Прослава празника Успења Пресвете Богородице у манастиру Лепавина

Световаведењски манастир Лепавина је у среду, 15/28. августа 2019. године, прославио велики празник свечасног Успења Пресвете Богородице.

Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху.

Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења.

Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске.

Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници.

У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона свештене Митрополије загребачко-љубљанске. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије.

Митрополит је казао да „Ми славимо Пресвету Богородицу која је сва у одрицању. У одрицању од своје воље, у одрицању од својих ужитака, јер се пре тога одрекла егоизма и самољубља. А када се одрекла самољубља и егоизма, онда, њено биће је постало такво да све што јој треба јесте потреба другога, потреба ближега. Онај који се претворио у љубав, онај који је успео да извојује битку против самољубља и себичности он заправо једину радост има када расте његов ближњи. Када је у прилици да допринесе радости, и бољитку, и напретку ближњега. Када може да одвоји нешто од себе да би ближњи био радостан, да би њега усрећио. Ми славимо Пресвету Богородицу која је сва љубав. И онда њено одрицање заправо није лишавање онога што је пуноћа њене личности, њеног бића. И то је парадокс љубави. Онда када се лишавамо, тојест, онда када се дарујемо, ми добијамо, и обогаћујемо себе, а супротно томе, када смо центар света ми себи, и све подређујемо себи ма колико се обогаћивали спољашњим вредностима, спољашњим добрима, ми заправо постајемо све сиромашнији и сиромашнији.“

По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне.