Рођење Христово у Бјеловару – божићни обичаји билогорског краја

Радост рођења Богомладенца Христа у Бјеловару је испуњавала богослужења Бадњег дана и Божића, али и народне обичаје налагања бадњака и пијукања.

Бадњи дан и Божић прослављени су у храму Свете Тројице у Бјеловару, а највећи број Бјеловарчана окупио се на вечерњем богослужењу Бадњег дана.

Вечерње богослужење служио је јереј Стефан Максимовић, парох бјеловарски, а радост празника рођења Богомладенца Христа посебно су увеличала дјеца, полазници вјеронауке при храму Свете Тројице, која су рецитовала пригодне Божићне пјесме.

Као својеврсна награда за њих, али и традиционални обичај који ће памтити, услиједило је пијукање. Традиционално налагање бадњака увијек измами највеће занимање вјерног народа, а присуствује му и велики број Бјеловарчана римокатоличке вјероисповијести. За присутне било је припремљено и послужење, донација Вијећа српске националне мањине града Бјеловара.

Иако су се неки обичаји измијенили, неки су се изгубили, други су прихваћени, о томе како се овај велики празник славио некад, и шта су успјели да сачувају до данас присјетили су се неки од најстаријих житеља бјеловарског краја.

Осамдесетдвогодишња Нада Грубор из Малог Коренова поред Бјеловара каже да је њена породица обичаје донијела из личког краја, одакле су се доселили. Прича како их је у кући било седмеро, као и да је свако имао своје задужење.

„Брат и ја смо били најмлађи и за нас је Божић био посебно весеље. Најстарији укућанин, односно дјед, је имао задатак навечер, када се све смири, унијети сламу у кућу јер се вјеровало да колико сламе донесе, толико ће унијети весеља“, присјетила се с осмјехом Нада.

Испричала је да би дјед једва ушао у кућу и све их поздрављао са „Христос се роди“, а они би одговарали „Воистину се роди“ и посули би га са житом из посуде која је била на столу.

„Потом би спустио сламу испод стола, а ноге од стола везао ужетом како бисмо сви стално били на окупу. За то вријеме сви би дозивали пилиће, јагањце и сву другу живину како би је било у изобиљу сљедеће године. У нашој кући су на Бадњак смјела бити највише три јела. Но, дјед је био страствени пецар, па је трпеза на Бадњак код нас била нешто богатија него код других“, рекла је Нада.

Сјећа се да би дјед још у јуну упецао већу штуку и сушио је окрећући према сунцу. То је за њих било као да једу бакалар, иако тада нису ни знали шта је бакалар.

„У води у којој би се намакао за Бадњу вечер кухала се јуха и јела сушена штука и крупни грах, ми смо га звали глувак. Након вечере на Бадњак и молитве, дјеца би једва дочекала игру на слами. Жене нису ишле на јутарњу божићну Литургију. Будући да је било јако хладно у цркву су тада одлазили махом само мушкарци. Ми бисмо их чекали код куће. Мождари су пуцали и цијелим селом се чуло од цркве како пуцају с барутом, све је одзвањало од пуцњева. Прије тога мама би нама дјеци и старој баки читала приче из књига које је тата посудио у књижници. Тако бисмо успјели будни дочекати Божић и мушке с Литургије“, испричала је Нада.

У то вријеме у православним домовима није се китила јелка – оне који су били православне вјере, а китили су јелку, други би исмијавали. Но, каже Нада данас су ствари потпуно другачије, јер се и у православним кућама кити јелка.

Много православних обичаја бјеловарског краја се, захваљујући старијим житељима, који их чувају, одржало до данас и млађи житељи их радо усвајају и чувају за преношење на неке будуће генерације.

Након божићног јутрења, на сам дан Рођења Христовог, служена је Света Литургија, на којој се опет окупио велики број православних житеља Бјеловара, а присуствовао јој је и Давид Седлар, жупник Жупе Светог Антуна Падованског и гвардијан фрањевачког самостана у Бјеловару честитајући том приликом православни Божић окупљеним вјерницима.

Невена Максимовић

Фото: Штефан Брајковић