Badnji dan u Zagrebu
06/01/2019
Badnje veče u Zagrebu
07/01/2019

Stvaranje novog naroda Božijeg

Uvod Jevanđelja po Mateju jezički podseća na knjigu Postanja. Termin „rođenje“ (γένεσις) znači „stvaranje“ i u potpunosti odgovara sadržaju prve knjige Svetog Pisma koja opisuje dvostruko stvaranje, stvaranje sveta i stvaranje izrailjskog naroda. Prvi deo ove knjige formiran je od raznih kazivanja koja se odnose na događaje iz praistorije čovečanstva, međusobno povezanih rodoslovima, kako bi nastao jedinstveni opis čovekovog puta od stvaranja do epohe rodonačelnika Izrailjaca, Avraama.

Cilj ovih kazivanja je da dokažu kako čovek, prekinuvši zajednicu sa Bogom, dopušta ulazak zla u svet, kako bi to postepeno dovelo do potpunog prekida zajedništva ljudi. Drugi deo Knjige Postanja se odnosi na plan Božiji da oslobodi svet od zla koje ga ugnjetava, ali bez ugrožavanja ljudske slobode.

Ovaj Božiji plan projavljuje se u vidu detaljnih opisa različitih događaja iz porodične istorije tri naraštaja (Avraam – Sara, Isaak – Reveka, Jakov – Lija/Rahilja). Avraam pokazuje potpunu veru i poslušnost božanskoj volji i Bog sa njim stvara novi početak. Od njega će proizaći narod koji će postati nosilac božijeg blagoslova svim ostalim narodima zemlje, sa ciljem konačnog i potpunog vaspostavljanja odnosa između Boga i čoveka. Isto obećanje daje se i Avraamovim potomcima, njegovom sinu Isaaku i njegovom unuku Jakovu.

Otpočinjući rečima „Knjiga rodoslova“ (Βίβλος γενέσεως) i počinjući rodoslov imenima trojice patrijaraha (Avraam, Isaak i Jakov), prva knjiga Novog Zaveta asocijativno upućuje čitaoca da uporedi njen sadržaj sa prvom knjigom Svetog Pisma, i da ga razume kao objavu novog dvostrukog stvaranja: novoga sveta koji se naziva „Carstvo Božije“, i novog Izrailja, odnosno Crkve. Tako se čini da se natpis „Knjiga rodoslova“ ne odnosi samo na Isusa Hrista , već i na sve one koji rađaju „rod dostojan pokajanja“ i koji će postati „deca Avraamova“ (Mt. 3, 8-9), „po Isaaku deca obećanja“ (Gal. 4,28), i „naslednici, dakle, Božiji, a sunaslednici Hristovi“ (Rim. 8,17).

Međutim, Isusov rodoslov, u obliku u kom ga navodi jevađelist Matej, služi i jednom drugom cilju koji je bio od posebnog značaja za prvu hrišćansku zajednicu kojoj se jevanđelist obraća. Prema judejskom istoričaru Josifu Flaviju, od vremena kada su Judeji živeli izgnani u Mesopotamiji (period Vavilonskog ropstva 586-538. pre Hrista), i na dalje, počeli su da vode opširne rodoslove kako bi utvrdili svoje poreklo, svoj identitet i svoja nasledna prava u zemlji svojih predaka. Knjige Dnevnika, koje potiču iz perioda Persijske vladavine (538-331. pre Hrista), čuvaju mnoštvo takvih rodoslova.

Cilj, dakle, rodoslova koji izlaže jevnađelist Matej, budući da se obraća hrišćanima koji su prethodno bili Judeji, jeste da dokaže da je Isus zakonski potomak Avraama, rodonačelnika Izrailja, i zakonski potomak Davida, cara kome je Bog obećao da će iz njegovog roda izaći Spasitelj. Obećanje o spasenju naroda od njegovih grehova jeste ponovljena objava mnogih proroka Starog Zaveta (Zah. 13,1; Isa. 40, 2; 53,6; Jer. 38,31-34; Jez. 36, 25-27; Dan. 9,24). I samo ime „Isus“ potiče od prepisivanja jednog jevrejskog imena koje znači „Gospod spasava“.

Suprotno tome, rodoslov Jevanđelja po Luki (3, 23-38), budući da se Luka obraća prventstveno hrišćanima koji prethodno nisu bili Judeji, usredsređuje se na biološku vezu Isusa sa Adamom, želeći da dokaže da Isus preuzima na sebe celokupnu ljudsku prirodu.

Kako bi postigao svoj cilj, jevanđelist Matej se koristi simvolikom brojeva, što često igra veoma važnu ulogu u biblijskoj književnosti. Ako je za savremenog istraživača glavno pitanje, kada je reč o aritmetičkim čiljenicama, da li su one pouzdane, za drevnog Istočnjaka pažnja se usredređuje na ono šta bi konkretni brojevi mogli da znače.

Tako se brojevi, gotovo uvek, shvataju kao simvoli koji skrivaju nekakvu poruku, koju je čitalac pozvan da odgonetne. To je razlog zbog koga se Isusovo genealoško stablo, kako se navodi u Jevanđelju po Mateju, deli na tri grupe po 14 generacija. Broj 14 proizilazi iz zbira brojčane vrednosti jevrejskih slova u imenu David (4+6+4=14). Ovaj broj, pomnožen sa brojem 3 dokazuje da je Isus potomak Davidov, dakle, Mesija i očekivani izbavitelj.

Međutim, za savremenog čitaoca Isusov rodoslov, osim njegovog dosadnog i monotonog izgleda, sadrži i jednu posebnu poruku. Kada neko čita spisak Isusovih predaka može se, sa iznenađenjem, uveriti da iako sadrži imena žena, nešto što nije očekivano u društvu u kom vladaju muškarci, nedostaju imena majki Izrailja Sare, Reveke i Rahilje.

Iznenađenje postaje veće kada se uverimo da žene čija se imena nalaze u Isusovom rodoslovu, u eposi u kojoj se Izrailj dičio rasnom i moralnom čistotom, ne bi mogle biti opisane takovim osobinama. Tamara je glumila bludnicu da bi stekla dete sa svojim svekrom, Rava je bila hananejska bludnica, Ruta, Davidova prabaka, je bila Moavka koja je po savetu svoje svekrve zavela Voza kako bi se oženio njom, a Virsaveja, koja je bila supruga Urije Hetejina, je pristala da postane ljubavnica Davidu.

Zahvaljujući ovom retoričkom načinu od prvog momenta postaje jasno da je poziv za učešće u novom narodu Božijem, koji počinje da se stvara rođenjem Hristovim, otvoren za sve, bez ikakve isključivosti, i da prihvatanje ovog poziva ne pretpostavlja nikakvu naročitu vrednost, osim vere da je dete koje Marija nosi u svojoj utrobi ovaploćeni Bog, koji dolazi da spasi svoj narod od greha.

Miltiadis Konstantinu