Треба да се бојимо непријатеља који се налази у нама самима

35. За Христовог борца, све док је у телу, никада не недостају случајеви за задобијање венаца за ратовање. Напротив, колико се више венчава успесима својих победа, толико му предстоји силнији поредак борбе. Јер, на њега, победоносног војника Христовог, који је победио и покорио своју плот, устаје гомила противника, војска непријатеља, будући раздражена његовим победама. То [се догађа] да Христов војник, разнежујући се покојем мира, не би почео да заборавља славне борбе свога ратовања, те да, опустивши се од нерада, у осећању безбедности од непријатеља, не би изгубио готовост и храброст да испољава победничко јунаштво које је достојно највиших награда. Према томе, уколико не слабимо, већ узрастамо у сили и храбрости, и желимо да постигнемо највише победничке тријумфе, треба у истом том поретку да проходимо борбе подвижништва: најпре да извршимо оно због чега бисмо заједно са апостолом могли да кажемо: Тако се борим. не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, а затим, када добијемо тај бој, да ступимо и у онај после кога бисмо опет са апостолом могли говорити: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Јер, са њима ми никако нс можемо ступити у борбу уколико нисмо однели победу над телом. Ми се никада нећемо удостојити да испробамо борбу са духовима уколико једнако бивамо савлађивани у борби са плоти и поражавани у сукобљавању са стомаком. И тада ће нас апостол праведно прекорети: Друго вас искушење није снашло осим човечијег (1.Кор.10,13).

36. Монах који жели да достигне подвиг унутрашње борбе, претходно треба себи да одреди да, пре уставом одређеног и за све заједничког часа поткрепљавања храном и изван трпезе, нипошто не узима нешто од хране или пића, ма каква га пријатност и сладост иначе мамила. Такође, и после завршетка трпезе нека се не усуди на нешто слично, па чак ни у најмањој мери. Исто тако, он треба да се држи времена и мере сна који су уставом утврђени. И страсти те врсте треба да одсецамо са истом ревношћу са којом одсецамо блудну страст. Јер, како ће угасити распаљеност плотске жеље онај ко не може да савлада излишне жеље стомака? И како ће моћи да победи тајне страсти, које ничу без икаквог сведока, онај ко не може да укроти видљиве и мале страсти?

37. Ми треба да се бојимо непријатеља који се налази у нама самима, а не спољашњег противника. Јер, у нама се води непрестана унутрашња борба. Уколико ту однесемо победу, све спољашње борбе ће постати ништавне. За Христовог војника ће све постати мирно и све ће му се покоравати. Ми уопште нећемо имати потребу да се бојимо непријатеља споља уколико се оно што је унутра у нама, будући побеђено, покорава духу. Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела. Удебљавши се од њих, она може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране. Њена храна је осуђивање, и то – врло пријатна храна. Гнев је такође њена храна, премда не тако лака, већ повремено штетна, чак и смртоносна. Завист је храна душе, која отровно позлеђује њене сокове и која је непрестано мучи жалошћу због срећних успеха других. Сујета је [такође] њена храна, која је привремено наслађује пријатним укусом, а после је чини пустом, обнаженом и лишеном сваке врлине, остављајући је бесплодном и неспособном да доноси духовне плодове: она не само да је лишава награде за велике трудове, него и привлачи велику казну. Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање плоти које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи. Јер, тада ћемо остати оскврњени у нашем драгоценијем делу, тј. остати неисправни оним делом наше природе који у правом смислу може да постане станиште Светога Духа. Јер, обиталиште Бога и храм Духа Светога није трулежна плот, него чисто срце. Према томе, када пости наш спољашњи човек, треба и унутрашњег уздржавати од штетне хране. Њега нарочито треба да представљамо чистим Богу да бисмо се удостојили да у себе примимо Христа као посетиоца, као што саветује свети апостол говорећи: Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф.3,16-17).

38. Треба бирати храну која стишава и не буди жар плотске похоте, која се лако набавља и која је саобразна са општим обичајем и употребом братије. Стомакоугађање се пројављује на три начина: један подстиче да примамо храну пре часа који је уставом утврђен; други подстиче да се пресићујемо и препуњавамо стомак храном, без обзира на квалитет; трећи подстиче да се задовољавамо једино најукуснијим и најпробирљивијим јелима. Стога против стомакоугађања монах треба да држи тројако правило: прво, да чека уставом утврђено времена за разрешење обеда: затим, да не попушта [жељи] за пресићавањем; и треће, да се задовољава простом и јефтином храном. И оно што у вези са храном није саобразно са општим обичајем и употребом, најдревније предање отаца не одобрава, будући да је оскврњено сујетом, таштином и хвалисавошћу. Никог од оних који су се одликовали даром знања и расуђивања и од оних које је благодат Божија истурила напред као најблиставија светила за подражавање ми нисмо видели да су се уздржавали од једења хлеба, који се сматра простим и јефтиним. И обратно, ми никада нисмо видели да је неко од оних који су употребљавали зеље, поврће и плодове са дрвета био међу најискуснијим мужевима, или да се удостојио благодати расуђивања и знања.

39. Дела љубави треба претпостављати посту. Томе смо се научили код египатских отаца. Јер, када смо ми, желећи да сазнамо правила ових стараца, дошли из Сирије у Египат, они су нас примили са необично живом срдачном топлином. Ма куда да смо пролазили, ради нашег успокојења се нису ограничавали држањем часа за примање хране који је одређен уставом, као што смо навикли да видимо у палестинским манастирима. Напротив, они су увек разрешавали употребу хране пре назначеног часа, изузев средом и петком. Када смо питали зашто се код њих тако слободно заобилази правило свакодневног поста, један од стараца намје одговорио: „Пост је увек са мном, а вас не могу имати свагда са собом. Осим тога, пост представља произвољну [самовољну] жртву, премда и јесте веома користан и увек потребан, а испуњавање дела љубави је неодложан захтев заповести. Према томе, примајући Христа у вама, ја сам дужан да га нахраним. А када вас испратим, ја ћу ради Њега учињено снисхођење моћи да надокнадим строжијим постом. Јер, не могу сватови постити, док је женик са њима. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк.5,34-35).

40. Као што говоре свети оци, крајности су подједнако штетне: и претеривање у посту и пресићавање стомака. Ми знамо неке који нису били побеђени стомакоугађањем, али су били оборени због прекомерног поста. Они су упали у исту страст стомакоугађања због слабости која је произашла од прекомерног поста.

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)