Стварање новог народа Божијег

Увод Јеванђеља по Матеју језички подсећа на књигу Постања. Термин „рођење“ (γένεσις) значи „стварање“ и у потпуности одговара садржају прве књиге Светог Писма која описује двоструко стварање, стварање света и стварање израиљског народа. Први део ове књиге формиран је од разних казивања која се односе на догађаје из праисторије човечанства, међусобно повезаних родословима, како би настао јединствени опис човековог пута од стварања до епохе родоначелника Израиљаца, Авраама.

Циљ ових казивања је да докажу како човек, прекинувши заједницу са Богом, допушта улазак зла у свет, како би то постепено довело до потпуног прекида заједништва људи. Други део Књиге Постања се односи на план Божији да ослободи свет од зла које га угњетава, али без угрожавања људске слободе.

Овај Божији план пројављује се у виду детаљних описа различитих догађаја из породичне историје три нараштаја (Авраам – Сара, Исаак – Ревека, Јаков – Лија/Рахиља). Авраам показује потпуну веру и послушност божанској вољи и Бог са њим ствара нови почетак. Од њега ће произаћи народ који ће постати носилац божијег благослова свим осталим народима земље, са циљем коначног и потпуног васпостављања односа између Бога и човека. Исто обећање даје се и Авраамовим потомцима, његовом сину Исааку и његовом унуку Јакову.

Отпочињући речима „Књига родослова“ (Βίβλος γενέσεως) и почињући родослов именима тројице патријараха (Авраам, Исаак и Јаков), прва књига Новог Завета асоцијативно упућује читаоца да упореди њен садржај са првом књигом Светог Писма, и да га разуме као објаву новог двоструког стварања: новога света који се назива „Царство Божије“, и новог Израиља, односно Цркве. Тако се чини да се натпис „Књига родослова“ не односи само на Исуса Христа , већ и на све оне који рађају „род достојан покајања“ и који ће постати „деца Авраамова“ (Мт. 3, 8-9), „по Исааку деца обећања“ (Гал. 4,28), и „наследници, дакле, Божији, а сунаследници Христови“ (Рим. 8,17).

Међутим, Исусов родослов, у облику у ком га наводи јевађелист Матеј, служи и једном другом циљу који је био од посебног значаја за прву хришћанску заједницу којој се јеванђелист обраћа. Према јудејском историчару Јосифу Флавију, од времена када су Јудеји живели изгнани у Месопотамији (период Вавилонског ропства 586-538. пре Христа), и на даље, почели су да воде опширне родослове како би утврдили своје порекло, свој идентитет и своја наследна права у земљи својих предака. Књиге Дневника, које потичу из периода Персијске владавине (538-331. пре Христа), чувају мноштво таквих родослова.

Циљ, дакле, родослова који излаже јевнађелист Матеј, будући да се обраћа хришћанима који су претходно били Јудеји, јесте да докаже да је Исус законски потомак Авраама, родоначелника Израиља, и законски потомак Давида, цара коме је Бог обећао да ће из његовог рода изаћи Спаситељ. Обећање о спасењу народа од његових грехова јесте поновљена објава многих пророка Старог Завета (Зах. 13,1; Иса. 40, 2; 53,6; Јер. 38,31-34; Јез. 36, 25-27; Дан. 9,24). И само име „Исус“ потиче од преписивања једног јеврејског имена које значи „Господ спасава“.

Супротно томе, родослов Јеванђеља по Луки (3, 23-38), будући да се Лука обраћа првентствено хришћанима који претходно нису били Јудеји, усредсређује се на биолошку везу Исуса са Адамом, желећи да докаже да Исус преузима на себе целокупну људску природу.

Како би постигао свој циљ, јеванђелист Матеј се користи символиком бројева, што често игра веома важну улогу у библијској књижевности. Ако је за савременог истраживача главно питање, када је реч о аритметичким чиљеницама, да ли су оне поуздане, за древног Источњака пажња се усредређује на оно шта би конкретни бројеви могли да значе.

Тако се бројеви, готово увек, схватају као символи који скривају некакву поруку, коју је читалац позван да одгонетне. То је разлог због кога се Исусово генеалошко стабло, како се наводи у Јеванђељу по Матеју, дели на три групе по 14 генерација. Број 14 произилази из збира бројчане вредности јеврејских слова у имену Давид (4+6+4=14). Овај број, помножен са бројем 3 доказује да је Исус потомак Давидов, дакле, Месија и очекивани избавитељ.

Међутим, за савременог читаоца Исусов родослов, осим његовог досадног и монотоног изгледа, садржи и једну посебну поруку. Када неко чита списак Исусових предака може се, са изненађењем, уверити да иако садржи имена жена, нешто што није очекивано у друштву у ком владају мушкарци, недостају имена мајки Израиља Саре, Ревеке и Рахиље.

Изненађење постаје веће када се уверимо да жене чија се имена налазе у Исусовом родослову, у епоси у којој се Израиљ дичио расном и моралном чистотом, не би могле бити описане таковим особинама. Тамара је глумила блудницу да би стекла дете са својим свекром, Рава је била хананејска блудница, Рута, Давидова прабака, је била Моавка која је по савету своје свекрве завела Воза како би се оженио њом, а Вирсавеја, која је била супруга Урије Хетејина, је пристала да постане љубавница Давиду.

Захваљујући овом реторичком начину од првог момента постаје јасно да је позив за учешће у новом народу Божијем, који почиње да се ствара рођењем Христовим, отворен за све, без икакве искључивости, и да прихватање овог позива не претпоставља никакву нарочиту вредност, осим вере да је дете које Марија носи у својој утроби оваплоћени Бог, који долази да спаси свој народ од греха.

Милтиадис Константину