102 године од упокојења најдуговјечнијег загребачког пароха

На данашњи дан, 21. марта 1924. године, упокојио се архимандрит Амвросије Павловић, парох у чије је вријеме Црквена општина загребачка доживјела свој најсјајнији развој и од којега баштини све највредније што и данас посједује.

Након Георгија Николића, пароха у чије је вријеме саграђен Саборни храм Преображења Господњег, на чело загребачке парохије 1870. године долази њен најдуговјечнији парох, Амвросије (Атанасије) Павловић (Кућанци, 5. јул 1837 – Загреб, 21. март 1924).

Рођен у Кућанцима у Славонији, родном мјесту каснијег српског патријарха Павла, након школовања у родном селу и оближњем Миклеушу, започео је гимназијско образовање у Печуху, које је прекинуо 1848. године због избијања револуције. Родитељи су га потом упутили у манастир Ораховицу, одакле је прешао у манастир Лепавину. У Загребу га је 1861. године епископ пакрачки Стефан Крагујевић произвео у чин ђакона, а исте године постао је јеромонах. За загребачког пароха постављен је 1870. године.

Цијелог живота остао је везан за матични манастир Лепавину, гд‌је је 1891. године постављен за администратора, а 1898. за игумана. За то је вријеме, међутим, стално живио и радио у Загребу.

Уживао је велико поштовање не само својих вјерника, него и свих грађана Загреба, што потврђују и бројна одликовања: Витешки крст Реда Фрање Јосифа И (1902), Орден жељезне круне ИИИ реда (1911), као и Златни напрсни крст, који му је додијелила Српска православна митрополија карловачка.

Након Првог свјетског рата, Свети архијерејски синод уједињене Српске патријаршије додијелио му је 1920. године чин архимандрита, док га је краљ Александар И Карађорђевић 1924. године одликовао Орденом Белог орла В степена.

Пуне 54 године налазио се на челу загребачке парохије, а као свештеник служио је чак 64 године. У више наврата био је и једини свештеник у Загребу (1870-1874. и 1877-1885). Неуморан и примјеран у свештеничком и пастирском раду, остао је активан до самог краја живота – посљедње крштење обавио је мјесец дана прије упокојења.

Као монах, своју је цјелокупну имовину, богату библиотеку, намјештај и слике завјештао Црквеној општини у Загребу.

У писму од 2. марта 1924. године, властитом руком потписаном, написао је:

„Као многогодишњи парох ове Црквене општине, у којој сам провео пуне 54 године служећи Богу и народу нашем, пред крај живота који може по вољи Божјој сваки час да дође, и при чистој савјести и здравој памети, предајем још за живота свога цио свој покретни иметак, који сам овд‌је и стекао, православној српској црквеној општини у потпуно власништво. Нарочито ми је жеља, да све ствари, књиге, књижница, слике и др., што се сада налази у православном српском парохијском звању у Загребу, да и на даље остане својина истога парохијскога звања.“

Сахрањен је 24. марта 1924. године на Мирогоју, крај капеле Светих апостола Петра и Павла. Опело је служио епископ браничевски Митрофан Рајић са двадесет свештеника.

У знак захвалности за све што је чинио, Црквена општина му је 1928. године подигла споменик. На предњој страни споменика непознати је скулптор извео у рељефу његов лик.

Епархијска конзисторија пакрачка овако је окарактерисала његов живот и рад:

„Ријетко реван служитељ олтара Божијег, необично мудар духовни пастир, неуморан у служби цркви, школи, парохији, староме и младоме, здравоме и болесноме, слободноме и лишеноме слободе, исто тако и народу и свима установама за напредак и добро народа у дубокој старости од 87 година, од којих је 64 провео у тешкој служби свештеничкој, а 54 непрекидно стајао на духовној црквеној и народној стражи на најистакнутијем мјесту наше народне цркве, заклопио је бистре своје очи, којима је умио угледати сваку потребу, пред којима се није могла сакрити никаква опасност, и које су са пуно љубави знале улити вјере у поколебану душу и утјехе у растужено срце.”

Вјечан спомен и Царство Небеско нашем оцу Амвросију!