Изложба епископа Максима отворена у Музеју Републике Српске у Бањалуци

„Лица иза ријечи”: Портрет као сусрет с књигом и човјеком

БАЊАЛУКА, 2. септембра 2026. — Изложба слика „Лица иза ријечи: читање великих писаца бојом” епископа западноамеричког Максима свечано је отворена у Музеју Републике Српске у Бањалуци. Поставка окупља 60 акрилних портрета писаца, пјесника, мислилаца, богослова и других личности чија су дјела обиљежила свјетску и домаћу културу.

Портрети Џона Стајнбека, Албера Камија, Александра Солжењицина, Анаис Нин, Томаса Стернса Елиота и Фјодора Достојевског изложени су раме уз раме с ликовима Милоша Црњанског, Меше Селимовића, Јована Дучића, Петра Кочића, Бранка Ћопића и бројних других аутора.

Слике су распоређене у тематске цјелине кроз које епископ Максим промишља однос лица и личности, књижевности и сликарства, ријечи и боје. Изложба није замишљена као каталог славних имена, него као позив посјетиоцу да иза насликаног лица потражи књигу, а иза написане ријечи — непоновљиву личност.

Књига прочитана у правом часу

Обраћајући се присутнима на свечаном отварању, епископ Максим посебно је указао на значај читања у времену брзих информација и краткотрајне пажње.

„Негдје вечерас постоји један млади човјек — можда у овом граду, можда и у овој просторији — који још није читао Достојевског. Који још није отворио Андрића, Камија, Емили Дикинсон или Халила Џубрана. Који још не зна да једна књига, прочитана у правом часу, може непримјетно да промијени правац читавог живота”, казао је епископ Максим.

Као духовни оквир изложбе издвојио је савјет Светог Василија Великог младим хришћанима да старе писце читају расудљиво — попут пчела које са цвјетова узимају оно од чега настаје мед.

Према његовим ријечима, читање није само сабирање знања, него „вјежба пажње и расуђивања”, док је пажња већ почетак љубави: способност да се застане пред другим човјеком и да се он не сведе на унапријед створену представу.

Лице се не може до краја превести

Говорећи о настанку циклуса, епископ Максим објаснио је да су слике израсле из дугогодишњег читања и сусрета с књижевним дјелима.

„Књиге су остајале отворене на столу, а лица њихових писаца остајала су са мном дуго пошто бих странице затворио. Тако је сликање постало једна врста обрнутог превода: из ријечи назад у лице, из реченице у боју, из књижевног свијета у поглед”, рекао је аутор изложбе.

Он је нагласио да портрет није покушај да се личност обухвати, објасни или присвоји.

„Лице се никада не може до краја превести. Оно није предмет који можемо посједовати, објаснити и затворити у оквир. Лице је позив на сусрет. Можда је управо то аскеза сликарства: пажња без похлепе, близина без посједовања”, поручио је епископ Максим.

У средишту поставке зато није само физичка сличност с представљеним личностима. Сваки портрет отвара питања о човјеку иза дјела: шта је видио, какву је рану носио и шта је знао што данашњи читалац тек треба да открије.

Крајина као унутрашњи завичај

Посебно мјесто у бањалучкој поставци припада Петру Кочићу и Бранку Ћопићу, чија су лица неодвојива од предјела и памћења Крајине.

Кочићево лице на платну израста из змијањске земље, њених брда, шума, муке и слободе. Код Ћопића се Крајина јавља као унутрашњи завичај — као дјетињство, другарство и смијех који човјеку помаже да поднесе и оно што би без смијеха било неподношљиво.

Поред њих, изложба води посјетиоца кроз различите књижевне и духовне предјеле: од Андрићевог моста као мјеста сусрета и разилажења људских судбина, преко стећака Мака Диздара, до унутрашње земље коју је Марина Цветајева носила кроз изгнанство.

Монографија као наставак изложбе

Изложбу прати истоимена монографија, коју је Музеј Републике Српске објавио у сарадњи са издавачком кућом „St. Sebastian Press” из Лос Анђелеса.

Књига проширује ликовни дио изложбе текстовима о представљеним ствараоцима и тематским везама међу њима. Монографија није само каталог репродукција, него својеврсно путовање кроз историју читања, сликања и духовног трагања.

Свечаном отварању изложбе присуствовали су митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије и епископ буенос-ајрешки и јужно-централноамерички Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, као и већи број свештеника и посјетилаца из Бањалуке и других крајева.

Изложба као позив младима

Завршавајући обраћање, епископ Максим позвао је младе да читају домаће и свјетске писце, чак и онда када се са њима не слажу.

„Читање није покоравање туђој мисли, него улазак у разговор у којем се учимо расуђивању. Узимајте, попут пчела, оно што постаје мед: оно што ум чини буднијим, срце пространијим, а човјека способнијим да у другом човјеку препозна лице, а не предмет”, поручио је.

Према ауторовим ријечима, слике ће остати на музејским зидовима док траје изложба, док ће књиге на које оне указују трајати знатно дуже. Ипак, ни књига ни портрет нису у потпуности довршени док неко пред њима не застане.

„Нека ова изложба бар једног младог човјека доведе до књиге коју још није отворио. И нека та књига, у часу који само Бог зна, постане за њега прозор, сапутник или свјетиљка”, закључио је епископ Максим.

Пројекат је реализовао Музеј Републике Српске под покровитељством Кабинета предсједника Републике Српске и Министарства просвјете и културе Републике Српске. Координатор и организатор изложбе је Наташа Џајић, док је визуелно обличје поставке осмислила Љиљана Кораћ. Дизајн пратеће монографије потписује Денис Викић, а предговор Александар Јерков.

Свечана ријеч Епископа Максима на Изложби слика „Лица иза ријечи: читање великих писаца бојом”

… да портрет постане праг преко којег млади човјек улази у књигу.

Негдје вечерас постоји један млади човјек — можда у овом граду, можда и у овој просторији — који још није читао Достојевског. Који још није отворио Андрића, Камија, Емили Дикинсон или Халила Џубрана. Који још не зна да једна књига, прочитана у правом часу, може непримјетно да промијени правац читавог живота.

На тог младог човјека мислио сам док сам припремао ове слике.

Прије више од шеснаест вијекова, Свети Василије Велики упутио је младим хришћанима бесједу о читању старих грчких писаца. Ти писци нису припадали Цркви и нису дијелили њену вјеру. Па ипак, Василије није рекао: не читајте их. Рекао је: читајте их расудљиво.

Будите, каже, као пчеле. Пчела не слијеће на сваки цвијет на исти начин, нити са цвијета односи све. Она узима оно од чега настаје мед. Тако и ви из књига узимајте оно што душу васпитава за врлину, што је учи истини, храбрости, саосјећању и слободи.

Та слика пчеле чини ми се драгоцјеном и данас. Јер читање није само сабирање знања. Оно је вјежба пажње и расуђивања. А пажња је већ почетак љубави: способност да застанемо пред другим човјеком и не сведемо га на оно што о њему већ мислимо.

У том духу настала су и „Лица иза ријечи”.

Портрети на овим зидовима нису академска вјежба, нити каталог славних имена. Сваки од њих је позив да иза лица потражимо ријеч, а иза ријечи — непоновљиву личност.

Позив да останемо уз Хемингвеја довољно дуго да наслутимо цијену његове привидне једноставности. Да с Цветајевом пођемо у земљу коју је носила у себи и коју јој ниједно изгнанство није могло одузети. Да с Маком Диздаром станемо пред стећке и чујемо како камен проговара. Да у Андрићевом мосту препознамо више од грађевине — мјесто на којем се сусрећу и разилазе људске судбине.

А овдје, у Бањалуци, тај разговор добија посебну близину. Кочићево лице на слици као да израста из змијањске земље, од њених брда, шума, муке и слободе. Код Ћопића се Крајина јавља као унутрашњи завичај: као поток, дјетињство, другарство и смијех који човјеку помаже да поднесе и оно што би без смијеха било неподношљиво.

На овим зидовима не сусрећемо само писце. Ту су пјесници и романописци, богослови и философи, научници и сликари, светитељи и сумњалице. Они не припадају истим народима, вијековима, увјерењима нити истој вјери. Али већина њих припада једном дубљем сродству: нису пристали да не виде оно што су једном угледали. Свједочили су о људској рањивости, слободи, гријеху, љепоти, изгнанству, нади и смрти — и о човјековој неутољивој жеђи да смрт нема посљедњу ријеч.

Ја сам епископ и, испоставило се, сликар. Али сам у свим тим годинама био и остао читалац. Читање је пратило моју службу и моје сликање: књиге су остајале отворене на столу, а лица њихових писаца остајала су са мном дуго пошто бих странице затворио.

Тако је сликање постало једна врста обрнутог превода: из ријечи назад у лице, из реченице у боју, из књижевног свијета у поглед.

Али лице се никада не може до краја превести. Оно није предмет који можемо посједовати, објаснити и затворити у оквир. Лице је позив на сусрет. Зато сликати некога не значи ухватити га, него стати пред тајну његове личности и гледати без присвајања. Можда је управо то аскеза сликарства: пажња без похлепе, близина без посједовања.

Монографија која прати изложбу покушава да дио тог разговора преточи у ријечи. Слике, међутим, желе нешто непосредније: онај тренутак у којем нас нечије лице заустави.

Ко је био овај човјек?
Шта је видјела ова жена?
Какву су рану носили?
Шта су знали што ја још не знам?

То питање је почетак читања. А можда је и почетак истинског сусрета.

Зато се вечерас посебно обраћам младима — и онима који су овдје и онима до којих ће, можда, допријети глас о овој изложби.

Почните.

Прочитајте Василијеву бесједу младима, а затим прочитајте и писце које је Василије читао. Читајте Кочића и Ћопића, Андрића, Дучића, Шантића, Црњанског, Киша, Мешу Селимовића и Мака Диздара. Читајте и писце других народа, језика и вијекова. Открићете да унутрашњи живот човјека у Русији деветнаестог вијека, у древној Грчкој или у некој соби у Амхерсту није толико далеко од вашег живота колико вам се сада чини.

Неће вам свака књига дати исти дар. Нећете се са сваким писцем сложити. И не треба. Читање није покоравање туђој мисли, него улазак у разговор у којем се учимо расуђивању. Узимајте, попут пчела, оно што постаје мед: оно што ум чини буднијим, срце пространијим, а човјека способнијим да у другом човјеку препозна лице, а не предмет.

Ове слике остаће на зидовима док траје изложба. Књиге на које указују остаће дуже. Али ни књига ни портрет нису довршени док неко пред њима не застане. Лице нам долази из прошлости, али нас гледа као да његова посљедња ријеч још није изговорена.

Дубоко сам благодаран Музеју Републике Српске и његовом директору Давору Стрики; Љиљани Кораћ, која је изложби подарила њено визуелно обличје; и Наташи Џајић, чији су труд, пажња и преданост омогућили да „Лица иза ријечи” вечерас оживе пред бањалучком публиком.

Благодаран сам Александру Јеркову на предговору, Денису Викићу, који је монографији дао њен визуелни ритам и достојанствен облик, као и Драгољубу Зечевићу за труд око њеног штампања.

А благодаран сам и свакоме од вас што сте вечерас овдје — што сте пристали да застанете пред овим лицима и да уђете у дуги разговор између погледа и ријечи, боје и књиге, човјека и тајне Другога.

Нека ова изложба бар једног младог човјека доведе до књиге коју још није отворио. И нека та књига, у часу који само Бог зна, постане за њега прозор, сапутник или свјетиљка.

За сва знана и незнана доброчинства — Богу благодарење и слава.

Извор: Епархија Захумско-херцеговачка и приморска