поштовање средине у којој појединац живи и ствара.

Кантакузина је била кћи српског деспота Ђурђа Бранковића, једног од најутјецајнијих и најбогатијих европских владара свог доба. По оцу је, баш као и свети Сава, потјецала од династије Немањића. Била је унука Вука Бранковића и праунука кнеза Лазара и кнегиње Милице. По мајци Ирени, у народу познатој као Јерина, потјецала је од византијске царске обитељи Кантакузена по којој је названа Кантакузина. Када се касније удала за Улриха II Цељског и преселила на запад прихватила је име Катарина.

Рођена је око 1420. године у области Бранковића на Косову. Деспот Ђурађ и деспотица Ирена имали су четворицу синова и двије кћери. Како би стекао савезнике на истоку и западу деспот је старију кћер Мару удао за султана Мурата II, а млађу Кантакузину за Улриха II Цељског. Цељски су били њемачка племићка династија са средиштем у Цељу, једна од најутјецајнијих средњоевропских обитељи свог доба, родбински повезана с Франкопанима, Шубићима, босанском лозом Котроманића и хрватско-угарским краљевима. Имали су огромне посједе с више од 165 утврђених градова и насеља на подручју данашње Аустрије, Словеније, Хрватске и Босне.

Када се Катарина 1434. с петнаестак година удала за готово двоструко старијег Улриха то је било прво вјенчање у деспотовој обитељи, а Кантакузина прво дијете које је напустило родитељски дом. Њихов брачни живот био је, бар у почетку, складан. Пар је добио троје дјеце: Хермана, названог по очевом дједу Херману Цељском, Елизабету која је добила име по баки Елизабети Франкопан и Ђурђа који је понио деспотово име. Катарина је као Улрихова супруга управљала посједима Цељских. Имала је властите службенике и печате са симболима Ђурђа Бранковића, а печатила је црвеним воском, што је била посебна привилегија. Носила је титулу „Славна кнегиња и господарица, госпођа Катарина, Божјом милошћу грофица Цеља, Ортембурга и Загорја и баница краљевине Славоније“.

Брак Улриха и Катарине потакао је насељавање Срба на подручјима под њиховом управом. Рашани су служили у Улриховим војним посадама. Катарина је из Рашке довела са собом дворске службенике, писаре и духовнике. Унаточ чињеници да се удала у породицу чврсто везану уз римокатоличку традицију, остала је привржена православљу те је, вјерује се, имала придворну цркву у Вараждину. Православни духовници из њене пратње бринули су о вјерским потребама кнегиње, њезина двора и војника. У Вараждину је захваљујући њезину труду записан Вараждински апостол, важна литургијска књига и најстарија сачувана српска ћирилична књига настала на тлу данашње Хрватске.

Од посебног значаја за Катарину био је загребачки Градец, гдје је столовала и господарила. Примала је годишња давања и пресуђивала када би мјештани, незадовољни одлукама локалних судаца, тражили њезино мишљење. У Загребу је пружила уточиште својим родитељима, након што је деспотовина први пут пала у руке Османлија. Деспот Ђурађ дошао је 1440. у Загреб с огромном пратњом, укључујући и 1500 коњаника и носећи све своје богатство, примљен је с великим почастима и провео је ту неколико мјесеци.
Катаринин живот у Градецу обиљежен је значајним приватним догађајима. Ту је 1441. родила Елизабету, а двије године касније Ђурђа који је, нажалост, умро у кољевци. Ту је боравила и када је њезин прворођени син Херман 1451. умро у шеснаестој години живота. Након смрти синова, Катарини је остала само кћи Елизабета. Четрнаестогодишња дјевојка удала се 1455. за Матију Хуњадија, будућег угарско-хрватског краља Матију Корвина. Према уговору о зарукама Елизабета је и након удаје требала остати у православној вјери у којој је одгојена. На жалост, дјевојка је умрла свега неколико мјесеци након склапања брака.

Лик Канаткузине Катарине Бранковић на Есфигменској повељи

Годину дана касније, у јесен 1456., у Београду је убијен Улрих Цељски. Мјесец дана касније, на Бадњак, умро је деспот Ђурађ, а шест мјесеци након тога упокојила се деспотица Ирина. Катарина је у нешто више од десет година покопала све троје дјеце, мужа и родитеље. Поред велике жалости која ју је задесила, Катарина се, као једина насљедница моћне династије Цељских, морала борити да сачува своје посједе. Градови које су Цељски заузели, попут Градеца, и појединци којима су Цељски одузели имања, видјели су прилику за повратак самосталности и имовине. Тужбе против Катарине и њезиних службеника стизале су са свих страна.

Најмоћнији претендент на насљеђе Цељских био је њемачки цар Фридрих III Хабсбуршки. Користећи подмићивање и војну силу, успио је у року од годину дана преотети Катарини посједе у Аустрији и Словенији. Катарина се повукла у Вараждин и надала се да ће остати у Хрватској. Међутим, на њене је посједе бацио око славонски бан Јан Витовац. За неколико година, до 1461., присилио је Катарину да му уступи земљу у Хрватско-Угарском краљевству.

Услиједило је раздобље лутања – Катарина одлази у Венецију, у Дубровник и на Крф. Најзад стиже на сјевер Италије, у Фурланију, гдје је купила дворац Белград који ју је именом подсјећао на завичај. Ту јој се придружио брат Стефан. Након смрти оца Ђурђа и брата Лазара, Стефан је добио титулу српског деспота, али је убрзо збачен те се склонио на Запад, док је Србија пала под османску власт. Стефан се оженио Ангелином Аријанит, кћери албанског великаша. Добили су троје дјеце – Ђорђа, Јована и Марију.
Катарина је само неколико година касније, 1469., напустила запад. Белград је препустила брату чија се породица увећавала, а сама је отишла сестри Мари у Турску.

Мара је, као удовица Мурата II, живјела на свом двору у Јежеву (данас у Грчкој). Уживала је заштиту и велико поштовање посинка Мехмеда II Освајача којег је одгојила од малих ногу, јер је рано остао без мајке. Била је дубоко побожна. Помагала је српским манастирима. Уз султанову подршку осигурала је да Дубровник светогорским манастирима редовито плаћа Стонски доходак – трибут који је потјецао из времена Душана Силног.

На путу према Турској Катарина се обратила Млечанима и понудила им помоћ у откупу Исусове хаљине – драгоцјене реликвије која је тада била у посједу султаније Маре. Та понуда била је увод у значајнију иницијативу – посредовање у мировним преговорима између Млетачке Републике и Османског Царства. Мара и Катарина годинама су биле посреднице између Венеције и Порте – примале посланике, пратиле их до Цариграда и преносиле поруке, ослањајући се на православне калуђере као гласнике. Сестре су се надале да ће им се Млечани одужити помажући Стефану који је живио у сиромаштву и 1476. године умро у биједи. Истовремено, Катарина је због неког дуга пала у султанову немилост. Бачена је у тамницу и претучена. Настојећи наплатити дуг, султан је покушао продати Белград у Кантакузинино име.

За Стефанову удовицу Ангелину и њихову дјецу живот у Белграду убрзо је постао немогућ. Отишли су у Сријем, понијевши са собом моћи деспота Стефана. Ђорђе и Јован добили су од краља Матије Корвина деспотску титулу. Ђорђе се касније замонашио као Максим и постао митрополит београдски. Српска православна црква канонизирала је деспота Стефана, Ангелину и њихове синове, а њихове моћи положене су у манастир Крушедол, задужбину посљедњих Бранковића.

Након Мехмедове смрти 1481. године и доласка султана Бајазита II, наступило је боље вријеме за Катарину. Остатак живота провела је у Турској. По Мариној смрти преузела је на себе скрб о светогорским самостанима и бринула да Дубровник редовито плаћа стонски доходак. За Београдску митрополију дала је израдити драгоцјену митру опточену бисерима.

Посљедње године провела је у манастиру св. Стефана у Кончи (данас у Сјеверној Македонији) гдје се око 1492. упокојила и гдје почива.

др Милена Марковић

У патријархалном средњовјековном свијету, у којем су се људи рађали, живјели и умирали у истом селу, а жене биле готово потпуно обесправљене, Катарина је пропутовала од Рашке преко Загреба, Вараждина и Цеља до Беча, Венеције, Дубровника и Цариграда. Прегрмила је суноврат моћних обитељи којима је припадала. Судила је, заповиједала војним посадама, посредовала у мировним преговорима велесила и преговарала с најмоћнијим личностима запада и истока.

Катарина је кроз вјеру наставила традицију Светог Саве који је поставио темеље српског духовног идентитета. Показала је да се особни идентитет и вјерска припадност могу очувати унаточ сложеним обитељским и политичким околностима.

Катаринина љубав према властитом насљеђу и способност да истовремено дјелује у разноликом културном и вјерском окружењу омогућили су јој да постане спона између бројних свијетова – српског и хрватског, славенског и њемачког, православног, римокатоличког и муслиманског, између истока и запада.

На крају, Катарина Бранковић остаје симбол снаге и устрајности, жена изванредних способности која се, успркос свим изазовима свог времена, борила за своје мјесто у дубоко подијељеном друштву.

др Милена Јоксимовић

Архив Срба у Хрватској