Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу (4)

31. У разговорима нека не буде никакве грубости! Јер, словесне људе краси стидљивост и целомудреност већма него девице. Богољубив ум јесте светлост која обасјава душу као што сунце обасјава тело.

32. Кад год те нападне нека душевна страст, сети се да људи који исправно мисле и који желе да долично и безбедно очувају оно што се њих тиче, и који задовољством не сматрају стицање новца и пропадљивих ствари, већ праву и истинску славу. Богатство може бити покрадено и отето од силника, док је врлина душе поуздан и неукрадив иметак. Она и по смрти спасава оне који су је стекли. Ако овако будемо размишљали, неће нас обузимати маштарења о богатству и о осталим уживањима.

33. Несталнима и необразованима не доликује да поучавају словесне људе. Словесан човек у ствари јесте богоугодан човек, који понајвећма ћути. Када, пак, говори, говори мало, само оно што је неопходно и Богу угодно.

34. Они који стреме врлинском и богољубивом животу, старају се да стекну душевне врлине. Оне за њих и јесу права својина и вечна сладост. Оним што је привремено они се служе колико је потребно и колико даје и хоће Бог. Они све употребљавају са много радости и благодарности, чак и када је посреди нешто веома оскудно. Јер, раскошна исхрана, као оно што је вештаствено, једино тело храни. Дотле познање Бога, уздржање, благост, доброчинство, побожност и кротост обожују душу.

35. Властодршци који присиљавају човека да врши нечасна и за душу штетна дела не могу да загосподаре његовом душом, која је створена самовласном. Они могу да вежу тело, али не и произвољење. Словесан човек је господар [своје воље], јер га је [таквим створио] Бог, који је јачи од сваке власти, принуде и силе.

36. Они који губитак новца, или деце, или слугу, или неког другог имања, сматрају за несрећу, ваља најпре да знају да треба да будемо задовољни оним што нам Бог даје, а затим и да дато (уколико се тражи од нас) треба радо и благодарно да враћамо. Никакво лишавање, или боље рећи враћање, не треба да нам пада тешко. Послуживши се, наиме, нечим што није наше, опет га враћамо [Ономе чије је].

37. Особина је доброга човека да своју слободну вољу не продаје за новац, па макар количина и била знатна. Јер, [све у овом] животу је слично сну, а машта богатства је неизвесна и краткотрајна.

38. Истински људи треба да се труде да живе богољубиво и врлински, да би њихов врлински живот засветлео међу људима. Као што парче порфире, пришивено на белу хаљину као украс, блиста и [издалека] се препознаје, тако се и они ревносно старају да стекну душевне врлине.

39. Разборити људи треба да посматрају колико у себи имају снаге и приправности коју доноси душевна врлина, па да се припремају и супротстављају нападима страсти, у складу са унутрашњом снагом, која им је по природи од Бога подарена. Тако према лепоти и свакој по душу штетној жељи [треба да показују] уздржање, према болу и неимаштини – стрпљивост, а према порузи и гневу – незлобивост. Тако треба да буде и са осталим.

40. Немогуће је да човек одједном постане добар и мудар, већ једино упорним старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и чежњом за делањем добра. Добар и богољубив човек, који уистину познаје Бога, непрестано и изобилно чини све што је Богу угодно. Такви људи се, уосталом, ретко налазе.

Извор: Добротољубље