Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (12)

111. Душа [у часу смрти] из тела излази нага, слично као што човек излази из мајчине утробе. Једна је притом чиста и светла, друга укаљана мрљама сагрешења, а трећа је, опет, црна због многих преступа. Сећајући се и помишљајући на зла после смрти, словесна и богољубива душа живи побожно да не би била осуђена и да их не би допала. Они, пак, који не верују, који су неразумни душом, поступају безбожно и греше, презирући оно што је са оне [стране].

112. Изишавши из тела, [човек] се неће сећати онога [што је било] у телу, као што се, изашавши из мајчине утробе, више не сећа [онога што је било] у њој.

113. Твоје тело је по изласку из мајчине утробе постало боље и веће. Тако ћеш и ти, изиђеш ли из тела чист и непорочан, постати бољи и непропадљив, пребивајући на небесима.

114. Као што је нужно да се тело роди када се доврши у утроби, тако је нужно да душа, дошавши до границе коју јој је Бог одредио, изиђе из тела.

115. Како си употребљавао душу док је била у телу, тако ће и она употребити тебе по изласку из тела. Онај, наиме, ко је овде на земљи обасипао своје тело добрима и насладом, сам је себи учинио лошу услугу за [стање] после смрти. Он је као безумник осудио своју сопствену душу.

116. Као што не може да буде отхрањено тело које из мајчине утробе изиђе неразвијено, тако се не може спасти нити сјединити са Богом душа која изађе из тела пре него што је кроз честито живљење постигла богопознање.

117. Спајајући се са душом, тело из мрака утробе излази на дневну светлост. Душа пак, спајајући се са телом, постаје заточеница таме тела. Због тога треба да мрзимо и обуздавамо тело као непријатеља и противника душе. Многа и слатка јела код људи изазивају зле страсти, док уздржање трбуха смирава страсти и спасава душу.

118. Телесно чуло вида јесу очи, а душевно чуло вида јесте ум. И као што је тело без очију слепо, те не види сунце како обасјава сву земљу и море, нити може да ужива у светлости, тако је и душа без благог ума и честитог живљења слепа, те не познаје нити слави Бога, Саздатеља и Добротвора свега, и не може доспети у наслађивање Његовом непропадљивошћу и вечним добрима.

119. Безосећајност и лудост душе јесте непознавање Бога. Зло се рађа из непознавања. Добро, пак, људима бива од познавања Бога које спасава душу. Трезвоуман си и познајеш Бога, и ум ти је управљен ка врлинама уколико се трудиш да не поступаш по својим прохтевима. Уколико се, пак, упињеш да остварујеш своје рђаве прохтеве ради уживања – пијан си од непознавања Бога, и пропашћеш попут бесловесних [животиња], не сећајући се зала која ће те снаћи после смрти.

120. Промисао је све оно што се збива по нужности која је од Бога – као на пр. свакодневни излазак и залазак сунца и рађање земаљских плодова. Тако се и законом назива оно што бива по људској нужности. Све је то постало ради човека.

Извор: Добротољубље