СМРТ НЕМА ПОСЛЕДЊУ РЕЧ , У ХРИСТУ БРАТСТВО НЕ ПРЕСТАЈЕ

У спомен на уснулог у Господу брата Владимира, ипођакона и управника Патријаршијског дома

Постоје људи које Господ уведе у наш живот готово неприметно, а који у њему оставе неизбрисив траг. Људи који не говоре много о љубави, али је својим животом непрестано сведоче. Који не траже да буду виђени, а постану незаборавни. Који не истичу себе, него у другоме буде оно најбоље, радујући се туђем добру као сопственом.

Такав је био наш брат Владимир.

И док данас покушавам да пронађем речи којима бих се опростио од њега, осећам колико је људска реч немоћна пред тајном љубави, а још више пред тајном смрти. Ипак, као свештеник Цркве Христове, знам да не стојимо пред коначним растанком, него пред тајном привременог раздвајања оних које је Христос сјединио. Јер наша вера није само вера у успомену која временом бледи, него вера у Васкрслога Господа, Који нам је рекао: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн. 11, 25).

Влада и ја упознали смо се пре једанаест година. Не могу рећи да је наше братство настајало полако. Оно се догодило готово од првог сусрета, као да смо се одавно познавали. Постоје сусрети у којима човек не мора много да објашњава себе, јер пред собом осети срце које разуме, прихвата и не осуђује. Тако се међу нама родило поверење које се није заснивало на великим обећањима, него на свакодневним потврдама братске љубави.

Као млад свештеник, много пута сам имао потребу за саветом, подршком, помоћи, а понекад само за једном речју која ће ми дати снаге да наставим. И увек сам знао да имам Владу.

Чак и када је био оптерећен многобројним обавезама, налазио је времена да се јави, саслуша, помогне и охрабри. Никада нисам дуго чекао његов одговор. У томе није било потребе да покаже своју важност или утицај. Напротив, управо је његова ненаметљивост откривала величину његове душе.

Био је човек који је могао много, а никада није желео да због тога изгледа већи од других.

Служећи нашој Светој Цркви као управник Патријаршијског дома и ипођакон блаженопочившег патријарха Иринеја и Његове Светости патријарха Порфирија, Владимир је носио велике одговорности. Али оно што је за мене било посебно драгоцено јесте то што га та близина црквеним дужностима и одговорностима никада није удаљила од обичног човека, од брата коме је потребна помоћ.

У времену у којем многи желе да буду испред других, он је умео да стоји иза других. Да их подупре, охрабри и погура напред, а да сам остане у позадини. Управо се ту откривало његово хришћанско смирење. Јер смирење није одсуство снаге, него снага која не мора да доказује себе; није умањивање дарова које нам је Бог дао, него њихово приношење другима без потребе за славом.

Наше братство није се огледало само у озбиљним разговорима, црквеним обавезама и међусобној помоћи. Имали смо и једну нарочито драгу заједничку тему, црвено вино.

Размењивали смо флаше вина , препоруке и утиске, разговарали о укусима, мирисима и нијансама, о ономе што се не открива на први поглед, него тражи пажњу и време. Некоме би то можда изгледало као ситница, али мени су управо ти разговори откривали колико смо слични и колико се човек може препознати у другоме и кроз наизглед мале ствари.

Није ту било речи само о вину. Било је речи о радости сусрета, о лепоти једноставности и оној људској топлини без које ни најузвишеније речи не могу постати живот.

А данас, размишљајући о тим нашим разговорима, не могу да не помислим на евхаристијску Чашу, у којој вино благодаћу Духа Светога постаје Крв Христова, Крв Новога Завета, којом нас Господ сједињује са Собом и једне са другима.

Ми који смо за земаљском трпезом делили радост братства, у Цркви смо позвани да будемо причесници једне Чаше Живота. И зато верујем да оно што је међу нама било истинито, чисто и у Христу освећено не може бити поништено смрћу.

А онда је дошао наш последњи разговор.

Пре само неколико дана Влада ми је јавио да му се упокојила мајка. Замолио ме је да је помињем у својим молитвама и на светој Проскомидији.

Нисам тада могао ни наслутити колико ће брзо тај његов братски позив добити нову, за мене болну, али и дубоко потресну димензију.

Замолио ме је да се молим за његову мајку, а данас стојим пред Светим Престолом са обавезом љубави да уз њено име помињем и његово.

И управо ту, где људско срце највише боли, отвара се најдубља утеха наше вере.

Јер света Проскомидија није само спомен на оне који су некада били са нама. Она је сведочанство да Црква не познаје заборав пред Лицем Божијим. Када свештеник вади честицу за упокојенога и полаже је на дискос поред Агнеца, он исповеда да тај човек остаје у молитвеном заједништву Цркве, предат милости Онога Који је победио смрт.

И када се на крају Свете Литургије честице спусте у свету Чашу уз молитву: „Омиј, Господе, грехе овде поменутих Часном Крвљу Твојом, молитвама светих Твојих“, тада осећам да се наше братство не завршава пред гробом, него се у молитви поверава вечном Животу.

До јуче сам се молио за оне које је Влада волео. Од данас ћу се молити и за њега. И у тој молитви осећам да моја љубав према њему постаје још дубља.

Док смо били заједно, могао сам да му захвалим речју, сусретом, загрљајем или чашом доброг вина. Сада му своју захвалност могу приносити на најузвишенији начин који ми је као свештенику поверен, помињући његово име пред Господом, на светом Жртвенику.

Нећу говорити да је Влада био човек без слабости, јер такав човек међу нама не постоји. Али могу посведочити да је био човек у коме је љубав била већа од потребе да се истакне. Човек који је умео да носи туђе бриге, а да своје не ставља другима на терет. Човек чија је близина доносила сигурност и чије је пријатељство било дар.

И верујем да многи данас, свако са својом успоменом, могу да изговоре исто: Влада је био ту када је требало.

А зар то није једно од најлепших сведочанстава хришћанског живота? Бити ту за другога. Не само када је лако, него када је потребно. Не само када нас неко види, него и када једини сведок наше љубави остаје Бог.

Данас не желим да његова смрт буде гласнија од његовог живота. Не желим ни да туга засени захвалност. Јер иако срце осећа празнину, душа благодари Господу што ми је дао таквог брата.

Захваљујем Му за једанаест година поверења, за сваку помоћ, охрабрење, разговор и заједничку радост. А нарочито Му захваљујем што ми је кроз Владу показао да се величина човека не мери местом које заузима, него љубављу коју оставља у срцима других.

Драги мој Владо,

тешко ми је да прихватим да више нећу чути твој глас онако како сам навикао. Да нећу моћи да ти се јавим са оном сигурношћу да ћеш већ тражити начин да помогнеш. Да више нећемо разменити неку добру боцу вина и разговарати о свему ономе што смо у њој, али и један у другоме, препознавали.

Али нећу ти рећи збогом као онај који нема наде.

Јер Христос је васкрсао. И зато смрт нема последњу реч.

Нека ти Господ опрости свако сагрешење вољно и невољно. Нека ти узврати за свако добро које си учинио, за сваког човека кога си охрабрио и за сваку љубав коју си, често неприметно, даривао.

Нека те настани у насељима праведних, тамо где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је живот бесконачни.

А ја ћу, брате мој, докле год ми Господ буде давао да стојим пред Његовим светим Престолом, са љубављу приносити твоје име у молитви. Не као име некога кога сам изгубио у забораву, него као име брата кога сам привремено испратио у нади на свеопште Васкрсење.

И ако нас Господ по великој милости Својој удостоји, верујем да ћемо се поново срести. Да ћемо се загрлити оним загрљајем који више неће познавати растанак. И да тада више нећемо морати ништа да објашњавамо, јер ће све бити обасјано светлошћу Лица Божијег.

До тада, Владо, почивај у миру Христовом.

А ако те Господ удостоји смелости пред Собом, сети се и нас, грешних, који још путујемо, који се још боримо и који се још учимо оној љубави коју си ти тако ненаметљиво умео да показујеш.

Хвала ти што си ми био брат. Хвала ти што си био брат многима. Хвала ти што си нас својим животом подсећао да је најлепше место човека управо тамо где може да послужи другоме.

Нека је вечан твој спомен, драги мој брате Владимире.

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Протојереј Дејан Мандић