Слободан Лалић: Ученици наше школе биће лидери на многим пољима

Радујемо се кад ученике наше гимназије видимо у Загребу, у Хрватској, кад су у прилици да дају свој допринос на неком пољу свога дјеловања који може бити користан за будуће генерације и друге припаднике заједнице. Треба ту много стрпљења, ти успјеси се акумулирају десетљећима.

Слободан Лалић православни је свештеник и директор Српске православне опште гимназије у Загребу која је отворена 2005. године. С ауторицом интервјуа, уједно бившом полазницом из друге генерације гимназије, коментарисао је за Новости специфичности и значај ове школе, наглашену сензибилизираност Цркве за тежак положај Срба у Хрватској и неискључивост за припаднике других етничких и вјерских мањина при упису. Гимназија општег усмјерења, коју многи сматрају једном од најзахтјевнијих у Загребу, мотивише и охрабрује ученике да своје школовање наставе у Хрватској и врло промишљено ради на очувању мањинског идентитета, уз стално потицање њихове интеграције у хрватско друштво.

Оно што забрињава је тренд опадања броја ученика, а тај тренд присутан је и у цијелој држави, не односи се само на нашу мањинску заједницу. Иако као мањинска школа нисмо оптерећени бројчаним стандардом, примјетно је да посљедње три-четири године уписујемо мањи број ученика, вратили смо се на онаква одјељења која су била у ваше вријеме, кад је било десетак ученика. Тако смо прошле године уписали свега 11 ученика у први разред и то је најмање разредно одјељење које имамо. У другом разреду имамо 14 ученика, у трећем 20, у четвртом исто 14, свеукупно 59. Назнаке које се односе на предстојећу школску годину кажу да ће бити ипак мало бољи упис него прошле. Ове године смо ишли у Книн у обје основне школе како бисмо с ученицима и наставницима промовисали школу. Тамо има неколицина заинтересованих ученика и вјерујем да ћемо привући и неке из тих општина. Кроз године смо успјели привући и ученике из Загреба, редовно сваке године имамо 30 посто загребачких ученика и то је велики искорак у односу на онај почетак 2005. и 2006.

На које начине долазите до будућих ученика? Раније је глас о школи ишао од уста до уста, а највећу улогу је имала управо Православна црква.

Користимо више начина, то су и даље вјероучитељи, црквене општине и парохије којима шаљемо летке и промотивне материјале. Исто тако, информације шаљемо и школама у којима се проводи неки облик наставе на српском језику. Ове године смо слали и наставницима који се једном годишње окупљају код нас на стручном скупу, имамо двадесетак наставника које упознајемо с предностима школе, који то даље преносе ученицима. Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владе Републике Србије поставила је промотивни материјал и информацију о упису школе на своју страницу и прослиједила је неким другим удружењима Срба из Хрватске како би се наши сународњаци из Србије уписали по једнаким критеријима.

Могу се уписати и они који немају држављанство, али проблем постаје осигуравање привременог боравка за странце. У задње двије или три године сусрећемо се с проблемом пријаве боравка тих ученика, они се редовно упишу, али по тренутно важећем закону средњошколско школовање није довољан разлог за добивање привременог боравка у РХ. Имали смо случај да нам се неки ученици упишу, али су након неколико мјесеци морали отићи из Хрватске. То је доиста проблематично и не односи се само на нашу школу. Имамо добру сурадњу с Исламском гимназијом, њих то још више погађа. То је показатељ друштвене ситуације у земљи, мислим да би се Хрватска ту требала мало више отворити и уважити такве потребе. Ипак се ради о дјеци којој је Хрватска добра прилика за школовање, од чега сви у коначници можемо имати само позитиван исход.

Сваке године упознајемо нове генерације ученика и родитеља са свим аспектима који се тичу школовања код нас, с програмом школе и са животом у дому. Највише их занимају текуће ствари као и сваке друге родитеље: каква је прометна повезаност домова са школом, исхрана у дому, школски прибор, уџбеници који се користе и слично. Благословом митрополита црквена општина и даље одржава ту праксу која је започета с оснивањем школе, а то је да велики дио трошкова ученицима буде подмирен: трошкови смјештаја у дому, уџбеници, ужина током наставе, посјете културним дешавањима у граду, излети на подручју Хрватске. То су неке погодности које родитељима олакшавају да пошаљу дијете у Загреб из Книна или Вуковара, ипак је то за дијете од 14 година велика одлука. Живот у дому другачији је од живота у родитељској кући. Ондје дио одговорности дјеца преузимају на себе, брже сазријевају и осамостаљују се, али и навикавају на живот у заједници. Мислим да је неопходна таква врста улагања, црква се због тога и упустила у овакав пројект, препознајући вријеме у којем живимо.

Након 14 година присутности школе у јавном животу и даље је на снази предрасуда, у основи незнање, да је могу похађати само ученици српске националности и православне вјероисповијести. Како бисмо прецизно окарактерисали овај тип школе?

Наша школа је прије свега установа с правом јавности, оснивач јесте Српска православна црква, тачније Митрополија загребачко-љубљанска. У том смислу она се убраја у вјерске школе, с обзиром на то да је оснивач вјерска заједница, али по самом плану и програму то је општа гимназија. План и програм наше школе у потпуности одговара сваком плану и програму општих гимназија у Хрватској. Специфичност наше школе је да ради по моделу А за националне мањине који подразумијева извођење наставе на језику и писму националне мањине, дакле на српском језику. То су подаци из личне карте наше школе. Готово сваке године при упису ученика имамо неколицину оних који нису припадници наше заједнице, приликом самог уписа не тражи се никаква документација која би потврђивала етничку или вјерску припадност. Школа је отворена за све који су завршили основношколско образовање и имају мање од 17 година. Досад смо имали ученике хрватске националности, Албанку, Мађара, Румуна и дјечака из јеврејске заједнице. Мислим да се сви добро осјећају и није то само случај с нашим полазницима, састав наше зборнице је такођер мултиетнички.

С успјехом квизаша из школе, о којима су Новости писале, пажња је усмјерена на сатове хрватског језика. Вољела бих да нагласимо да се без обзира на план и програм неки аутори из обавезне лектире обрађују само на нивоу информације, нпр. Миле Будак и Иван Аралица. Сатови хрватског, вјеронаука и историје у школама, нажалост, често служе за тренирање домољубља и заједништва које је искључиво, док је овдје нешто сасвим друго. Како то коментирате?

Понекад припадницима српске заједнице није лако на сатовима језика и историје. Садржаји појединих тема продубљују бол, потичу међусобна удаљавања, а не доприносе зближавању. С друге стране, не постоје теме којима би се ученици охрабрили, у којима би припадници српске заједнице, њени појединци или доприноси били приказани у бољем свјетлу, а таквих је тема и личности у хрватској култури, историји, књижевности пуно, међутим они су због етничке припадности прешућени. Мислим да је потребно да се то промијени како би се релаксирали ти односи, прије свега међу млађом популацијом српске заједнице и већинског народа. Будући да радимо по програму који прописује Министарство знаности и образовања, и у коначници завршавамо полагањем државне матуре, обавезни смо да пролазимо кроз све садржаје које програм предвиђа. Наравно, све је на наставнику, на који ће начин одређене садржаје интерпретирати и пренијети ученицима. Ту показујемо јако добре резултате, наш бивши ученик Милорад Кондић је био други на државном натјецању из историје, а данас је студент историје и географије. Ту је нека наша предност и ученици често те наставнике сматрају изврснима. Кад завршите средњу школу, сматрате да квалитетан наставник није онај који вам је указао шта требате научити, него онај који вам је дао простор да сами промислите о тим стварима и да сами изнесете своје мишљење. На неки начин то јесте пут којим образовање треба ићи. Без обзира на то колико је вјеронаук контроверзна тема у Хрватској, могу рећи да имамо даровитог младог вјероучитеља, ђакона Петра Козакијевића, који ученике потиче на размишљање, дјеци даје могућност да се изразе, без обзира на то јесу ли у питање неке теолошке, социолошке, антрополошке или друге теме. Ту нема погрешног одговора. Кад се вјеронаук схвати као позив на дискусију, он оплемењује наш застарјели систем образовања.

То је потрајало неколико година. Увијек смо обавјештавали надлежне институције, али нисмо хтјели медијску позорност плашећи се одазива ученика и спремности родитеља да упуте дјецу негдје гдје је несигурно. Од краја 2015. није било инцидената које смо морали пријављивати. Надамо се да је то вријеме иза нас, да смо прихваћени и у овом дијелу града и да је то разлог зашто више нема проблема. И ове године као и сваке имали смо дан отворених врата, били смо домаћини сусрета ногометаша и одбојкаша па смо позвали и ученике из сусједних школа. На пројекцијама документарних филмова ‘Србенка’ и ‘На води’ гости су нам били и вршњаци из Прве, Шеснаесте и Исламске загребачке гимназије.

Слажем се, то је још једна од предности наше школе. Иако се од самог почетка планирала изградња школе, уопште се није разматрало питање изградње дома за наше ученике. Идеја је била да дјеца остану у градским ученичким домовима с намјером да се што боље интегришу у своју вршњачку скупину, да буду у току са свим дешавањима у Загребу. Добро је да постоје наставници који се труде да освијесте дјецу о актуалним друштвеним збивањима и да с њима разговарају о томе

За многе од нас ова школа је била најважнија одлука, за мене и мог брата долазак у Загреб значио је повратак у Хрватску, за неке наше другове и више од тога: достојанствен и функционалан живот какав у својим срединама нису имали. Да ли и на који начин бивши ученици узвраћају заједници?

Од оснивања је био наглашен тај социјални момент, Црква је била осјетљива и знали су неприлике у којима родитељи с дјецом живе, за отежане шансе при запошљавању и ниска примања. И то је био можда најпрепознатљивији аспект наше школе, нешто што је било врло брзо уочљиво и резултати који су се могли одмах видјети. Резултати који се тичу успјеха су посљедица неког дужег рада, одређена искуства и стечено знање се морају акумулирати да донесу неки резултат који ће бити препознатљив. Сви ти аспекти су уграђени у темеље школе. Ми имамо два основна циља и очекиване резултате који се тичу нашег рада. С једне стране, то је образовни аспект према коме вреднујемо знање оцјенама и очекујемо да резултати тих оцјена буду потврђени на матури и током будућег школовања. Исто тако, постоји и онај други аспект који је више особни и он је у самом свом темељу хришћански, узима у обзир цијелу личност, онај актуелни тренутак дјетета у којем оно јест и амбијент из којег долази. У том смислу немамо велика очекивања да нам се ученици враћају с неком захвалношћу, иако је захвалност добра људска особина. Свјесни смо околности у којима живимо, то на неки начин и јесте смисао школовања у гимназији, оспособити их знањима за живот у свијету који се данас убрзано мијења. Учимо их да антиципирају неке будуће догађаје и да буду спреми реаговати на прави начин. Радујемо се кад наше ученике видимо у Загребу, у Хрватској, кад су активни чланови заједнице, кад су у прилици да дају свој допринос на неком пољу свога дјеловања који може бити користан за будуће генерације и друге припаднике заједнице. Треба ту много стрпљења, ти успјеси се акумулирају десетљећима, али увјерен сам да ће бивши ученици наше школе врло брзо постати лидери заједнице на многим пољима.

Пише Ања Кожул

Преузето с: https://www.portalnovosti.com/slobodan-lalic-ucenici-nase-skole-bit-ce-lideri-na-mnogim-poljima