Starac Pajsije: Čovjek se poznaje po očima
25/01/2022
Nenad Milošević: O „plivanju za krst“
25/01/2022

Vladika Lukijan: Imao se rašta i roditi – Vladika šabački Lavrentije

Širina i ljubav, blaga reč i lični primer vladike Lavrentija bili su dovoljni da se premoste sve podele

 

Mudri patrijarh German znao je koga šalje u srpsku dijasporu: dobrog pastira, vladiku Lavrentija, kome su prvi dani službe obeležili spontani odnos sa verujućim narodom, sa omladinom, sa našim seljacima, verujućom inteligencijom, i to baš u vreme žestoke ateističke kampanje u Jugoslaviji, a naročito nad Srbima.

Misionar

Srpska pravoslavna crkva poslala je vladiku Lavrentija među Srbe očajnike koji su posle ropstva po Hitlerovim logorima ostali u tuđini, ali u slobodnom svetu, ostavivši zauvek svoje ognjište i svoje najmilije, grobove svojih predaka i svoje svetinje.

Poslat je među Srbe očajnike, koji su u potrazi za korom hleba ostavili svoje roditelje i krenuli u nepoznat svet bez znanja jezika, radeći najteže fizičke poslove kod nemilosrdnih poslodavaca i živeći u ponižavajućim uslovima, samo da bi poslali što više svojima kući, da mogu preživeti, a za sebe zadržavajući tek mrvicu, tek toliko da se preživi.

U slobodnoj Evropi i Australiji moglo se nabrojati našeg sveštenstva na deset prstiju, a hramova na manje od prstiju jedne ruke. Uspeo je da ih organizuje i da na samo njemu znane načine udari temelje crkvenom životu u ovim krajevima.

Beskućnici

Očajnici u tuđem svetu, pravoslavni Srbi dobili su kao dar sa Neba pravog pastira, episkopa Lavrentija, koji je, kao i njegova pastva, počeo život u „svetu“ kao beskućnik. Bogosluženja koja je služio gde je mogao i gde bi mu se smilovali da ga prime, njega i verni narod, bila su jedina mesta utehe, gde su suznih očiju stalno mislili na rodni kraj, u koji se većinom ti, tzv. privremeni radnici, nisu nikad ni vratili.

Snaga reči dobrog pastira

Vladikina služba, a posebno reč utehe, davali su nezamislivu snagu našem narodu u dijaspori. Odmah po njegovom dolasku počeli su da pristižu i sveštenici, pastiri, većinom i sami teško se snalazeći u tuđini, ali radom i poštenjem podižući i stvarajući svoje porodice, koje su, zahvaljujući vladici Lavreniju, postale „domaće crkve“.

Govorio je tiho, ali su njegove reči bile podstrek najpre sveštenicima, a onda i vernicima. U takvim okolnostima počeli su da tu i tamo u slobodnom svetu niču i prvi naši hramovi.

Nesloga

Ono sa čime se još sveti Sava suočavao, počev čak i od svoje kuće, to je srpska nesloga i srpske podele, što nas kao neka zla kob prati od starina. Ali vladika Lavrentije svojim smirenjem, razumevanjem drugoga i drugačijega i molitvom, uspeo je da okupi i održi svoju pastvu nepocepanu pod omoforom svetog Save. To je podvig kakvog je na žalost sve manje i manje u svetu.

Kod „inoslavnih“

Stvorivši takvu neviđenu „živu Crkvu“ širom Evrope, Australije i Afrike, vladika Lavrentije je stekao veliki ugled i kod mnogih državnih i ”inoslavnih” crkvenih vlasti u tuđini. Zato je retko kada bio oteran sa praga ako je molio negde za „krov nad glavom“, da sa svojom pastvom proslavi Božić, Vaskrs ili uopšte da bogosluži.

Vladika Lavrentije u Australiji (1970)

Pisac ovih redova je još kao student u Regensburgu i jerođakon imao prilike da sa vladikom Lavrentijem služi u mnogim mestima u Nemačkoj i da svedoči osvećenju novih bogoslužbenih mesta. Potom, i kao jeromonah i kao episkop imao je nebrojano puta priliku i radost da saslužuje vladici Lavrentiju i da upozna njegove saslužitelje i verni narod.

Književni rad

O ovom velikom delu života i rada na njivi Gospodnjoj počeli smo da čitamo u Misionaru, gde je svaki tekst bio posebno delo, ravno onom poznatom Prvi put sa ocem na jutrenje i slično. Neviđenim entuzijazmom radio je na otvaranju štamparije, sakupljanju i štampanju dela svetog vladike Nikolaja, ali i drugih književnika i naučnika iz „slobodnoog sveta“, a te knjige smo krišom od milicije na jugoslovenskoj granici unosili u otadžbinu, a one su potom išle od ruke do ruke.

Zapitajmo se samo koliko je truda vladici Lavrentiju trebalo dok je skupio pisma svetog Nikolaja po celom svetu?! Lako je nama danas da se ponosimo pred celim svetom delima svetog Nikolaja žičkog, jer je to sakupio i spasao od propasti episkop Lavrentije. Trudom vladike Lavrentija, posle dela vladike Nikolaja, stigao je i on sam – mošti vladike Nikolaja vraćene su u Srbiju.

Ugodnik Božiji

Nije preterano kada kažemo da je vladika Lavrentije bio onaj „sejač“ iz Evanđelja i da je njegova „setva“ urodila stostruko.

Svojim samopregornim radom na organizovanju srpskog naroda u eparhiji koji je vodio, doprineo je formiranju novih eparhija u dijaspori – u centralnoj i zapadnoj Evropi, Skandinaviji, Velikoj Britaniji, u dalekoj Australiji.

Njegova širina i ljubav, blaga reč i lični primer služitelja drugima bili su dovoljni da se premoste sve podele i da na prvom mestu bude Srpska pravoslavna crkva. U sećanjima generacija i generacija sveštenika i vernika ostaće upamćen kao dobrodušni narodni vladika koji je celoga sebe dao Crkvi i srpstvu.

Hvala ti, naš dragi Vladiko, za svu tvoju dobrotu.

Odlazeći iz ovog, uvek i najviše grehom zaraženog sveta i izlazeći pred Presto Nebeskog Cara, ne zaboravi nas koji te zauvek nosimo u našim srcima.

Izvor: serbdiocese.hu