Ивана Србљан: Црква ми је дала темеље и подршку

Расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено.

Ивана Србљан, мецосопранистица, а од 2020. године и првакиња Опере Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци, рођена је и одрасла у радничкој обитељи, на загребачкој Трешњевки. Након што је дипломирала глазбену теорију на Музичкој академији у Загребу, на истој је Академији уписала пјевање, у 28. години живота. У међувремену је, да би финанцирала властито школовање и осамосталила се, пјевала у мушким и женским клапама, рок-бендовима и Збору Хрватске Радио Телевизије, помажући родитељима који су у оловним деведесетима изгубили посао у загребачком ТЕЖ-у (Творница електричних жаруља). Умјесто да окривљује друге, поуздала се радије у властите дарове, поступно и устрајно реализирајући своје потенцијале. Упознала сам је прије неколико година као диригентицу хора Преображењског храма у Загребу, не слутећи да пред собом имам Бизеову Кармен, и то у неколико награђиваних и високо оцијењених изведби. Толико о њезиној скромности и мојој глазбеној необразованости.

Ваши обитељски и глазбени коријени везани су уз пјевачки збор, хор Саборног храма у Преображенској улици у Загребу. Управо вас је отац Миливој, заједно са сестром Сњежаном и братом Александром, уписао у тај хор у којем је и сам пјевао више од тридесет година.

Нисам особа која воли живјети у прошлости, али радо се присјећам својих почетака и татиних одлука које су ме на неки начин довеле ту гдје сам сада. Имао је диван глас и краће се вријеме школовао на одјелу соло пјевања у Глазбеној школи Ватрослав Лисински до одласка у војску. Волио је глазбу, пјевање и све троје нас је усмјерио у том смјеру. Одмалена сам показивала талент за глазбу и стално сам креирала неке представе за своје укућане. У врло раној фази одрастања искусили смо рат и чини ми се како је пуно креативних порива било потиснуто због нових околности у којима смо се нашли.

Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сазвучјима и утажити душевну глад

Вјерујем како су се многи нашли у сличној ситуацији, а сама чињеница да су оба родитеља остала без посла битно је промијенила увјете одрастања, али и ментални склоп нас дјеце. С друге стране, желим надићи ратне околности у којима смо се сви скупа нашли и у којима смо одрастали, без обзира на наше етничке коријене и идентитете, јер сам итекако свјесна механизама, ситуација и људске природе с којима смо се сусретали и морали носити. Тата нас је довео у цркву на Цвјетном управо у тим најрањивијим годинама. Своје глазбене темеље поставила сам у истој школи коју је и он похађао. Захвална сам на знању и труду свим професорима, а посебно професорици клавира Пенки Канев Манојловић која ми је дала чврсте темеље и развила љубав према глазби.

С доласком нове управе 2014. у ријечки ХНК на челу с Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати.

На проби Хора Саборног храма у Загребу 2018. (Фото: Ђакон П. Козакијевић)

Често истичете и потпору професорице пјевања Влатке Оршанић…

Професорица Оршанић је доиста била и остала моја велика подршка. Одавно ме зачарала својом каризмом и енергијом којом зрачи на сцени. Пуно сам научила од ње и била ми је велика част и задовољство дијелити сцену са својом менторицом на изведбама сувременог дјела Зорана Јуранића „Опера по Камову“ у ријечком ХНК-у. Веселим се и будућим приликама заједничког музицирања.

Образовање – одговорност друштва

Репродуктивни умјетници често се стављају у други ред у односу на ауторе, композиторе. Као да једни угрожавају друге?

Да ли се некога уздиже или омаловажава, о томе одлучују многи фактори. Прије или касније, вријеме покаже праву вриједност. Свједочила сам примјерима изузетне бруталности, бахатости и похлепе, али и примјерима претјеране скромности и несвјесности властите вриједности. Ни једно ни друго није примјер који бих слиједила. Разне животне околности тек су лекције кроз које имамо прилику расти. Али расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено.

Које су животне лекције за вас биле одлучујуће да пређете из теорије у праксу?

Када сам уписала студиј теорије глазбе, схватила сам како не могу без практичног дјеловања, без извођења глазбе, музицирања, те да ме сама теорија не задовољава. Теорија се бавила рашчлањивањем и анализом умјетничких дјела која су често надахнута божанским. Налазила сам се у позицији задивљеног проматрача, а то ме није задовољавало. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сузвучјима и утажити душевну глад.

Одушевљење дјеце која присуствују концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук акустичних инструмената.

Постоје разлике између та два свијета, но они заправо сурађују и доприносе изведби неког новог глазбеног дјела. Једни без других не можемо. Без аутора немамо садржај с којим радимо. Аутори су изузетно важни. Мислим да би требало још више потицати стваралаштво наших складатеља, његовати традицију вокалне лирике и складања соло пјесама. Складатељима су важни квалитетни текстови, а бојим се да не постоји довољно сурадње између сувремених пјесника и сувремене класичне глазбе.

Као и многи млади глазбеници и ви сте се прво окушали у рок-бенду, а пуно касније дошла је на ред опера, за многе застарјели, превладани глазбени жанр у 21. стољећу. Просјек година оперне публике прилично је висок…

Мишљења сам како је школски сустав застарио и како имамо премалу сатницу која је посвећена умјетничким предметима. Док сам предавала у гимназији, тај један сат није био довољан ни за сухопарно, фактографско изношење података. А одушевљење дјеце која присуствују правом концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук који производе акустични инструменти, вибрације које се шире концертном двораном. Мислим да је образовање одговорност друштва.

Како сте ви завољели оперу?

Опера је врло комплексан облик глазбеног и умјетничког дјела. Тражи пуно рада на себи и знања и од слушатеља и од извођача. Можда су многи застрашени том спознајом. Но без обзира на знање, предзнање или незнање слушатеља/гледатеља, када је нешто квалитетно и када је направљено са срцем, не постоји публика која то не препозна. Искрено, не знам како сам завољела оперу. То није била љубав на први поглед, али се десила спонтано и непланирано. Нас двије се често свађамо и водимо жучљиве расправе, али се све више и више волимо. Са сваким новим изазовом растемо и развијамо се и чини ми се како једна другу чинимо сретном.

Што опера може пружити сувременом човјеку?

Опера пружа апсолутну аутентичност акустичне изведбе гледатељу који жели искусити мултидимензионалну умјетност на сцени. Сувремено доба донијело је пуно позитивних ствари самим тиме што су оперне изведбе и снимке доступне на интернету, а тиме је олакшано слушање, упознавање и учење о свему. Све информације дословно имамо на длану. Ствар је особног избора, али и приоритета и ангажмана друштва у којем живимо. А доласком у казалиште можемо себи пружити неколико неопходних сати мира и одмака од свакодневне буке, ужурбаности и тема које вас окружују.

Задњих седам сезона ангажирани сте у ХНК-у Ивана пл. Зајца у Ријеци. Је ли било позива за ангажман у загребачком ХНК-у или се за то требају стећи неки посебни увјети изван умјетничких досега и кругова?

С доласком нове управе 2014. године у ХНК-у Ивана пл. Зајца на челу с Оливером Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери и радим посао за који сам се школовала, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам одговор на то питање. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати.

У пет-шест различитих изведаба, од студентских дана (2011.), када сте добили Ректорову награду, до данас, носили сте насловну улогу Кармен из истоимене Бизеове опере. Критичар Бранимир Пофук је за студентску изведбу у Лисинском написао да је то била представа „набијена енергијом као једна мања атомска централа“. Но пут до дипломе за вас је био поплочен невољама, па сте на крају сами организирали своју дипломску представу у Театру &ТД…

У улози Кармен, Пулска арена, 2019. (Фото: Дражен Шокчевић)

Након великог успјеха студентске Кармен нисам добила шансу да дипломирам ни у једном националном казалишту у Хрватској. Када сте студент оперног смјера на студију соло пјевања, задатак и обавеза је да дипломирате изведбом оперне улоге у оперној представи у казалишту.

Опера и ја се све више и више волимо

А како сам таква каква јесам, одлучила сам не овисити ни о коме и уз помоћ мог професора, коментора и диригента Берислава Шипуша, у режији Марија Ковача, с пуно добрих, драгих, племенитих и талентираних људи, дипломирала сам моноопером Франсиса Пуланка „Људски глас“ у Театру &ТД.

Можда ту лежи ваша будућност: „сама-своја-менаџерица“?

Јако сам поносна на тај пројект, и организацијски и извођачки. Жељела бих и даље радити и развијати се у том смјеру.

Широка публика памти вас по изведби Кармен у пулској Арени 2019. године. Како различите адаптације и изведбе, попут оне у експерименталној коморној представи Кармен у сушачком ХКД-у или на позорници ријечког ХНК-а 2020., утјечу на вас као пјевачицу и колико се ваша Кармен мијењала протеклих година захваљујући „интерним“ разлозима, сазријевању?

Различити ауторски тимови заправо помажу или одмажу у креацији улоге или представе. Све произлази из узајамног односа и атмосфере која се ствара већ на првим пробама. По мени, свака моја Кармен је другачија управо због тог људског фактора, суодноса међу извођачима. Понекад, када гледам снимку, не могу се препознати, то нисам ја, већ је то неки лик који је завладао сценом.

Сценски умјетници, баш као и развикани спорташи, морају се озбиљно припремати и тренирати за наступе. Иза „лакоће“ вашег наступа стоји мукотрпан, дугогодишњи рад који укључује неколико различитих дисциплина: пјевање, глуму, диригирање, синкронизирање… Постаје ли то с годинама лакше или теже?

Ово је доиста тежак посао јер прије свега тражи јаку психу. Нисмо сви спремни у исто вријеме. Мислим да је највећа грешка копирати нечији пут или дозволити наметање критерија које би ти као пјевач и умјетник требао испунити. Младост доноси своје, али с годинама остају на сцени пјевачи са стабилним техникама и гласовима који су остали здрави и који су вођени пажљиво, стрпљиво и мудро. Млади пјевачи често себе форсирају у страху да не остану без будућих прилика уколико одбију оне које им се тренутно нуде. Успјети као оперни пјевач тражи пуно мудрости, непоколебљивости и вјере у себе.

Финско искуство

Као мецосопранистица у неколико сте наврата пјевали мушке улоге. У повијести казалишта чешћи је обрнут случај…

Обожавам пјевати мушке улоге, као уосталом и женске. Висока сам па, срећом, имам физичке предиспозиције и за мушке улоге. Весели ме та игра међу споловима и различитим енергијама. То ми је фасцинантно. Но највише ме весели рад с квалитетним редатељима који из мене извуку оно најбоље.

Управо сте у једној таквој улози, Брангане у Вагнеровој опери „Тристан и Изолда“, били номинирани за Награду хрватског глумишта. Какво је било ваше искуство у тој опери коју многи сматрају „најекстремнијом опером икад написаном“?

О Вагнеру се говори са страхопоштовањем. Многи велики пјевачи нису се усудили пјевати Вагнера. Осјећали су како излазе из своје комфорне зоне. Вагнерова оркестрација је изузетно богата и тражи гласове који се с њом могу носити. У почетку сам сумњала у себе јер сам у глави имала све те приче које сам слушала цијели живот. Онда је у мени прорадио унутарњи глас и рекао ми да прихватим прилику. Послушала сам себе, добила сјајне критике, па и номинацију за Награду хрватског глумишта.

Као Ана из ”Опере по Камову” (Фото: Дражен Шокчевић)

Често гостујете у Финској. По чему се њихова оперна сцена разликује од хрватске? Помишљате ли понекад да би било најбоље спакирати се и трајно отићи у иноземство?

Оперни сустав у Финској је другачији од хрватског. Финци имају само једну националну оперну кућу, у Хелсинкију, с тим да уопће немају солистички ансамбл. За плаћу раде оркестар и збор, корепетитори и остали запослени. Све остале оперне продукције су распоређене по мањим градовима и ради се једна продукција годишње или сваке друге године. Мислим да оперним пјевачима није лако преживјети у таквим околностима тако да су се многи, у тренутној коронакризи, окренули додатном школовању, па и тражењу посла у другим струкама.

Бити слободан, самосталан умјетник, у тренутној кризи готово је немогуће

Публика је дивна, жељна представа, тако да су пројекти углавном унапријед распродани. Драгоцјено ми је финско искуство, сваком је пјевачу изузетно важно да ради и да се развија изван матичног казалишта. У сијечњу ћу дебитирати у улози Дорабеле у Моцартовој опери „Così fan tutte“ у граду Васи. Јако се веселим гостовању, путовању и раду у Финској. Но када говоримо о трајном одласку у иноземство, као и сви, размишљам о разним сценаријима с обзиром на радне и животне околности у којима се налазим. Али бити слободан, самосталан умјетник у тренутној кризи готово је немогуће.

Па зато и даље путујете на релацији Загреб – Ријека, у првом реду због сталног ангажмана у ријечком ХНК-у али, чини ми се, и због вођења збора у Преображењском храму у Загребу. Почели сте диригирати у хору када вам је било тек 18 година, а вјерни сте му и данас без обзира на бројне обавезе, домаће и иноземне наступе.

Црква ми је дала темеље и подршку у сваком смислу. Поготово у посљедњих седам година, недјељне литургије су биле тренутци када бих се виђала са својом фамилијом. Тата је недавно преминуо након тешке болести и одлазак у храм ми је као одржавање везе с њим. Сви смо у фази жаловања, али када смо заједно на литургији, онда је некако лакше. Дајемо си подршку и добивамо је заузврат.

Нада Берош (Тједник Новости)

Извор: Портал Новости