Епископ Кирило богослужио у манастиру Лепавина

У суботу, 19. септембра, у манастиру Лепавина Свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске.

Епископу Кирилу саслуживали су протојереј Радован Димитрић, парох копривнички, загребачки ђакон Миладин Андрић и братство манастира Лепавине.

Бесједећи након Светог јеванђеља, епископ Кирило подсјетио је на Христов позив на будност: „Бдите, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи“, истичући да је човјек позван да непрестано бди над својом душом и спасењем.

Говорећи о природи човјека, владика је казао да човјек у себи сједињује видљиви и невидљиви свијет, али да је након грехопада тијело постало терет души када се преда страстима и неумјерености. Зато је, нагласио је, потребно да човјек већ у овом животу обликује своју душу за заједницу са Богом.

Посебно је говорио о навикама и страстима које човјек стиче током земаљског живота. Као једноставан примјер навео је човјека који је везан за неку страст и који, чак и када би се нашао у рају, не би могао да се радује том животу ако је његова душа остала везана за оно што је од рајског живота одваја. „Људи ће се сами по стању своје душе опредијелити гдје припадају“, рекао је eпископ Кирило.

Зато је, додао је, потребно да човјек већ овдје стиче „рајски предукус“ – да живи по заповијестима Старог и Новог завјета, да се труди да буде угодан Богу и да у себи изграђује „рајско расположење душе“. „Морамо овдје да живимо да бисмо стекли већ тај рајски предукус, да се трудимо да овдје живимо тако да смо угодни Богу“, поручио је.

У том контексту говорио је и о монашком постригу као „анђелском постригу“, односно настојању да човјек већ у овом животу, колико може, подражава анђелски живот. Међутим, нагласио је да тај позив није упућен само монасима, него и сваком благочестивом хришћанину.

Подсјетио је на јеванђелску слику земље која доноси стоструки, шездесетоструки или тридесетоструки плод, наглашавајући да нису сви на истом духовном ступњу, али да је најважније да човјек не остане „неплодна земља која не даје плодове покајања“.

„Да се упражњавамо у молитви, посту и другим добродјетељима, у љубави према Богу и ближњему, како је Он заповиједио“, казао је владика.

Говорећи на дан када Црква прославља Чудо Светог Архангела Михаила у Хони, епископ Кирило подсјетио је да сваки хришћанин на крштењу добија анђела чувара и говорио о Архангелу Михаилу као примјеру вјерности Богу у тренутку отпадништва и гордости.

Према његовим ријечима, Архангел Михаило је препознао да живот извире од Бога и није прихватио гордост и отпадништво. Управо у томе владика је видио поуку и за човјека: да не помисли да може живјети без Бога, јер све што живи добија живот од Њега.

Говорећи о благодати коју хришћанин прима на крштењу, нагласио је да се она не смије „закопати“ у страсти, гријех и земаљске бриге, него је потребно умножавати је кроз духовни труд.

„Ако праведник и падне, он устаје. Важно је устати. Ако погријешимо, имамо Тајну покајања, Тајну Евхаристије која нас очишћава од свакога гријеха.“

Посебно мјесто у бесједи посветио је борби са помислима. Хришћански живот, казао је, није само питање спољашњег понашања, него и унутрашње борбе са завишћу, злобом, лукавством и нечистим мислима.

„Хришћанин је онај ко се бори против сатане у помисли. Немојте допустити да се такве мисли гнијезде у вашем уму и у вашем срцу“, поручио је, упућујући вјернике и на светоотачку литературу, посебно Лествицу, као помоћ у разумијевању те духовне борбе.

Говорећи о анђелима као „умним силама“, рекао је да они помажу човјеку управо у тој невидљивој борби, те позвао вјернике да својим добрим дјелима, молитвом и постом не жалосте своје анђеле чуваре.

У наставку бесједе eпископ Кирило говорио је и о начину на који хришћанин треба да се односи према невољама које погађају човјека и друштво. Нагласио је да прва реакција не треба да буде тражење кривице у другима, него сопствено преиспитивање и покајање.

Као примјер навео је предање из времена Светог Григорија Двојеслова, када је у Риму владала куга. Подсјетио је да је Свети Григорије са свештенством изашао у молитвену литију, након чега је, према предању, виђен Архангел Михаило како враћа мач у корице, што је било знак престанка помора.

„Увијек треба да размишљамо зашто нам је Бог нешто попустио, да видимо да ли смо ми нешто криви, да се покајемо и умолимо Бога“, рекао је владика, наглашавајући потребу за самокритиком умјесто осуђивања других.

На крају бесједе пожелио је вјернима да, молитвама Пресвете Богородице, Светог Архангела Михаила и анђела чувара, стекну духовно расуђивање, самокритику и трезвеност, да старање о тијелу не претворе у похоту и неумјереност и да својим животом свједоче вјеру у Бога и послушност Његовим заповијестима.

По завршетку Литургије служен је и помен поводом четрдесет дана од упокојења лепавинског искушеника Владимира Боснића.

Обраћајући се сабранима након помена, протојереј Радован Димитрић подсјетио је на ријечи из Јовановог јеванђеља: „Бог тако завоље свијет да је Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“

„Управо у овим ријечима оснажени и утјешени, данас смо, по благослову нашег владике, одслужили Свету заупокојену литургију и помен поводом четрдесет дана од упокојења нашег брата, лепавинског искушеника Владимира“, рекао је отац Радован.

Подсјетио је да је Владимир велики дио живота посветио служењу Богу и манастиру Лепавини, гдје је провео младост и остао до посљедњег дана свога земаљског живота.

„Својим срцем, душом и тијелом служио је овој великој богородичној светињи, братству свете обитељи и свим поклоницима који овдје долазе тражећи благослов Божији и благослов Пресвете Богородице. Само Бог зна колико је добрих дјела учинио и колику је жртву поднио ради ове светиње“, казао је.

Говорећи о хришћанском односу према смрти, отац Радован нагласио је да се вјерни од својих упокојених не опраштају без наде, него у вјери у Васкрслог Христа и васкрсење мртвих.

„Ми хришћани не смијемо туговати као они који немају наде“, рекао је, додајући да је, иако је физички растанак тежак, утјеха хришћана у вјери да живот не престаје смрћу и да Господ има власт над живима и мртвима.

На крају је узнио молитву да Господ опрости душу Владимира Боснића, подари му вјечни покој и настани га у Своме непролазном Царству.