Јереј Милан Јовановић: Пост и молитва

Доносимо интегрални текст излагања јереја Милана Јовановића, мариборског пароха, на сабору свештенства Митрополије загребачко-љубљанске, одржаном у сриједу, 26. марта, у Загребу.

Ваше Преосвештенство,

Високоперечасни и часни оци,

Преподобно монаштво,

Припала ми је част да на овом нашем братском састанку проговорим о једној веома битној теми за живот сваког хришћанина, а то је Пост и молитва.

О снази, али и неодвојивости поста и молитве, најбоље нам је посведочио сам Спаситељ, који на питање својих ученика зашто они не могаше да истерају злог демона из једног младића одговара: „А овај род истерује се само постом и молитвом“ ( Мт 17, 21). Овим речима нам је Сам Господ указао на два начина борбе с нашим духовним непријатељем. Пост и молитва су крила душе која уздижу човека ка Богу, једини пут ка унутрашњем савршенству, једино оружје против сатане – противника нашег спасења. Пост нас избавља од Сатане и његових дела. Данас Сатана напорно ради у нама, са нама и око нас. Он је међу нама, у парохији, код куће, на улици… Колико је данас око нас зла и мржње. Непријатељ рода људског ужива у свему овоме: безакоње, недостатак уздржања, гордост, недостатак покајања и смирења. Све нас то као зид дели од Исуса Христа, нашег Спаситеља, зид који не можемо уништити својом снагом. Пост је пут који нас води у рушење тог зида и пут који нас враћа Христу. Све нас то води Светој Пасхи, Спаситељу нашем Васкрслом.

Како сведочи отачко предање, наш Утешитељ, Дух Свети – одузима нам се због грехова наших. Његово поновно задобијање постиже се, по речима Спаситељевим, молитвом и постом. Савремени човек изгубио је ову мисао. И то је једна од лукавих победа духа злобе над многима савременим Хришћанима.

За разлику од савременог човека, пост и молитва били су дубоко уткани у народну побожност наших ближих и нешто даљих предака. Наше баке и дедови нису били превише учени овосветском науком, али су итекако знали када је среда или петак или неки вишедневни пост, као и да не треба лећи или започети неки посао или нови дан пре него што од Бога добију благослов.

Уместо благословених дарова Божијих савремени човек је на пост и молитву почео да гледа као на сувишно бреме. То доводи до тога да благословене дане поста прихвата са муком и жељом да што пре прођу.

То нас наводи на задатак да осветлимо основе и благодатне дарове поста и молитве.
Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: „И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17).“ Управо зато св. Василије Велики пост и назива „ вршњаком рода људскога.“

У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сам по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим. Ова два примера наводим са циљем да бих нагласио да је пост БОЖАНСКА УСТАНОВА и као такав био је поштован од угодника Божијих до данашњих дана.

Боговидац Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести. Не би имао ту смелост да се приближи врху, који се димио од божанског присуства, да се није пре тога наоружао постом. Постио је и тек тада је могао да разговара са Богом.

Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.
Код великог јунака Сампсона, шта је било оно што га је чинило непобедивим? Пост! Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је отхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далила га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

Живот Часног Претече био је један непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

Пост је подигао до трећег неба и апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
Шта о посту говоре св. Оци и учитељи Цркве?

Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“.

Велики Златоусти нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“.

Наш савременик, отац Александар Шмеман, говорећи о овом Великом, Васкршњем посту, каже да је он школа покајања коју сваке године мора да прође сваки хришћанин, да би продубио своју веру, да би проценио и, ако је то могуће, изменио свој живот. Даље наставља, „то је дивно поклоничко путовање на сам извор православне вере, то је поновно проналажење православног пута“.

У древном старечнику, збирци изрека египатских пустињака, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утеси ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“

Ова потресна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Поента поста је, дакле, и у томе да имамо мир са Богом, мир са другим људима, мир са природом и на крају мир и са собом. Да бисмо то постигли потребно је да улажемо телесне напоре, али потребно је да као темељ сваког нашег напора имамо молитву, јер молитва нас доводи пред лице Божије. Молитва је општење са Богом, и стојећи пред лицем Божијим у светлости Његовог присуства, ми у току поста, али и изван поста, имамо могућност да сагледамо себе, да видимо своју душу, да видимо своје недостатке, своје падове и своје промашаје, и да онда из те најниже тачке свога постојања упутимо топлу молитву Богу, да Он буде са нама и да Његовом снагом и силом, градимо врлину у себи, тако што ћемо све оно што смо добили као потенцијал и дар од Бога, уз помоћ Божију развијати како бисмо створили у себи оно на што нас апостол Павле подсећа меру раста висине Христове.

Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским искуством Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Евхаристији, тако пост и подвиг хришћана свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота.

Ово нас доводи на тему молитве. О неопходности молитве у искуству свакога човека архимандрит Рафаил Карелин говори: „Када страдају нерви, страда и цело тело и човек тада постаје сличан живом лешу. Исто тако је цео човеков духовни живот парализован када нема молитве. Тада се гаси његова вера, нестаје љубав и губи се нада.“ Ове речи великог духовника позивају нас на преиспитивање не само живота поверене нам пастве, него и нас самих. Колико је молитва присутна у животу Христовог пастира? Свети Јефрем Катунакијски управо нас поучава: „Добра децо моја, теолог је онај који разговара са Богом, а не онај који проучава теологију“.

Теологија је „логос“, словљење о Богу. Она претпоставља да онај ко о Богу говори мора Бога и да познаје. У Православној Цркви говоримо да познање Бога није интелектуално него духовно, тј. да је повезано са човековим заједничарењем са Богом. У учењу светога Григорија Паламе, виђење нестворене светлости тесно је повезано са човековим обожењем, са човековим заједничењем са Богом и богопознањем. Ако могу да направим једну паралелу- по сведочењу једног нашег богослова, који се поближе упознао са западном црквом приликом студирања, римокатоличка Црква се на овом плану одвојила од источног искуства јер је духовност изједначила са интелектуалним.

Пре него што наставим да говорим о овој теми, дао бих кратко виђење духовног стања повереног нам стада, почев од оних којима је наша пажња, али и молитва потребнија. Оних који још нису постали, како ми то данас називамо, активни верници – а који чине већину наших парохија.

Говорећи кроз призму парохијског свештеника могу посведочити да у свести савременог православца или повременог конзумента духовних садржаја свест о посту своди се на седмодневно уздржавање од одређене врсте хране, псовки, препирки са најближима (пре свега супружником) и сплаткарења и оговарања. Након тог периода живот се наставља по старом.

Но, и поред свих ових мањкавости важно је истаћи искрену љубав, коју наш народ гаји према Богу, Цркви и свом свештенству, те је то одлична база за његово даље узрастање. Управо у том циљу главна је улога нас свештеника, али и наше евхаристијске заједнице – да кроз аутентично сведочење препорађамо оне који су нам поверени.

Са друге стране, јавља се једна нова снага наше Цркве – како у расејању, тако и у Матици, а то су млади људи жељни Бога. Наше духовне житнице су толико велике, да преливају. Оне баштине светотајински опит апостола, Отаца Цркве, мученика, исповедника, наших светих предака од Светог Саве до владике Николаја, патријарха Павла, јасеновачких и осталих новомученика, као и савремених духовника и врлих хришћана којима се свака заједница може подичити. Управо пред том лепотом стоје млади људи, а улога нас свештеника јесте да их само са љубављу прихватимо и уклопимо у тај дивни духовни мозаик. Дакле, само љубав.

Код ових младих људи очигледна је озбиљност у духовном животу. Исповести и причешћу приступају са великом пажњом, не мали број њих држи молитвено правило и читање псалтира, а што је најважније – склони су промени живота , дакле, истинском покајању. Посебно бих истакао потребу за формалним организовањем Омладинских заједница при нашим парохијама, али и саме мреже истих у оквиру наше дијецезе. Искуствено сведочим, да би ти млади људи могли да узму и веће учешће у мисији Цркве, на разне начине. Сведочим и то да млад човек, надахнут новим открићима у свом духовном животу, има потребу да то подели и са ближњима, пре свега пријатељима, те ускоро и друге укључује у активан црквени живот.

У раду са обе групе верника можемо опазити и велику потребу за посетама манастирима, као и жељу за духовним вечерима у нашим парохијским заједницама – и то посебно ако гостимо свештенике или свештеномонахе. Шта је заједничко за ове обе манифестације побожности? Жива реч пастира. Дакле, није довољно само посетити једну светињу, већ и имати прилику чути речи утехе и реч спасења. Зато се и трудимо да наша поклоничка путовања усмеравамо као оним духовницима, којима обавезе дозвољавају да се бар мало посвете поклоницима. Ако могу мало и приватизовати ову говорницу, а са намером заједничке духовне користи, топло бих препоручио манастир Ораховицу и нашег врлог оца Павла.

Сада се опет вратимо нашем молитвеном искуству. Ако поверујемо речима старца Јефрема о неопходности личне молитве пастира дужни смо да себи поставимо питање Да ли ја могу помоћи оним првима да се активно укључе у живот поверене ми заједнице или оним другима да се духовно изграђују, ако при том молитва није свакодневно присутна у мом животу? Одговор смо дужни да дамо сами себи.

Где је снага православља? Шта ми можемо понудити савременом свету? Снага православља јесте у аутентичном, предањском сведочењу Истине. То је оно што препознају и многи од оних који приступају православљу. Пре неколико месеци гостили смо дивног професора и свештеника из Америке – оца Милоша Весина. Потпуно природно, наше парохијане занимало је и тренутно стање Православне цркве у Америци, као и њена перспектива на том континенту. Отац Милош нам је говорио о великој снази тамошњег православља, које је религија будућности за тамошње житеље. Као разлог и главни покретач навео је велики број светогорских стараца, који су се тамо преселили, подижући тамо манастире, али пре свега доносећи Свету Гору у Америку! Оно што је главна база тог сведочења јесте управо молитва и то непрестана.

Овде долазимо до Исусове молитве. Најомиљенија молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код православних монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и „молитва ума“ или „молитва срца“, јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: „Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања“. Овај дивни изданак монашке молитвене праксе узима корена и у нашим парохијским заједницама. Свети Игњатије Брјанчанинов саветује: „Пошто је код непрестане молитве од свих најподеснија молитва Исусова, почетник треба да се окреће тој молитви што је чешће могуће. Ако ти је искрсло и најкраће слободно време, не траћи га у празно! Не траћи га на некакво бескорисно и испразно маштање, или на било какав сујетан, безначајан посао! Употреби га за бављење молитвом Исусовом.“ Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо – увек се можемо молити умом, произносећи истинску молитву угодну Богу. Духовници саветују да је у почетку говоримо 10-15 минута, а да затим постепено повећавамо то време. Такође, када смо сами треба да је изговарамо наглас, а у присуству других људи безгласно и у срцу. Када се Исусова молитва укорени у нашем уму, она га чисти од греха, лажи и лукавства, а када се косне нашег срца у њему умиру страсти. Што је најважније, она у нашем срцу буди љубав према Богу.

Наше молитве су спој личног и светоотачког доживљаја. Молитве, које је Црква сачувала, писали су свети Оци. Они су сагледавали тајне духовног света. Своје душе виђали су у црним безданима, али и у светлости преображења. Зато и њихове молитве имају огромну духовну силу. Молећи се по њиховом канону ми разговарамо са Богом њиховим речима. Но, ако их пажљиво читамо и успемо да са њима спојимо и свој ум и срце оне ће постати и наше личне молитве. Поред тога, битно је да са Господом разговарамо и нашим речима и да пред Њега износимо своје личне муке, радости и потребе. Ово нам потврђује и свети Јован Кронштатски: „После молитвеног правила кажи Богу бар неколико својих речи. Ех, како ће Богу бити пријатна та молитва. Биће му пријатна као оцу тепање његовог детенцета. „Но, и када се овако молимо требамо се чувати празнословља. Некада мислимо да наша молитва треба дуго да траје, па онда падамо у ово искушење. Сам Господ нам говори: „A кад се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе своје речи бити услишени“ ( Мт. 6,7). Говорити много у молитви значи тражити од Бога оно што нам није на корист и често давати Му наша готова решења. Чувајмо се овог искушења и нека наша молитва буде искрена и непосредна.

Молитву Свети оци називају царицом свих врлина. Постоји црквена, али и она лична. Када говоримо о црквеној молитви пре свега мислимо на Свету литургију, без које нема спасења. Како то доживљава већ поменути архимандрит Рафаил све цркве овога света међусобно су повезане невидљивим каналима благодати. И као што се радијуси пресецају у једном центру, тако се у свакој цркви пресецају духовни зраци који исходе из свих цркава и из срца свих светих људи. Стога, када се молимо у храму, за нас се тада врши служба, за нас се моле у свим црквама света, и у Јерусалиму где се налази Гроб Господњи и на Светој Гори на коју женска нога не може крочити. Ово као да потврђује и преподобни Антоније Велики. Наиме, када га преподобни Макарије, оснивач египатског скита, пита шта им још недостаје за спасење, он му одговара: „Храм у којем би се вршила Света литургија. „У Светој литургији, кроз свештене символе, пред нама пролази цео земаљски живот нашег Спаситеља и бивају нам откривени будућност Цркве и света. Онај ко је на Литургији у могућности је да духовним очима сагледава велике тајне Божије и, што је важније, да учествује у њима.

Да би се човек могао молити потребно је да направи духовну припрему. У току Свете литургије појемо песму Иже херувими. У њој говоримо оне чувене речи: „Ми који херувиме тајанствено изображавамо сваку своју животну бригу оставимо, као они који ће примити Цара славе. “Та наша располућеност и духовна расејаност често нам онемогућава да упутимо искрене молитве ка Господу. Када говоримо о овоме сетимо се и примера једног врлог монаха, доброг духовника, коме су његова деца стално износила исте проблеме. Он је у својој молитви, видевши како су његова деца стално на сабрањима и како се моле Господу, упитао Господа зашто их оставља без своје помоћи и зашто не узвраћа на њихове молитвене вапаје. У једном виђењу овај духовник дознаје да су његова духовна чада присутна само телесно, а да су мисаоно у својим животним бригама и потребама. У таквом стању они као и да забораве да са Господом поделе своје муке. Када говоримо о овоме сетимо се речи св. Златоуста: „на крилима молитве издићићеш се изнад земље и бићеш заштићен од свих непријатеља. „Молитва мора да буде са пажњом. Када се молимо будимо свесни да ступамо у духовну борбу. У том тренутку се буде разне мисли и саме страсти. Нека нам буде утеха, како вели архимандрит Карелин, да нико од нас нема чисту молитву. Вели да је то привилегија самих анђела. Но, да се трудимо да сваку реч молитве осмислимо и да на њу срцем одговоримо. Један користан савет даје нам и свети Серафим Саровски: „Док стојиш у храму, затвори очи како ти ништа не би одвлачило пажњу и моли се затворених очију. Уколико те демон буде гурао у дремеж гледај у свећу или кандило пред иконом и чини поклоне и метаније. Уколико за певницом читају тако неразговетно да ништа не разумеш, говори Исусову молитву.“

Дани који су за нама, али и они пред нама, припрема су за Празник над празницима. Велику улогу у самој припреми играју управо пост и молитва. Црква је одредила посни период Четрдесетнице, као какво духовно путовање чији је крајњи циљ управо Васкрс. То је припрема за ону јединствену радост, коју сведочимо на Пасхалној Литургији појући „сада је све испуњено светлошћу, небо и земља и подземље. „Својим васкрсењем Господ је умртвио смрт, разорио ад и отворио нам врата вечнога живота, јер је живот засијао из гроба свима онима који верују. Нама је потенцијал тог живота дат у крштењу, јер ми који смо сахрањени са Христом са њим ћемо и васкрснути. Радујемо се оном дану када ћемо сви радосно благовестити Христос васкрсе – ваистину васкрсе. Литургичка традиција Цркве, везана за ове дане, постоји да би нам помогла да поново откријемо визију новог живота – како сведочи Шмеман, оног живота који смо тако лако изгубили и издали. Кроз службе овог часа Црква нам открива оно „ што ухо није чуло и око није видело и што још није ушло у срце човеково, али што је Бог припремио оним који га љубе. „У срцу тог литургијског опита стоји Пасха. То су врата која се сваке године отварају, а која воде у раскошну светлост Царства Божијег, коју управо сада предокушамо. Та визија чини великопосну тугу радосном, а наш посни напор „духовним пролећем“ – поново говори отац Александар.

Захваљујући се нашем Епископу Кирилу на послушању и прилици да данас проговорим – нешто лично, а нешто устима Светог Писма и Отаца Цркве, свима сабранима захваљујем на стрпљењу и пажњи желећи нам да овај пост закључимо у истинској радости јавно исповедајући Христос васкрсе – ваистину васкрсе!