Почетак рестаурације – историјски тренутак за храм у Бјеловару

Радови на рестаурацији фресака у олтару бјеловарског храма Свете Тројице започели су прије нешто више од три мјесеца, а ово је први пут у посљедњих сто година да се врши било какво обнављање тих фресака.

У бјеловарском храму Свете Тројице, другом по величини православном храму у Хрватској, ове године започела је рестаурација фресака. Сваки рестаураторски потез кистом нови је потез и у креирању овог, својеврсног историјског тренутка за овај храм, али и житеље билогорског краја, с обзиром да на рестаурацији фресака није било никаквих захвата још од давне 1902. године.

Зуб времена, ратна девастирања и недавни земљотрес, оставили су трага како на спољашњем изгледу овог храма, тако и на унутрашњем. Радови на рестаурацији започели су прије нешто више од три мјесеца, а изводи их фирма за рестаурацију и конзервацију зидних слика и мозаика „Арс рестауро“ из Сиња под надзором Конзерваторског одјела у Бјеловару.

Почетак рестаурације, технике чишћења

Цјелокупна прича око рестаурације, како прича Јосип Марић, директор поменуте фирме и рестауратор, започела је још прије двије године када су се Министарству културе Републике Хрватске, пријавили за реализацију пројекта. Новац није добијен за 2023. годину, јер су у том моменту приоритет били објекти који су више пострадали у земљотресу, али су средства одобрена за ову годину и приступило се почетку радова. Први циљ је био да олтарски простор поврати стари сјај.

„Одмах након подизања скеле приступило се детаљном прегледу зидних ослика на своду и зидовима олтара. Заједно са конзерваторима утврдили смо да је све скупа било у прилично лошем стању. У објекту је било доста влаге која је улазила преко крова, зидова, кроз темеље – атмосферска, капиларна… То је све утјецало на стабилност везива. У питању је туткално везиво које је животињског поријекла, али му је недостатак што није баш склоно да буде дуго у влажним просторима јер тада губи своју отпорност, еластичност и губи се пигмент па када дође сухо вријеме оно једноставно нестаје, претвара се у прашину. Тако да, када би прстом прешли преко ослика у олтару, за које би рекли да добро изгледа, једноставно би га скинули цијелог“, испричао је Марић описујући затечено стање фреска у олтарском простору.

Из тог разлога морали су одустати од чишћења на мокро, те су одмах почели са сувим чишћењем, коришћењем сувих кистова, односно отпрашивањем, како се не би отклонила оригинална слика.

„На мјестима гдје је ослик био доста уништен и изблиједио чистили смо до оне подлоге на којој је сликано, а све остало што је било у добром стању заштитили смо полароидом Б72 или поливинил алкохолом. Углавном, фиксирали смо, направили смо једно сукцесивно фотографисање како би се могла направити графичка документација, поједностављене силуете шаблона, ликова. Чишћењем смо дошли до мало бљеђе, али до оне боје која је била стављена 1902. године“, прича Марић и додаје да се заједно са својом екипом рестауратора увијек труди да оно што рестаурирају изгледа лепршаво, да трепери, да не буде молерски, већ да људи могу уочити оригинале, да виде да је то нешто старо, јер како каже „увијек треба оставити повијест да се она види“.

Позната сликарска имена

Вриједност фрескама дају и имена која их потписују, па је тако познато да је Херман Боле, који је био пројектант храма, ангажовао групу младих и перспективних сликара свог времена.

„Групу тих сликара чинили су Целестин Медовић, Бела Чикош, Иван Тишов и Марко Перош. Ликове је са сигурношћу радио Целестин Медовић. За њега се причало да је био брз и живахан сликар, а пошто су четири фреске између три прозора у олтару насликане мало детаљније по ничему не могу рећи да је то он. У цијелом храму је радио на сликама које приказују библијске мотиве и свугдје је потписан. Наше су претпоставке да је ове четири фреске радио Бела Чикош, Марко Перош, Тишов или неко из Обртничке школе“, рекао је Марић.

Олтар је, прича даље Марић, осликан у стилу мјешавине неовизантијског и класицистичког сликарства, комбинирањем реализма и декоративног осликавања, што није карактеристично за православно иконографско приказивање. Као пројектант Боле је еклектик, поводи се за средњоевропским помодним имитацијама готике и ренесансе. Оригиналне елементе каснијих епоха надомјештао је обртничким радовима.

„Негдје се наводи да је 1902. године била рестаурација, али није то био рестаураторски захват, то су били заправо нови захвати за уређење интеријера цркве. Нигдје нисмо нашли, кад је точно она у бароку први пут осликана. Чишћењем смо видјели вапнену боју, све је било сивкасто, виде се облици на своду светишта, мада су доста нејасни, осим натписа ‘Света Тројица’ који је написан великим црвеним словима. Испод је био један круг у којем је нешто било осликано, али у овој фази нисмо имали истраживање радова, а конзерватори су рекли да радимо по ослику из 1902. године“, истакао је Марић.

Сада, на крају првог дијела пута рестаурације, Марић каже да су задовољни како је процес текао, а још више због чињенице да је успио наћи рјешење како учврстити лошу структуру држања пигмента. Како је рекао, досјетио се да покуша са једном техником на бази воде која има мању дозу лапљења, тако да пигмент боје што дуже остане оригиналан.

До коначног сјаја унутрашњости храма проћи ће неколико година, али према ријечима јереја Стефана Максимовића, пароха бјеловарског, чињеница је да рестаурација захтјева вишегодишњи рад, али да је овај почетак важан корак ка коначном изгледу храма, с обзиром да више од 100 година није било радова на уређењу или обнови фресака.

„Након обнове и уређења фасаде храма, послије много година започело је унутрашње уређење храма, односно рестаурација фресака. Министарство културе Републике Хрватске обезбједило је средства за рестаурацију олтарског дијела храма, а из године у годину ићи ће се по фазама, с обзиром на величину храма. Фреске су поприлично у лошем стању и захтевају прецизност у рестаурисању. Посебно ме радује, што ће вјерници за Божић угледати потпуно обновљен олтарски дио храма“, закључио је отац Стефан.

Невена Максимовић