Саборна посланица светог апостола Јакова
(зач. 53)
Јак. 2, 14-26
Браћо моја, каква је корист, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти?
Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни,
И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист?
Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи.
Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих.
Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте.
Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва?
Авраам, отац наш, не оправда ли се дјелима кад принесе Исака сина својега на жртвеник?
Видиш ли како је вјера садјејствовала дјелима његовим, и кроз дјела усавршила се вјера?
И испуни се Писмо које говори: Авраам повјерова Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божији назва се.
Видите ли, дакле, да се дјелима оправдава човјек, а не само вјером?
А слично и Рава блудница не оправда ли се дјелима када прими уходе, и изведе их другим путем?
Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва.
