Gorazd Kocijančič: Duhovno štivo nas čini dubinski srećnim

Dobrotoljublje pokazuje kako da se oslobodimo fatalnih životnih smetnji i rasejanosti. Jedna od najvažnijih tema u toj antologiji pravoslavne duhovnosti je „sećanje na smrt“, ističe Gorazd Kocijančič, prevodilac i urednik slovenačkog izdanja Filokalije.

Dobrotoljublje (Filokalija), zbirka izabranih asketskih mističkih spisa koji su nastajali tokom više od hiljadu godina, štampano je po prvi put u Veneciji 1782. godine na grčkom jeziku. Od tada je ovo, jedno od najznačajnijih književnih dela koja opisuju blagodatno-podvižničko iskustvo pravoslavne duhovnosti, prevođeno na mnoge jezike, uključujući i srpski.

Mitropolija zagrebačko-ljubljanska jedan je od saizdavača prvog prevoda Dobrotoljublja na slovenački jezik. Prevođenje knjige koja izlazi sa blagoslovom Njegove Svetosti patrijarha Porfirija je u toku – do sada su izdata dva, a radi se i na prevodima preostala tri toma.

Donosimo intervju koji je sa Gorazdom Koncijančičem, urednikom izdanja i jednim od prevodilaca Filokalije, uglednim slovenačkim filosofom, pesnikom i prevodiocem, vodila Ksenja Hočevar, oktobra 2020. godine. Intervju je objavljen na portalu druzina.si, odakle ga i prenosimo.

Ljubav prema lepom, ali i etički dobrom

„Konačno na slovenačkom“, nedavno je rekao o. Marko Rupnik [poznati slovenački teolog i umetnik], kada je čuo za slovenačko izdanje Filokalije (Dobrotoljublja). Kakva je to knjiga?

Filokalija etimološki označava ljubav prema lepom. To lepo je istovremeno i etički dobro, u skladu sa širokim značenjem prideva kalós, koji na novozavetnom grčkom znači „lep“, ali i „moralno ispravan, pošten, dobar“. Isus je, na primer, o pimin o kalos (ὁ ποιμὴν ὁ καλός) – „dobri i lepi, divni pastir”. Reč filokalija ponekad ima i jednostavnije značenje – antologija, izbor najboljih tekstova. Knjiga o kojoj danas govorimo je zbirka, zapravo prava biblioteka, odabranih istočnohrišćanskih asketskih i mističkih spisa pisanih na grčkom jeziku između 4. i 15. veka.

Ko je autor tog zbornika? Ko je prvi odabrao i objavio ove spise?

Dva svetitelja Pravoslavne crkve – Nikodim Svetogorac i Makarije Notar, Episkop korintski, uredili su prvo izdanje Dobrotoljublja. Objavili su ga u Veneciji na jesen 1782. godine. Uticaj Filokalije bio je ogroman, kako na hrišćanskom Istoku tako i, od sredine 20. veka do danas, na hrišćanskom Zapadu.

Istočnohrišćanska duhovnost bila je marginalizovana ili čak potpuno proterana iz zapadne svesti. U prošlom veku situacija se znatno promenila

Ove [2020] godine izašao je prvi od planirana četiri toma slovenačkog prevoda. Sledeće [2021] godine izlazi drugi. Prevodi za treći tom su već u toku. David Movrin je preuzeo prevod vrlo opsežnog i zanimljivog dela Petra Damaskina. Jasna Hrovat prevodi Nikitu Stitata, a ja duhovne omilije Makarija Egipatskog. Četvrti tom je još toliko daleko od realizacije da, s obzirom na moje godine, ne usuđujem se da se nadam da ću doživeti njegovo izdanje… (smeh), ali neko drugi će završiti započeti posao.

Na koji način je nastajalo i oblikovalo se Dobrotoljublje kao antologija otačkih spisa?

Makarije i Nikodim su se oslanjali na već postojeću tradiciju rukopisnih asketsko-mističkih zbornika, iako istraživači još nisu otkrili stariji rukopis koji bi sadržavao sve autore današnje zbirke. Prema predanju, Makarije je napravio izbor na osnovu rukopisne knjige čiji je naslov bio Antologija o sjedinjenju uma sa Bogom. Nju je pronašao u svetogorskom manastiru Vatoped.

Hiljadugodišnja tradicija postaje naše intimno uverenje i nadahnjuje nas

Koja je bila Nikodimova uloga?

Nikodim je uglavnom uređivao tekstove. Napisao je i važan predgovor i uvode u pojedine autore.

Ko su ti autori?

Dobrotoljublje sadrži 63 knjižne jedinice. Njih je napisalo više od 30 autora, tokom hiljadu godina. Nekoliko tekstova je anonimno, pa se ne mogu tačno pobrojati svi autori.

Klasici asketske književnosti

Možemo li ih podeliti u grupe?

Da, u Dobrotoljublju možemo otprilike da razlikujemo tri grupe pisaca. Prvu, čija dela ulaze u sastav prvog toma slovenačkog prevoda, čine klasici ranohrišćanske duhovnosti: Evagrije Pontijski, Jovan Kasijan, Marko Podvižnik, Dijadoh Fotički, Isihije, prezviter (sveštenik) jerusalimski i ava Isaija iz Gaze.

Drugu grupu, a ona će ući u sastav drugog toma slovenačkog prevoda, čini grupa autora koji su pisali u drugoj polovini prvog milenijuma, koristeći plodove monaške kulture i ostavljajući briljantne sinteze njenih dostignuća: Maksim Ispovednik, Talasije Libijski, Jovan Damaskin. U tu grupu sintetičara mogu spadati i manje poznati autori koji se oslanjaju na predanje i tumače ga, poput Teodora Edeskog i ave Filimona. U svojim spisima oni se pozivaju na crkvene Oce i prvu filokalijsku generaciju. Primetan je i sve veći uticaj Dionisija Areopagita i Jovana Lestvičnika.

Dobrotoljublje pokazuje kako da se oslobodimo fatalnih životnih smetnji i rasejanosti

Treća grupa autora, čija dela će se nalaziti u trećem tomu slovenačkog izdanja, vezana je za pojavu svetog Simeona Novog Bogoslova, izuzetno zanimljivog mistika i pesnika koji je živeo na prelazu iz 10. u 11. vek. Zajedno sa svojim učenikom, Nikitom Stitatom, Simeon pripada generaciji prvih isihasta, čiji su predstavnici Nikifor Samotar, Grigorije Sinait i Teolipt Filadelfijski. Pomenuti duhovni pisci počeli su na različite načine da sistematizuju metod Isusove molitve. Taj pokret kulminirao je sa velikim bogoslovom Grigorijem Palamom, koji je takođe prilično zastupljen u Filokaliji, isto kao i njegovi učenici.

Zaista mnogo imena… Možete li ukratko da rezimirate šta nalazimo u Filokaliji?

Ukratko, u Dobrotoljublju se ogleda celokupna istorija vizantijske hrišćanske duhovnosti, iako, naravno, ne sadrži sve autore ni sve njihove tekstove. Dakle, u pitanju je skup raznovrsnih spisa i svojevrsna laboratorija raznih duhovnih učenja, među kojima istovremeno postoji i specifično višeglasno jedinstvo.

Gde su vas u životu sreli ti mistički i asketski spisi?

Kupio sam pet tomova grčke Filokalije u maloj prašnjavoj knjižari na Kipru 1987. godine. Tamo smo supruga i ja zastali na nekoliko dana putujući u Svetu Zemlju, koju smo potom preputovali uzduž i popreko, često i autostopom. Od tada me Dobrotoljublje na razne načine prati na mom duhovnom i intelektualnom putu. Na kraju, bila mi je i važna inspiracija u pisanju knjige O nekim drugima.

Otac Rupnik kaže da je Filokalija najvažnije duhovno štivo posle Svetog Pisma. Kako objašnjavate da mi katolici tako malo znamo o Dobrotoljublju?

Katolici nisu dobro upoznati sa spisima hrišćanskog Istoka zbog hiljadugodišnjeg raskola između istočne i zapadne Crkve. Zbog raskola, istočnohrišćanska duhovnost dugo je bila marginalizovana ili čak potpuno proterana iz zapadne svesti. U prošlom veku, međutim, situacija se znatno promenila, posebno sa Drugim vatikanskim saborom i ekumenskim pokretom. Na primer, papa Jovan Pavle Drugi više puta je rekao da Katolička crkva treba da nauči da diše na oba plućna krila. Teološki pokret povratka izvorima – ressourcement – urodio je plodom u mnogim kritičkim izdanjima grčkih Otaca, uključujući i filokalijske, na primer u klasičnoj zbirci na francuskom Sources Chrétiennes (Hrišćanski izvori).

Da li se nešto slično dešava i u Sloveniji?

Da, tokom poslednje dve decenije dobili smo pravu biblioteku najvažnijih otačkih tekstova na slovenačkom. Problem je, po mom mišljenju, u tome što prosečan katolik, nažalost, još uvek vrlo malo čita duhovne autore, i one zapadne, a kamoli istočne. To je, naravno, velika šteta.

Ako verujemo u Hrista, onda možemo sa poverenjem da idemo u susret agoniji koja nas sve čeka i da na kraju zatvorimo oči imajući bezbrižno iščekivanje

Duhovno štivo nas čini dubinski srećnim. Uz to, hiljadugodišnja tradicija postaje naše intimno uverenje i nadahnjuje nas. To je posebno važno u vreme kada nema mnogo živih duhovnih učitelja, „staraca“, kojima bi se u nevolji mogli obratiti za duhovni savet. Knjige starih svetaca mogu da nam govore i savetuju nas umesto njih. Mnogo toga moglo bi da se uradi na planu kulture čitanja, jednim širim obrazovanjem u okviru Crkve.

Mitropolija zagrebačko-ljubljanska pomaže prevod

Kako vi lično čitate ove spise? Koje mesto zauzima Filokalija u vašoj biblioteci?

Dugi niz godina čitao sam Dobrotoljublje zajedno sa Novim Zavetom na [grčkom] originalu, kao jutarnje duhovno štivo. Redom, od početka prvog toma do kraja petog, pa opet iz početka. Pročitao bih samo jedan ili dva kratka odlomka, što je prikladno samo za lectio divina [moliveno čitanje i duhovno sozercanje, sagledavanje pročitanog]. Takvi tekstovi treba da budu „preživani”. Na Zapadu su monasi zapravo i koristili termin ruminatio (lat. preživanje) za takvo čitanje – ostajali su da sede, ne samo sećajući se pročitanog, nego i nalazeći se u dubinskim stanjima duhovnosti i duhovnog sozercanja.

Da li i dalje nastavljate sa ovom praksom?

Ne. Poslednjih godina sam odustao od čitanja Dobrotoljublja, jer sam u drugim delovima dana intenzivno uključen u iste te tekstove kao prevodilac i urednik, pa radije koristim druge spise za duhovno čitanje. U poslednje vreme naročito čitam latinske spise Majstora Ekharta. Njih takođe sada prevodim uz Dobrotoljublje.

Pun naziv originalnog izdanja zbirke je ”Filokalija, kojim se um pročišćava, prosvetljuje i usavršava”. Da li nas Oci Crkve uče da se molimo, kako da dođemo do „saveta“, kako da živimo duhovno?

Da, to je bitno. Dobrotoljublje nije knjiga koja na prvom mestu pruža informacije, iako u njemu nailazimo i na mnoge odlomke iz visokog bogoslovlja i sjajno izrečenih filosofskih uvida, već ono ima praktičan karakter. Uči nas šta treba da radimo, kako da se ponašamo, kako da se vežbamo, ali ne toliko spolja – iako govori i o tome, koliko iznutra. Pokazuje nam kako da se oslobodimo fatalnih životnih smetnji i rasejanosti, kako bismo postali nezavisni od svetskih veza i zaista u svojim srcima iskusili drugačiju, večnu, beskonačnu Stvarnost koja je temelj svih stvari i koja upravlja istorijom i našim ličnim životima.

Kakav prevodilački rad zahteva projekat prevođenja Dobrotoljublja?

Slovenački prevod Filokalije nastao je kao dobrovoljni internet projekat, koji je okupio nekoliko prevodilaca sa grčkog u različitim fazama razvoja, od helenističkog kinija, klasicističkih idioma, raznih nijansi vizantijskog grčkog do ranih oblika dimotikija [narodnog jezika], iz kojih se razvio novogrčki. U prvom tomu lavovski deo prevoda preuzela je Jasna Hrovat, klasični filolog i renomirani prevodilac otačkih tekstova. Ona mi je, zajedno sa Janom Ciglenečkim i Matejom Komel Snojem, takođe pomogla da jezički ispravim ceo tekst.

Hrišćanstvo se ne bi proširilo po celom svetu da šačica Jevreja koji su pobegli spasavajući svoje živote nije doživela nešto zbog čega su postali neustrašivi svedoci

Zbog jezičke i stilske raznolikosti samog Dobrotoljublja, ali i raznih prevodilaca od kojih svaki uvek ima jedinstvenu prevodilačku poetiku, bio je potreban intenzivan uređivački rad, koji je obezbedio osnovno konceptualno objedinjavanje i formalnu harmonizaciju tekstova nastalih tokom dugog vremenskog perioda.

Prvi tom Dobrotoljublja na slovenačkom, Foto: Vid Ponikvar / Sportida

Za naše vreme je svakako neobično to što su se saradnici na projektu godinama upuštali u težak posao bez ikakvih garancija da će njihovi prevodi jednog dana zaista i biti štampani. To je na kraju ipak i bilo moguće zahvaljujući velikodušnim donatorima – među kojima su Alenka i Tadej Batelino, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska Srpske pravoslavne crkve, ali i drugi donatori koji su se odazvali na akciju prikupljanja sredstava – naročito subvencija JAK-a [Javna agencija za knjigu] za višegodišnje zahtevne prevodilačke projekte.

Sećanje na smrt

I u prvim vekovima hrišćani su se susretali sa bolestima, epidemijama… Kako su na njih reagovali „grčki Oci“? Ili, da izmenim tvrdnju oca Rupnika u pitanje: Kako ostati s Bogom usred svetskog meteža, usred ovoga sveta?

Jaroslav Pelikan, poznati istoričar hrišćanskog bogoslovlja, u svojoj ranoj knjizi o shvatanju života i smrti kod Otaca Crkve, lepo pokazuje da su u hrišćanskoj misli postojali veoma različiti modeli shvatanja smrti. Međutim, svi su složni u uverenju da je smrt pobeđena Hristom. Ako verujemo u Njega, onda možemo sa poverenjem da idemo u susret agoniji koja nas sve čeka i da na kraju zatvorimo oči imajući bezbrižno iščekivanje. Posebno je zanimljiv Pelikanov osvrt na svetog Kiprijana Kartaginskog, koji je u vreme smrtnosne kuge koja je besnila u njegovom gradu napisao delo De mortalitate, O smrtnosti. Na osnovu tog dela možemo da zaključimo da se crkva ponašala sasvim drugačije nego danas. Taj primer nikako ne govori u prilog ponašanja crkve danas.

Kako su se crkveni Oci oslobađali ovozemaljskih veza i bez straha od smrti čeznuli za večnošću, za „bitisanjem sa Hristom“?

O tome sam pisao u uvodu knjige Protiv religije najznačajnijeg savremenog grčkog hrišćanskog mislioca Hrista Janarasa, koja će uskoro da bude izdata na slovenačkom […]. Da sažmemo: hrišćanstvo se sigurno ne bi proširilo po celom svetu da šačica Jevreja koji su pobegli spasavajući svoje živote u vreme Isusovog hapšenja, kasnije nije doživela nešto zbog čega su postali neustrašivi svedoci kojima više nije bilo stalo hoće li živeti u ovom svetu još dugo ili ne. To je omogućeno Vaskrsenjem Hristovim i izlivanjem Duha Svetog na apostole.

Čežnja za zagrobnim životom pokazuje šta tačno znači biti spasen, u istoriji i životu. To ne znači morbidnu ljubav prema smrti ili umoran otpor životu, već prevazilaženje oba – slobodnu ljubav prema životu i opušten odnos prema smrti.

Da su prvi propovednici trčali sa „medicinskom maskom“ na licu i propovedali „Ne bojte se onih koji mogu telo da ubiju, ali dušu ne mogu da ubiju“, svi bi im se opravdano smejali. Ali očigledno je da smo mi ljudi danas – čak i oni koji sebe nazivaju hrišćanima – veoma daleko od stavova Pavla i ostalih apostola… Ako neko misli da su apostoli bili toliko hrabri jer nisu znali za viruse, bakterije i eksponencijalnu funkciju, koja je u osnovi epidemioloških modela, on je glupan.

Nije li hrišćanstvo religija života i istorije, a ne istočnjačkog prezira prema svetu kao iluziji?

Nisam to mislio. Čežnja za zagrobnim životom, koja pripada samom hrišćanskom biću, pokazuje nam šta tačno znači biti spasen, u istoriji i životu. To ne znači morbidnu ljubav prema smrti ili umoran otpor životu, već prevazilaženje oba blagodaću Hristovom – slobodnu ljubav prema životu i opušten odnos prema smrti. Upravo to donosi spasenje, prihvaćeno nepokolebivom verom. Naime, Sin Božji je izbavio, kako divno kaže autor poslanice Jevrejima, one „koji iz straha od smrti cijeloga života bijahu krivci za svoje robovanje“ (Jev. 2,15).

Jedna od najvažnijih tema Dobrotoljublja je stoga „sećanje na smrt“, odnosno dužnost svakog hrišćanina da bude svestan svoje smrtnosti i da radosno, svakog dana, očekuje smrt. Dozvolite mi samo da citiram Isihija, prezvitera jerusalimskog: „Ako je moguće, stalno se sećajmo smrti. Ovo sećanje uklanja u nama sve brige, svo ništavilo. Ono rađa zaštitu duha i neprestanu molitvu, neosetljivost tela i prezir prema grehu. Istinu govoreći, skoro svaka vrlina koja je u nama potiče od sećanja na smrt. Zato se koristimo njime, ako je moguće onoliko često, koliko se koristimo sopstvenim disanjem”.

Prevod: Saša Knežević

Priredio: P.K.