Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (7)

61. Ако посумњаш у то да Бог види сваки твој поступак, размисли о томе како ти, будући човек и прах, можеш одједном истовремено да имаш у виду разна места и да размишљаш о њима. Колико ли тек то важи за Бога који све види као зрно горушично и који све оживљава и храни како хоће.

62. Када затвориш кућна врата и останеш у кући сам, знај да се поред тебе налази анђео кога Бог одређује сваком човеку. Њега Јелини називају кућним демоном. Он никада не спава и не може се преварити. Он је увек уз тебе, све види и мрак га не омета. Заједно са њим и Бог је присутан на свакоме месту. Не постоји, наиме, ниједно место нити било каква твар, у којој није присутан Бог као Онај који је од свега већи и који све држи у Својој руци.

63. Војници чувају положену заклетву верности кесару зато што их он храни. Колико ли тек ми треба да се трудимо да непрестано, неућутним устима, благодаримо и угађамо Богу који је све саздао човека ради?

64. Благодарност Богу и честит живот јесу плодови којима човек угађа Богу. Земаљски плодови не рађају одједном, већ захтевају време, кишу и старање. На исти начин и људски плодови блистају тек после подвига, старања, времена, истрајности, уздржавања и стрпљења. Ако ли неким људима будеш изгледао побожан, немој веровати самоме себи докле год си у телу, нити сматрај да си ичим угодио Богу. Знај да човеку није лако да се до краја сачува од греха.

65. Људи ништа не сматрају часнијим од речи. Реч је тако силна да њоме и благодарењем служимо Богу. Међутим, употребљавајући непотребне или погрдне речи, ми осуђујемо душу своју. Дело неосетљивог човека је да, док самовласно користи рђаву реч или чини лукаво дело, за свој грех окривљује своје порекло или неког другог.

66. Ако се старамо да уклонимо своје телесне мане да нам се не би смејали они који су поред нас, утолико више треба да се свом силом старамо да се исцелимо од душевних страсти, да не бисмо били бешчасни и поругани пред лицем Божијим на будућем суду. Будући самовласни, можемо, само ако хоћемо, да не извршимо рђава дела, премда нас и привлаче. Можемо, и у нашој је власти, да живимо богоугодно. Нико никада не може да нас против наше воље присили да чинимо зло. Тако се подвизавајући, бићемо људи достојни Бога, живећи као анђели на небесима.

67. Ако хоћеш, можеш бити роб страстима, и ако хоћеш, можеш бити слободан и неподложан страстима. Јер, Бог те је створио самовласним [слободним]. Ко победи телесне страсти, венчава се непропадивошћу. Уосталом, да не постоје страсти, не би постојале ни врлине, а ни венци које Бог дарује достојним људима.

68. Душе оних који не виде шта им је корисно и не знају шта је добро, пате од слепила, а расуђивање им је помућено. Стога њима и не треба поклањати пажњу, да и сами, хтели – не хтели, као какви слепци, непромишљено не бисмо доспели у исто стање.

69. Не треба се гневити на оне који греше – чак ни онда када њихови поступци нису ништа друго до злодела која заслужују казну. Дужни смо, напротив, ради саме правде, да кривце враћамо [на прави пут], па и да их, ако затреба, кажњавамо, било лично, било преко других људи. Међутим, никако не треба да се на њих гневимо или љутимо. Гнев, наиме, дејствује само по страсти, а не по расуђивању и по правди. Не треба, опет, ни да прихватамо поступање оних који се [према кривцима односе] превише милостиво. У ствари, зли треба да буду кажњени ради самог добра и ради правде, а не ради властите страсти гнева.

70. Једини безбедан и неукрадиви иметак јесте [иметак] душе, тј. врлински и богоугодни живот, богопознање и вршење добрих дела. Богатство је, напротив, слеп водич и неразуман саветник. Упропашћује своју неосетљиву душу онај ко богатство употребљава на зло и на сласти.

Извор: Добротољубље