Vaskrs (hrama) u Sisku
05/05/2021
Patrijarh Porfirije čestitao Ramazanski bajram
11/05/2021

Intervju Patrijarha Porfirija za Večernji list

Cjelovit tekst intervjua Patrijarha srpskog g. Porfirija datog g. Branimiru Pofuku, a objavljenog u Večernjem listu 8. maja.

 

Vaša Svetosti, ova vaša nova titula smjesta me potiče na pitanje kako je vi doživljavate? Nije li to relikt feudalnih vremena kada su crkve, između ostalog i ovakvim tituliranjem svojih poglavara, oponašale svjetovna kraljevstva i carstva? Osjećate li je možda barem ponekad kao teret?

Prvo da Vas i sve drage prijatelje sa radošću pozdravim i uverim da sa drevnom titulom patrijarha koju sada nosim nisam postao relikt feudalnih vremena. Šaviše, nedostaju mi kava na Špici, i mnogo drugih malih, ali prijatnih zadovoljstava koja su mi pružali beli Zagreb grad i dragi prijatelji. Priznajem, potrebno je vremena da bi se iznutra naviklo na titulu, a još više na obaveze koje sam sa njom preuzeo pred Bogom i ljudima. Davno sam, međutim, kao pravoslavni monah naučen da ne određujem ključne pravce sopstvenog života, nego njih određuje Crkva kojoj služim. Tako je bilo i ovog puta. Postati poglavar jedne velike Crkve čiji hod kroz istoriju traje duže od osam stoleća, biti naslednik zaista grandioznih ličnosti koje su pre mene nosili titulu patrijarha, nije jednostavno. Misleći o tome, u svetlu Vašeg pitanja, setim se Mažuranićevog opisa pričešća u Smrti Smail-age Čengića, tako mudro postavljenoj između polova jednog zemaljskog, feudalnog sukoba, age i raje. U njoj je predstavljen univerzalni lik pastira koga „ne resi ni srebro ni zlato, nego kriepost i mantija crna“ i kome je arhetipski „crkva divno podnebesje, oltar častni brdo i dolina“. Te iskonske hrišćanske vrednosti su imperativ titule patrijarha, koja je, svi znamo, starija od srednjeg veka. Nosili su je starozavetni oci Avram, Isak i Jakov, poglavari dvanaest izraelskih plemena u predhrišćanskom periodu… Sada se, po pravilu, u tituli patrijarha prepoznaju poglavari Pravoslavnih Crkava, mada ona nije samo pravoslavni ekskluzivitet, nego je nose i pojedini katolički visokodostojnici. Papa je, između ostalog, patrijarh zapada, nadbiskup Venecije ima titulu Patriarca di Venezia. I još da prijateljima napomenem da u našoj Crkvi postoji realna demokratičnost. Jesam patrijarh, ali nemam prava ni ambicije da drugim episkopima nametnem neku odluku ili stav. Postoji čak mogućnost da patrijarh u Saboru bude nadglasan, i to mora da se poštuje.

Možete li nam, s ovim malim odmakom proteklog vremena, opisati Vaše emocije i duhovno stanje u trenutku kada je na Vas pao izbor da postanete novi patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve kao i u danima koji su slijedili?

Prijatelji su mi rekli da postoji video snimak neposredno po izboru, gde nekome kažem: „Bože, šta me snađe?“. Sa jedne strane su pomešana ona osećanja kojima u takvim trenucima čovek ne vlada, makar ne u potpunosti: iznenađenje, zbunjenost, nedoumica, zapravo strah da li sam dostojan, da li mogu da ispunim ono za šta su me izabrali…; ali brzo sam postao svestan značaja činjenice da sam na glasanju dobio više od dve trećine mogućih glasova, a da je potom, pored dva imena koja bi bila dostojnija tog čina i položaja, izvučeno i pročitano moje ime, da me to obavezuje da se ne prepuštam emocijama. U tom smislu sam na najdublji mogući način shvatio Hristov poziv Petru: „Želiš li da prema meni pokažeš najveću moguću ljubav, ti onda prihvati da budeš pastir stadu koje ti poveravam” (Jn 21, 15-17). Svi znamo šta to tačno znači.

U razgovoru koji smo za Obzor vodili prije godinu dana rekli ste da se „Crkva često posmatra kao zajednica koja ima piramidalnu strukturu” i da biste vi, kao vjernik i kao crkveni pastir, tada episkop i mitropolit, voljeli da ta piramidalna struktura bude okrenuta, da vi služite, a da vaši vjernici umjesto vas daju odgovore u našim glasilima. Možete li i hoćete li sada, kada ste na njenom vrhu, iskoristiti svoj položaj za poticanje tog okretanja piramide?

Izabran sam da budem prvi, ali sam potpuno svestan da ukoliko hoću da budem prvi, moram da služim svima, da budem poslednji. To je zapovest Evanđelja. A hoću da budem prvi i biću prvi jedino ukoliko me Hristos takvog prepozna, biću prvi ukoliko budem instrument preko koga će On delovati u svetu. A neću biti od Hrista prepoznat ukoliko ne služim drugima u ime Njegovo. Štaviše, i samo društvo danas postavlja takav zahtev. Nije li Martin Luter King rekao da je najvažnije životno pitanje o tome šta činimo za druge? Dakle, ja moram, ne na nekakav apstraktan, fantazerski način, nego na način na koji Crkva postoji u svetu, na način na koji je Crkva ustrojena i organizovana, da kao njen poglavar služim narodu koji mi je poveren. I zaista ću se truditi da osnažim i afirmišem glas naroda, mišljenja mladih o životu Crkve, njihovu ulogu, delovanje; zatim učešće žena u svim aspektima života Crkve u kojima je to moguće. Želim da se približim i pomognem koliko god mogu svima koji su ugroženi, beskućnicima kojih na žalost, kao i u svakom velegradu, ima puno na beogradskim ulicama. Ne smemo zaboraviti stare koji samuju u neboderima, nikoga ne smem zaboraviti. Neka Bog da zdravlja da mu služimo, da se molimo i da radimo jedni za druge. Ora et labora, Deus adest sine mora, savršena je izreka koje se držim.

Tada smo razgovarali i o pandemiji, za koju ste rekli da je gledate kao izazov svim ljudima. Nakon toga je najprije Zagreb, a onda i Baniju, zadesila i katastrofa potresa. Kako se SPC, a i Vi osobno kao njen poglavar, nosite s velikim oštećenjima crkvenih zgrada i razorenim domovima mnogih vaših vjernika?

Rekao samo odmah na Baniji, a i kada sam sa nadbiskupom Bozanićem posetio katedralu i našu Saboru crkvu: prvo radimo, skupljamo novac i sve drugo što treba da obezbedimo ljude koji su ostali bez kuća, bez krova nad glavom. Kada to obavimo, ili kada vidimo da posao odmiče, možemo da krenemo sa popravkom ili podizanjem novih hramova i crkvenih zgrada. Prvo smo se trudili da obezbedimo privremeni smeštaj, ali sigurno je da građevinsku sezonu treba maksimalno iskoristiti da pre svih porodice sa malom i školskom decom zimu dočekaju u novim ili popravljenim kućama. Istina je, imam sada i neke druge različite obaveze, ali neću zaboraviti Baniju i moje Zagrebčane. Samo da Bog da i da prestanu potresi.

U svojoj nastupnoj besjedi, na kraju Liturgije Vašeg ustoličenja u Beogradu, ukazali ste veliku pažnju, prijateljstvo i ljubav prema Hrvatskoj, nazvavši je svojom drugom otadžbinom. Ja osobno, a i mnogi drugi, to sam doživio kao veliki iskorak nakon što je Vaš prethodnik, patrijarh Irinej, činjenica je, u svojim poslanicama dosljedno izbjegavao spominjanje Republike Hrvatske, nabrajajući samo hrvatske pokrajine u kojima žive Srbi i vjernici SPC. Je li vam itko izrazio zamjerku zbog takvih riječi?

Ne bi ostao ni jedan pravednik na svetu kada bi ih predstavljali jednom izgovorenom ili čak neizgovorenom rečju ili rečenicom. Mogli ste se, na primer setiti i rečenice „Braća smo i samo braća“, koju je govoreći o Hrvatima i Srbima izgovorio patrijarh Irinej. I mnoge, mnoge druge slične misli i reči na tu temu u istom duhu. Nije Vaša vaga ispravna. Ne treba Vam apotekarska nego neka obična pijačna da biste tačnije odmerili reči patrijarha Irineja. Nebrojeno više je onih koje pozivaju na mir, saradnju, bratske odnose i slično, nego suprotno. Mene su ranije kritikovali, čak i vređali, kada sam osuđivao paljenje zastave i slične incidente. Sada mi niko nije ništa zamerio, ili možda nisam zapazio. Patrijarhu Irineju jesu zamerili kada je u Dalmaciji govorio, veoma hrabro, neposredno, bez koncepta u ruci, bez teološki finesa i zavrzlama o jedinstvu hrišćana, potrebi punog jedinstva, zajedničkog svedočenja, toplo iz srca. Zamerili su mu, ali on je o tome brinuo kao o lanjskom snegu. Kada su ga prijatelji pitali zašto je o tako važnoj temi kao što je jedinstvo Crkve govorio bez napisanog govora, rekao je: „Želeo sam da vide da govorim iskreno!“ Da i ja budem iskren, i za mene je njegov govor u crkvi Svete Stošije bio iznenađenje. Uveren sam da u tome što meni niko ne upućuje zamerke kad govorim ono što mislim, jeste i zasluga blaženopočivšeg  patrijarha Irineja, ali i njegovih prethodnika Pavla i Germana.

Je li Vaša odluka da kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski uzmete i hrvatsko državljanstvo bila osobni čin i poruka, a ne samo administrativni automatizam? Pretpostavljam da ćete taj status dvojnog državljanstva i zadržati?

Nadam se da međudržavna birokratija ne predviđa mogućnost gubljenja državljanstva. Moram pitati pravnike. Kada me je Crkva poslala u Zagreb, nisam razmišljao ni o kakvoj drugoj mogućnosti, opciji. Da negde odem dalje, da tražim eparhiju u Srbiji ili drugde. U Zagrebu sam, tu živim, tu mi je kuća, dom, treba da radim, služim Bogu, pomažem ljudima, mom narodu. Normalno je da budem državljanin zemlje u kojoj živim. Nisam, iskreno, imao na umu da uzimanjem državljanstva šaljem bilo kome i bilo kakvu poruku. Samo sam hteo normalno da radim i smatrao da treba da pripadam onima sa kojima živim.

Kada će se dogoditi izbor Vašeg nasljednika u Zagrebu i koja će biti Vaša uloga u tom izboru, s obzirom da episkope u SPC ne imenuje samostalno i osobno patrijarh, kao što je slučaj s papom u Katoličkoj Crkvi? Imate li već svog favorita i odabranika za to mjesto?

Naravno da razmišljam o toj temi. Ali, pošto o njoj nisam dovoljno razgovarao sa drugim vladikama, ne mogu Vam dati precizniji odgovor. U maju će biti zasedanje Sabora kada može biti doneta odluka. O načinu odlučivanja pomalo sam već govorio. Moglo bi se za naše sabore, odnosno sabornost kao princip života i upravljanja, reći da nema apsolutizma onog koji je na vrhu, a nije ni demokratija savremenog tipa, čije elemente sadrži; glasanje i slično. Prvi u Saboru ne može da čini ništa bez ostalih, ali ni ostali bez prvog. Najčešće se odluke donose konsenzusom. Naravno da razmišljam o načinu daljeg upravljanja Eparhijom zagrebačko-ljubljanskom, ali već rekoh da mi nedostaje kava na Špici.

Imate li kao patrijarh u Beogradu slobodu kretanja kakvu ste imali i kakvu ste si uzimali kao mitropolit u Zagrebu, gdje Vas se redovito moglo susresti na ulici, u knjižarama, na koncertima, izložbima ili kazališnim predstavama.

Postoje pravila, pisana, a još je više nenapisanih. Patrijarh Irinej se pokorio i prilagodio toj disciplini i etikeciji i protokolu. Pokojni, pak, patrijarh Pavle, koga se svi sećamo, uglavnom se držao pisanih. Onih drugih nije, i to do te mere da je kao poglavar Crkve sa više miliona vernika, sam išao tramvajem po gradu, službeni automobil koristio samo kada nema drugog rešenja i slično. Sam je uobičavao da kaže: „Smirenost je majka sviju evanđelskih vrlina, jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagoslov“. Tako i ja nameravam da poštujem pisana pravila. Ukoliko patrijarha Pavla ne mogu dostići po vrlinama: pobožnosti, mudrosti, asketizmu, smirenosti, makar mogu po tome da slobodno hodam po gradu. Sigurno je da na različite kulturne i slične događaje ne mogu ići koliko u Zagrebu, ali ne nameravam da baš sve propustim.

Vi ste decidirano izjavili da se nećete baviti politikom. Međutim, nisu li kosovsko, crnogorsko, pa i makedonsko pitanje u kontekstu SPC upravo izrazito politička, mnogo više nego duhovna pitanja?

Vaše je pitanje zapravo prijateljski šlagvort. Istina je, ne jednom sam rekao da se neću baviti politikom, ali tu mislim na stranačku politiku. Neću nikada, javno, dati prednost nekoj političkoj stranci u odnosu na neku drugu, pre svega zato što su vernici Srpske Crkve članovi gotovo svih stranaka u Srbiji, Srpskoj, Crnoj Gori itd. Toga bi trebalo da se drže svi sveštenici. Ali ono što kao i svaki zoon politikon, političko biće, društveno biće, homo politicus, treba da čini, ne može se uskratiti patrijarhu, kao ni bilo kom svešteniku. Dapače. Veliki oci Crkve, poput Zlatousta, odgovorno su prihvatili Pavlovu misao o vladaru kao Božjem saradniku. No, još je Sokrat rekao: „Ne brine me drveće u šumi, nego ljudi na agori“. Oprostićemo mu ne poznavanje ekološkog problema, ali briga o ljudima na agori je suština politike. Na primer, danas se na mojoj agori, na svetoj Liturgiji u crkvi okupilo dosta vernika. Nekolicina onih koje poznajem lično, pripadaju zaista različitim političkim, ideološkim i drugim orijentacijama. Da ne nabrajam razlike. Ali, i oni, odnosno mi toliko različiti, okupljeni na molitvi rečima Gore imajmo srca, jesmo jedno političko telo, par exellence. Čak mogu reći da nas je evharistija okupila u jedinstveno političko telo. Razumljivo je da, kao takvi, imamo određene zajedničke političke interese: da se slobodno molimo, da ispovedamo javno svoju veru, da ne budemo predmet diskriminacije, da negujemo autentičnu kulturu koja se ne ograničava samo na hram… U tom smislu i kosovsko i crnogorsko i makedonsko su u isto vreme duhovna i politička pitanja. Pomenuću paradigmatični događaj iz 2004. godine. Mladić se, popeo na crkvu u Podujevu i lomi krst, dok ga hiljade sunarodnika podstiču uzvicima i aplaudiraju mu. Tu je na delu potpuno poništvanje prava verujućih hrišćana: izgon vernika uz zaposedanje njihovih kuća i imanja, uništavanje hramova i svih obeležja hrišćanske kulture – kulturocid. Ako nije nekome ta scena uverljiva neka je zamisli negde na istoku, u Siriji npr. gde su islamisti palili i katoličke crkve. Ili bilo gde. Ili, na primer u Crnoj Gori gde je partija, koja je na vlasti bila od 1945. godine, nameravala da potezom pera, tzv. Zakonom o slobodi veroispovesti (sic!) Srpskoj Crkvi oduzme imovinu sticanu vekovima. Pitanje Crkve u Makedoniji je složenije za novinsku elaboraciju, prevashodno je duhovno i crkveno, a političari komunisti su ga pretvorili u političko, tačnije antipolitičko. Ko hoće može mi verovati na reč, a ko ne veruje danas ga neću ubeđivati. Dakle, obaveza svakog čoveka je da se brine o drugim ljudima (i o šumi, da ne budemo ekološki neprosvećeni kao Sokrat), a obaveza patrijarhova je tim veća kada su ugrožena politička prava vernika.

Princip autokefalnosti i samo ime Srpska Pravoslavna Crkva kod mnogih ljudi, pa i pravoslavnih vjernika koje poznajem, rađa uvjerenje da je riječ o „nacionalnoj Crkvi”, neodvojivoj od nacionalnog identiteta. Je li to baš tako? (osobito uzevši u obzir da Crkva kojoj ste na čelu to ime nosi tek posljednjih sto godina čemu su bile uzrok i tadašnje velike političke promjene i stvaranje Jugoslavije?)

Od apostola do danas, od prvog veka Hristove ere do našeg doba, Crkva svoju misiju vrši u konkretnom političkom prostoru, u konkretnim socijalnim i političkim okolnostima. Od Pax Romana do Pax Americana, da se našalim sa onim sa čim se ne šali. Crkva se u svetu ne projavljuje u nedefinisanim teritorijama, ne obraća se hipotetičkim ličnostima. Ko ne razume princip autokefalnosti Crkava, pomalo potseća na one koji su rekli da su se apostoli nakitili vina kada su na Pedesetnici govorili na različitim jezicima. Da pojasnim: Crkva od silaska Svetog Duha na apostole vrši misiju konkretnim narodima na njihovim jezicima. Na tim jezicima se, na Jevanđelju, na reči Hristovoj, razvijaju lokalne, narodne kulture. Crkva Jevanđeljem i Evharistijom preobražava narode, kroz to preobražavanje, sazrevanje, stvaranje autentične kulture, koja se odlikuje od drugih kultura, stvorile su se i savremene nacije na istoku kao i na zapadu hrišćanskog sveta. Stalno pamtim primer velikog rimokatoličkog sveštenika i misionara Justina Ukponga, mog posrednog kolege, bibliste, koji je među afričkim narodima uspeo da zaživi Evanđelje Hristovo. Dakle, i nacije i države postoje da bi ljudi živeli u poretku koji omogućava da ono što je najbolje prinose Bogu, da budu sveštenici svega stvorenog, da spasavaju sebe i tvorevinu. Na tom principu konstituisane su i autokefalne ili autonomne Pravoslavne Crkve. Naravno da je pogrešno poistovećivati autokefalnu Crkvu sa nacionalnom Crkvom, pogotovo sa nacionalizmom. Štaviše, Crkva je još u 19. stoleću, u doba ustanaka protiv otomanske okupacije na Balkanu, osudila pojave stapanja nacionalizma i vere, tzv. etnofiletizam, koji se javljao u Bugarskoj. Takve pojave nisu pravoslavna ekskluzivnost. Crkva je univerzalna, katoličanska, saborna, sveobuhvatna. U njoj ima mesta i realno se nalaze svi narodi. Liturgija u Zagrebu, na primer, prava je slika Crkve u kojoj nema ni Grka ni Jevreja, ni Srba ni Hrvata ni Roma, ni crnca ni belca, nego su svi jedno u Hristu Isusu. Što se tiče naše Srpske Pravoslavne Crkve, tako je u svakom malo većem gradu. Svuda ima i pripadnika drugih naroda.

Je li uopće teološki i ekleziološki ispravno nazivati Vas, što mnogi barem kolokvijalno čine, „srpskim patrijarhom”?

Po načelu o kome smo upravo razgovarali, nije neispravno. Na isti način se govori o bugarskom, ruskom, rumunskom prvojerarhu. Može se reći da je Patrijarh srpski kolokvijalni naziv. Puna titula je Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski. Postoji inicijativa da se toj tačnoj i istorijskoj tituli doda, na kraju, i reč: primorski. Puna titula opisuje istorijski razvoj Srpske Pravoslavne Crkve.

Što je vaša poruka pravoslavnim vjernicima u Crnoj Gori koji se osjećaju i izjašnjavaju kao pripadnici crnogorske nacije? Je li ona za Vas upitna i koji je Vaš pogled na najblaže rečeno problematične odnose SPC i države Crne Gore u čemu je ne samo duhovni, nego i veliki izravni politički utjecaj imao i pokojni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije?

Bilo čije slobodno, bez prisile, izjašnjavanje o bilo čemu, bilo kojoj socijalnoj karakteristici, uključujući i nacionalnu pripadnost, ne može biti upitno ni za koga. Pogotovo ne sme biti upitno za verujuće ljude. U odbrani prava Crkve na sopstvenu imovinu, učestvovali su svi vernici Srpske Pravoslavne Crkve, ne samo Srbi, nego i oni koji se izjašnjavaju da su Crnogorci, ali i braća rimokatolici, Hrvati. Rekli su mi da je bilo u litijama, molitvenim šetnjama i okupljanima i muslimana koji ne pristaju na nepravdu prema sugrađanima vernicima Srpske Crkve. Dakle, svi su dobrodošli. Što se tiče odnosa naše Crkve sa državnim vlastima, mi ćemo nastojati da i tamo sarađujemo po evropskom načelu kooperativne odvojenosti. Očekujem da uskoro, posle praznika Vaskrsenja Hristovog, posetim Podgoricu i bratsku Crnu Goru. Radujem se susretu na našim narodom, sa vladikama. Posebno sam zadovoljan što ću zajedno sa premijerom prof. Krivokapićem, potpisati Temeljni ugovor o međusobnim odnosima Srpske Pravoslavne Crkve i države Crne Gore. Zakon o slobodi veroispovesti, kojim je kulminirala problematičnost koju pominjete, u najvažnijim tačkama je izmenjen, tako da na javnoj sceni, pogotovo kod onih sa kojima sam kontaktirao, ne postoji razlog da Crkva i država ne sarađuju na dobro svih bez obzira na to kako se izjašnjavaju. Da otklonim još jednu lažnu dilemu koja se nameće: Srpska Crkva nema nikakav problem sa postojanjem bilo koje države, naravno ukoliko su na delu poštovana prava njenih vernika, posebno kada ti vernici čine većinu stanovnika, kao što je to slučaj u Crnoj Gori.

Nakon Vašeg prvog službenog susreta, kao patrijarha, s predsjednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem slijedila je konferencija za novinare na kojoj ste Vi, takav je barem bio moj dojam, stavljeni u ulogu statista Vučićevih političkih elaboracija. Vašem su prethodniku mnogi, pa i unutar SPC, zamjerali preveliku bliskost s politikom i predsjednikom Vučićem. Kako vi gledate na taj odnos, kao i općenito na odnos SPC i države Republike Srbije?

Tokom ovog razgovora smo načelno pomenuli neke bitne karakteristike odnosa Crkve i države, Crkve i nacije… U pojedinim periodima istorije Srbije i Crne Gore, Srpska Crkva jeste igrala ključnu ulogu, od osnivača do čuvara državne svesti, kroz svojevrsne etnarhije bila supstitut države kada je nije bilo, kada su drugi vladali našim zemljama. Sve to je deo istorije kojom se ponosimo. Rekao sam kakav želim da bude odnos Crkve i države u Crnoj Gori. To je univerzalan princip i za Srbiju, Srpsku, odnosno Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, bilo gde. Princip sekularne države, tojest princip odvojenosti Crkve i države za mene je najbolji mogući. Svako treba da radi na svom polju, ali isto tako je važno da sarađujemo u svemu gde ima mogućnosti i potrebe za dobro svih: Crkve, države, građana. Što su bliži i bolji odnosi Crkve i države, uključujući patrijarha i predsednika ili kralja, a zasnovani su na demokratskim principima i procedurama, na punom poštovanju slobode svih, to je bolje za sve.

Vi od svojih prijatelja očekujete da Vam otvoreno kažu i kada im se neki Vaši postupci ili riječi ne sviđaju. To javno čini i poznati srpski pisac, koji se javno deklarira i kao pravoslavni kršćanin i kao Vaš prijatelj, Svetislav Basara, osobito na račun Vaših izjava o Kosovu. Spominjem Basaru ne zato da biste s njim preko Večernjeg lista polemizirali, premda možete ako želite, nego kao primjer ljudi čiji je stav da bi za Srbiju, Srbe, pa tako i SPC, bolje i zdravije bilo prihvatiti politički realitet nezavisnosti Kosova. Zbog takvog je stava, primjerice, predsjednik SANU Vladimir Kostić već tjednima na udaru nacionalista i dijela srpske javnosti. Možete li u tom kontekstu pojasniti vašu usporedbu „kosovskog zavjeta” s „Novim zavjetom” i izjavu da bez Kosova nema budućnosti za srpski narod? Može li i smije li kršćanska duhovnost biti na bilo koji način uvjetovana bilo kakvim političkim granicama?

I temu državnih granica, odnosno misije Crkve u konkretnim političkim, socijalnim prostorima omeđenim granicama država smo pomenuli. U tom smislu govorili smo i o političkom angažovanju Crkve, odnosno sveštenika.  Pitamo sve i pomenute prijatelje koje poštujemo, pitamo uvek i ponovo i sebe, ko može da jednostavno zanemari, zažmuri pred činjenicom da su ljudi, hrišćani, Srbi u dvadeset i prvom stoleću proterani iz svojih kuća, više od 200.000, sa svojih njiva, da je posle 2000. godine uništeno, devastirano četrdeset crkava na Kosovu i Metohiji. Prošlog  meseca je bilo nekoliko napada na hramove. Hipotetički, kada bi se desilo ono što se neće desiti nikada, odnosno da Crkva prizna na nasilju stvorenu lažnu državu, da li bi nasilje prestalo ili bi se pojačalo?  Duhovnost koja se razvija ili manifestuje nesputana državnim granicama je neka vrsta socijalne utopije. Duhovost kao kompleksan fenomen: verski, psihološki, socijalni, umetnički, kulturni, vezan je za realitete života.

Zavet, pak, u našem slučaju Kosovski zavet, nije magijska ili mitska kategorija, nego duhovna, pripada duhovnosti o kojoj govorimo. Reči savremenog pesnika: „Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim!“, pokazuju nam da je Kosovski zavet izraz Novog Zaveta, žrtvovanje desetina hiljada srpskih vitezova u Kosovskom boju, u svemu po ugledu na žrtvu protomučenika Hrista za život bližnjih i za život u večnosti. Kosovski zavet je izraz vernosti srpskog naroda Hristu, izraz potpune vere u vaskrsenje, onakve vere o kakavoj čitamo na stranicama starih spisa, Acta martyrum i drugih.

U svom prvom razgovoru za HRT nakon imenovanja spomenuli ste „problematična mjesta” u javnosti nepoznatim pismima Stepinca papi Piju XII iz 1941. godine. Član katoličko-pravoslavne hrvatsko-srpske komisije o Stepincu, hrvatski povjesničar Jure Krišto indirektno Vam je predbacio kršenje dogovora o neiznošenju u javnost dokumenata, istodobno potvrdivši autentičnost tih pisama, iz kojih je citate u javnost iznio njegov kolega Hrvoje Klasić, ali i tumačeći ih u povijenom kontekstu. Jesu li Vas iznenadile reakcije na Vašu izjavu, između ostalog i postulatora kauze Stepinčeve kanonizacije Jurja Batelje koji je izjavio da ne vidi ama baš ništa problematično u tim pismima?

Nije mi bila namera, a čini mi se, za razliku od nekih drugih, i da nisam prekršio dogovor o neiznošenju dokumenata u javnost. Znam da naša strana ne bi imala problem ukoliko se dogovorimo drugačije. Nisam citirao ni reč iz pisama, a i da jesam ne bih prekšio nikakve dogovore. Svima je poznato da vatikanski arhivi, vezani za period kojim smo se u radu Komisije bavili, više nisu pod embargom i da su dostupni svima. Dozvolićete, međutim, da baš kao što uvaženi gospodin postulator ima pravo da ne vidi ništa problematično u pomenutim pismima, i ja, i to ne kao episkop ili sveštenik, čak ni kao hrišćanin, nego kao najobičniji čovek imam pravo, u najmanju ruku, da se zamislim nad rečenicom koja hvali hrišćansku veru Pavelića maltene kao veru apostolskih razmera, ili nad rečenicom koja kaže da treba biti oprezan prilikom prevođenja pravoslavnih u katolike, jer u mnoštvu onih koji prelaze iz pravoslavne u katoličku veru ima i poneko ko to čini iz interesa, kao da je tobože reč o dobrovoljnoj, slobodnoj promeni vere pokrenutoj oduševljenjem. Ili, da mi je problem rečenica koja govori o tome koliko je vremena potrebno da pravoslavni Srbi budu likvidirani… Pri tom, jasno sam rekao, i to i ovde ponavljam, da sam svestan da su okolnosti u kojima je Stepinac živeo i delovao bile više nego teške i komplikovane, da mu nije bilo nimalo jednostavno i lako. To što ja mislim, naravno, ne obavezuje nikoga, ali dozvolićete da kako dajući pravo svakome da ima svoj stav, tako i ja, kad mi je već ovakvo pitanje postavljeno, imam  pravo i dužnost da iznesem svoje mišljenje. Ako je, pak, nekom problem to što ja imam problemem sa iskazima u pismu o kojem je reč, mogu samo da kažem da mi je zaista žao.

Na kraju Vam riječima „Hristos voskrese!” želim sretan Uskrs koji je ove godine po julijanskom kalendaru ponovno bio gotovo mjesec dana kasnije nego po gregorijanskom. Jesu li razlike u kalendaru uopće teološko i vjersko pitanje, ili samo tradicija koju mnogi poistovjećuju sa samim sadržajem vjere?

Neke Pravoslavne Crkve su prihvatile novi, gregorijanski kalendar, ali u njima su naknadno počele rasprave, pa i sukobi u vezi sa tim. To nije bogoslovsko pitanje, a nije ni suštinsko. Tu ste u pravu. Čestitka jednog uglednog rimokatolika pravoslavnom patrijarhu putem renomiranog dnevnog lista je pravi način zbližvanja hrišćana. Srdačno Vam zahvaljujem, pozdravljam još jedamput sve pravoslavne vernike čitaoce Vašeg lista. Njima pre svih, ali i svima ljudima koji u Hristovom vaskrsenju vide nadu u životu zemaljskom i veru u život večni i beskonačni, želim da sa takvom verom obe ruke pruže Vaskrslom Gospodu, a on će ih prihvatiti kao što je prihvatio ruke Adama i Eve onoga dana kada se istorija razdvojila na dva dela, najznačajnijem danu u istoriji sveta.

Izvor: spc.rs