Двије деценије Српске православне опште гимназије ”Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу

Српска православна општа гимназија ”Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу основана је 2005. године благословом и трудом блаженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског господина Јована. Смјештена је у насељу Свети Дух, на обронцима загребачке горе Медведнице, мјесту са којег се протеже прелијеп панорамски поглед на Загреб. Ово насеље се помиње још у 15. вијеку, као мјесто у којем су живјели градски кметови.

На имању, које је 1888. године цркви у Загребу завјештао угледни загребачки трговац Ђуро Авировић, вишегодишњи црквени одборник и школски добротвор, Митрополит Јован гради модерно здање школе којој даје име по ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића – Катарини, које ће у годинама које долазе постати један од просвјетно-културних симбола Загреба. Оснивању школе претходило је потписивање Темељног уговора са државом.

– Те 2005. године школа је основана, а 2003. године СПЦ у Хрватској потписала је Темељни уговор са Владом Републике Хрватске. То је уговор о заједничким интересима, а један од чланова тог уговора тиче се просвјете и омогућује, даје тај правни оквир да СПЦ може у Хрватској да оснива јавне школе, што је искориштено као један потицај да се оснује Српска православна гимназија овдје у Загребу, каже у разговору за Светигору протојереј-ставрофор Слободан Лалић, директор гимназије.

На почетку није било лако. Било је потребно окупити способне и искусне људе, вољне да својим савјетима или ангажманом изнесу цијели пројекат. Ваљало је одабрати и прави модел образовања, којем ће у потпуности моћи да се одговори стручним кадром. Није изостала ни помоћ хрватског Министарства просвјете.

– Са те стране имали смо добру сарадњу и са надлежним Министарством просвјете овдје, које је преко својих опуномоћених људи из Министарства давало савјете који су најбољи механизми-модели који би се могли остварити и у томе је уствари одабран модел опште гимназије који подразумијева школовање ученика по истом програму какав је у свим општим гимназијама  у Загребу, али по моделу А који се односи на националне мањине. Тај модел А подразумијева извођење наставе на језику националне мањине, за нас то значи на српском језику и ћириличном писму.

То значи да се сва настава, изузев страних језика, изводи на српском језику и ћириличном писму, на којима се полаже и матурски испит, који је јединствен у цијелој Хрватској. Часове српског језика и књижевности ученици имају четири пута недјељно и на њима изучавају искључиво српски језик и књижевност, док се кроз идентичан фонд часова хрватског језика изучава хрватска и свјетска књижевност. Настава из предмета: историја, географија, музичка и ликовна умјетност обогађена је са 30 % садржаја из националне историје, културе и умјетности. Православна општа гимназија ” Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу је установа са правом јавности.

– Сви ученици који су завршили осми разред, а који имају мање од 17 година и завршили су основну школу са успјехом који им омогућава да пређу предвиђени бодовни праг за упис гимназија, они су кандидати за упис у нашу школу. Ипак тај програм и школовање на српском језику понајприје мотивише српску дјецу,  али не искључиво јер ево последњих година имамо ученика који су ту из Загреба, а који су из других мањинских заједница. Данас су то и Руси, Украјинци, али и Мађари, Румуни, Италијани. Била је и једна Албанка прије неколико година, али исто тако и из хрватског већинског народа.

Да се добар глас далеко чује, потврђује све веће интересовање за загребачку Православну гимназију. Међутим, томе не доприноси само добар школски програм, већ су томе умногоме заслужни позитивна пријатељска атмосфера која влада у школи, пријатан амбијент и сјајни резултати које постижу ученици са својим професорима. Не мање важно је и то да завршна диплома ове школе обезбеђује проходност на многе факултете.

– Школа ради под окриљем Цркве. У школи нема вршњачког насиља. Влада једна јако лијепа атмосфера и та кратица за нашу школу СПОГ, ми то називамо и споговским духом и споговским амбијентом, у којем заиста постоји посвећеност једних према другима, и наставника према ученицима, али и ученицима међусобно. Посебно оним млађим који долазе у Загреб у једну потпуно нову средину, а то су најчешће ученици који имају 14 година или тек навршених 15. За већину њих је то прво одвајање од куће, тако да је њима потребна подршка. Све то доприноси да наша школа буде на добром гласу.

Прву генерацију уписаних гимназијалаца чинило је десет најсмјелијих и најодважнијих младих људи који су своје школовање завршили 2009. године Тај почетак је био најтежи, али је донио искуство са којим је сада лако радити. Школу данас похађа 83 ученика. Запослене чине: 16 професора, психолог, педагог, библиотекар, рачуновођа, техничко особље. Како школа ради унутарджавног система, при сваком запошљавању новог радника потребна је сагласност Министарства просвјете. Ипак, један од омиљенијих, ако не и најомиљенији професор у школи је ђакон Петар Козакијевић, а са њим и предмет који предаје – вјеронаука.

– Вјеронауку предаје наш ђакон Петар Козакијевић. Он је један млади свештенослужитељ који је изузетно даровит човјек и који на један врло приступачан начин прилази ученицима. Морам признати да како су увијек некакви прекори о вјеронауци у јавним школама, међутим овдје је то вјерујте омиљени предмет за ученике. Вјерујем да је то због тога што иако и тај програм вјеронауке мора задовољити одређене курикулуме, планове и програме који су зацртани, ипак начин на који се тај програм предаје релаксира ученике. Они нису под неким притиском и та чињеница да могу одговорити на начин како се њима чини да је исправно и да ту нема погрешног одговора, њих, рекао бих, релаксира и заиста са задовољством дочекују те часове православне вјеронауке.

Ђакон Петар је мило друштво ученицима и ван редовних часова вјеронауке.

– Наставник вјеронауке је неко ко се радо среће и у ходнику школе и на ваннаставним активностима. Имају одређену слободу према њему. Кад иду на некакве своје излете, јер увијек у пратњи мора ићи неко од наставника, па онда ако тај број осим разредног старјешине захтијева и још неког, онда зову ђакона Петра да би их пратио. Они заиста на вјеронауци приступају бројним темама. То су често веома животне теме које њих или муче или са којима се сусрећу. На тим часовима они чују, да тако кажем, становиште цркве, становиште једног свештеника о тим питањима и најчешће је то за њих и утјеха. С обзиром на бројне информације које добијамо, а које нас воде у неку бригу, стрес, тако да таква једна подршка је за њих веома значајна. Посебно због тога што се налазе у тим годинама њиховог најинтензивнијег развоја од 14. до 18. године, када су овдје са нама.

Диплома о завршеној Српској православној општој гимназији у Загребу осигурава њеним дипломцима право да конкуришу на све факултете у Хрватској, али исто тако и изван Хрватске.

– Оно што нас радује и на шта смо посебно поносни јесу ти резултати на тој државној матури. Ученици нам након те матуре заиста уписују факултете који су високо на листи њихових жеља. Најчешће управо оне који су први одабир, али ако не први оно макар други или исти одабир на другом универзитету. То су најразличитији факултети – од економије, политике, права, медицине, друштвено-хуманистичких наука, наравно и теологије у Београду. Иако се најчешће одлучују за загребачко Свеучилиште, потом за Универзитет у Ријеци, одмах иза њих су универзитети у Београду и Новом Саду. Имамо и ученике који су отишли изван нашег региона. Из те прве генерације један ученик је завршио на Ломоносову. Једна генерација, њих чак четворо, студира у Данској. Једни друге су на неки начин потакли. Имамо и студенте у Аустрији, Енглеској, Њемачкој…

Током четворогодишњег школовања ученици бивају смјештени у ученичким домовима Града Загреба. Благословом блаженопочившег Митрополита Јована, а касније и Митрополита Порфирија, садашњег Патријарха, школаринуа и трошкове смјештаја у дому су им подмирени.

– У домовима имају васпитаче, три оброка и све друге садржаје које ученички домове иначе свуда нуде. Понекад имају и некаква такмичења између домова у којима учествују, некакве друге активности у самом програму дома, које се њима допадају. Могу рећи да је све везано за то искуство добро. Те 2005. године када је основана школа и када се врло брзо после тога приступило изградњи новог школског објекта, који ће бити завршен 2011. године, тада се размишљало и о изградњи одређеног смјештајног капацитета. Међутим, процијењено је да се пак то не чини. Наши ученици су првих година највише долазили са простора: Далмације, Лике, Кордуна, и сматрало се да би њиховим смјештајем у једној згради овдје у Загребу, они били изоловани на неки начин и гетоизирани. Наравно, ми би испунили њихов дан, али у таквом дану би они били закинути за контакт и дружење ван школе, па чак и некакве ситуације и околности животне са којима ће се они свакако сусрести по завршетку наше школе, тако да је процијењено да је ипак боље да буду смјештени у ученичким домовима гдје су смјештени и ученици других загребачких школа.

Поред школе налази се духовни центар. Читав комплекс обухвата: капелу посвећену Светом Сави; свечану салу за предавања, промоције и слично; биоскопску салу са најсавременијим пројектором; трпезарију – ресторан са кухињом који прима до 120 људи. Отац Слободан у шали каже да у данима када је на програму провјера знања, ученици чешће посјећују капелу, тражећи од Бога помоћ и асистенцију током изазова пред којим се сусрећу. С обзиром на то да у истом комплексу борави и садашњи администратор Митрополије загребачко-љубљанске, владика Кирило, а ту је у свакодневном вршењу послушања и свештенство и монаштво, јутарња и вечерња служба се у капели Светог Саве редовно служи. Сваке године ученици ове школе учествују на жупанијским такмичењима из разних предмета и освајају запажене резултате.

– Жупанија је, уствари, град Загреб. И то подразумева све загребачке гимназије, чак и оне елитне, како их зову, и које је јако тешко уопште и уписати. И то су заиста школе које су етаблиране већ десетљећима ту у Загребу. И онда, знате, кад се међу тих пет или шест ученика које Град Загреб даје на државно такмичење, кад се појави једно или више имена наших ученика, па уз њих назив ,,Српска православна општа гимназија”, заиста нас чини поносним. Са друге стране Граду Загребу, ученицима, њиховим родитељима, нашим колегама наставницима, директорима школа, скрећемо пажњу на нас. С обзиром на то да јесмо мала школа, да имамо, кажем, осамдесетак ученика, а дајемо сваке године кандидате на државна такмичења.

Иако их има расутих свуда по бијелом свијету, свршени ученици ове школе не заборављају своје професоре. Неки од њих су и данас везани за црквену заједницу у Загребу и њени су активни чланови.

– За ових двадесет година из наше школе је изашло 15-16 генерација. Многи од њих су завршили факултете, запослили се. Данашња средства комуникације попут друштвених мрежа омогућују нам да смо с њима у контакту. Посебно су они наравно блиски са појединим наставницима са којима су овдје били у школи. Они се често и даље обраћају за, најчешће можда некакав савјет или некакву подршку пред одређеним животним изазовима са којим се сусрећу. Неки од њих су овдје и у Загребу. А један број њих је и везан баш за нашу заједницу, у установама попут „Српског привредног друштва“, у „Српском културном друштву Просвјета“, у „Српском народном вијећу“ и слично. Познавајући их, знајући какав су ниво образовања стекли овдје код нас у школи, али и њихово ангажовање касније током школовања на факултетима, ја сам заиста увјерен да ће они у врло блиској будућности, а то се већ и сада дешава, да ће они постати носиоци тог идентитета Срба у Хрватској: и на пољу културе, на пољу политике, на пољу економије, а ето, дај Боже, и на духовном плану, својим активностима у Цркви и службом већ ондје гдје то буде Божији благослов.

Ваља поменути и то да је Српска православна општа гимназија ”Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу закриљена и благословом Преподобне мати Параскеве, чији се манастир налази у кругу школе. Кућа Ђура Авировића, на чијем се дар-имању налази здање школе, по благослову Митрополита загребачког Доситеја 1936. године  постаје манастир. Кратко вријеме у овом манастиру је као дјевојчица проживјела чувена игуманија манастира Бање у Рисну – блаженопочивша мати Саватија (Шуша).

О. Б.

Фото: Гимназија „Кантакузина Катарина Бранковић“

извор: mitropolija.com