Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико неком то сметало
13/09/2021
Патријарх примио евангеличког бискупа Осла Олеа Квармеа
14/09/2021

Када сте неког прогласили за зло,
другом сте дали право да га елиминише

Доносимо интегрални текст бесједе патријарха Порфирија на Божанственој патријарашкој Литургији коју је поглавар СПЦ служио, у понедјељак 13. септембра, у манастиру Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. 

 

”У име Оца, и Сина, и Светога Духа,

Браћо и сестре,

Сабрали смо се данас да служимо Литургију на овом светом месту, тачно 80 година од како је ово место било место најбесомучнијег страдања. Ово место је место на коме су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини. Злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског, јеврејског, ромског, али и из хрватског народа. Наравно да је било највише оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божија је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је  и благодат велика. Управо тамо где недужни страдају, то Господ благодаћу Својом претвара у свето место, претвара у место молитве. За нас ово заиста јесте пре свега место молитве. Из тога разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео. Знамо да на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен је Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. Зато је за нас ово место пре свега место молитве. Увек овде долазимо, не само са дубоким пијететом, као што одлазимо и на друга места, са истим таквим пијететом, где су пострадали други људи. Исто тако и та места доживљавамо као места молитве. И отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божијег, не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио, то је да ће промисао Божија на овом месту основати женски манастир, који је посвећен светом Јовану Крститељу, првом страдалнику и сведоку истине о томе да постоји Бог, да је Он Исус Христос, распет и васкрсао, да је Он љубав и да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање истине, да за Њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек због кога се распео и васкрсао Христос. Тај један човек јесте људски род, и сви ми појединачно који носимо људску природу.

Ово је место које је Господ одредио, надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се 24 сатаузноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: У миру Господу се помолимо, За мир свега света… Благодат и мир Господа нашег Исуса Христа и, на крају У миру изиђимо… Ово је место на којем се 24 сата узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божије и промисла његовог да сваки човек буде саздан различито, са својим личним печатом. Не постоје два човека који имају исти отисак на прсту, од Адама па до краја света, а сви су опет позвани да буду деца Божија. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо,на којем памтимо оне које су пострадали, али истовремено место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека, да се више никада никоме и нигде слично не деси, са било које стране, а, не дај Боже, да будемо ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је, браћо и сестре, молитва, јер молитвапросвећује ум, молитва нас спаја са Богом, али молитва и отвара срце наше, да оно буде место у којем може свако наћи свој мир у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно бити наш ближњи и бити наш.

Одговор на зло треба да буде молитва и праштање. Да праштамо и да молимо за опроштај!

Зато је ово место место светитеља. Овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божије. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу, иако се зна ко су били. И постају универзални људи, они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор треба да буде, на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла. Наш одговор треба да буде молитва, да буде праштање. Да праштамо и да молимо за опроштај. Макар и то понекад не могли да разумемо.

С друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине, рекао сам много пута и поновићу, и рекао сам то много пута, не само овде, него где год сам био, и у Хрватској и у Босни и у Црној Гори и у Србији и на Косову, сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога – логос, ум, обесловесио и поистоветио себе бесловесном свету.

Жртве невине и ове јасеновачке су универзалне, наше, али припадају свим људима добре воље, моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. Насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа, не припадају ником – и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи, речи светитеља: Не знају шта чине.

Јасеновачке жртве припадају свима

Црква, браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас јер мислим да је то важно – живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света – да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени и међусобно. Црква није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство. Она није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима. Не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе, циљевима.

Јер Црква је изнад граница времена и простора. Све у себе обухвата, све собом сажима. Црква је тело Христово, а Он је без почетка и без краја. Он је вечан. Дакле и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, има својунутарњи поредак. Ми у цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен да исто таконе иде нико у цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде, промашио је. И ако идемо, промашили смо. И не само то, и изгубили смо. Јер Црква у овом свету постоји, браћо и сестре, у свету хаоса, свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пиједестал смисла, у цркву се иде зато што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности и љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, прошли кроз овај живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама.

У цркву се иде зато што смо гладни и жедни истине, вечности и љубави

Црква, браћо и сестре, постоји да ми, јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле слаби и немоћни, такви какви јесмо, када одемо у цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, једном речју тајну Христа. У том смислу Црква нема никакве везе с било којом врстом политике овога света. Ми знамо да, нарочито данас, политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба. Појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра. А данас је политика занимање којим се користе партије. И немамо ништа против тога, напротив. То је легитимни и легални, саставни део нашег живота. Али морамо знати да партије, да странке, како и сама реч каже, јесу део, страна једна, paspartis, латинска реч која значи део. А Црква је сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици, свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божијих и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру.

Наша помесна Црква, Српска Православна Црква, осећам потребу баш на овом месту и то да кажем, јестеаутокефална Црква, која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских православних Цркава у сабору васељенског православља. Доказ је и то да данас међу нама имамо митрополита Катара, Макарија из Јерусалимске патријаршије, као и митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици православних Цркава, васељенском православљу. И Српска Православна Црква је призната од стране свих канонских православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности,државних, политичким и сваких других граница, не може ни мењати своје границе и своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Она не зависи нарочито од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. Нема те силе и моћи, речи су Господње, не моје или било кога од нас, која није дата од Бога, и, у сваком тренутку, као што је и са свим од овога света, она долази до свога краја. Наша Српска Православна Црква је канонска православна Црква која припада саборног васељенског православља, и којој је дата јурисдикција од тог васељенског православља.

Да ли су неке организоване групе заиста и молитвене заједнице?

Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо да утичемо. Свакако, под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно, бар као могућност, питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице?

Међутим, ми смо дужни да кажемо, да на том пољу направимо границе, да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком.

С том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, Urbi et orbi, с намером молитвене заједнице, с покушајем да се представи борба за Цркву, неки су хтели, најједноставнијом заменом теза, у Црној Гори, да спрече чист верски чин, на силу. Тај гандијевски мирни отпор је на силу спречавао, паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја. Тај гандијевски мирни протест је хтео да спречионо што је Уставом загарантовано, оно што је повељом УН загарантовано као темељно право – право на верску слободу. Да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао. У тој кући, у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је сада требало да свечано буде устоличен као митрополит, митрополит Јоаникије, дакле заменом теза, на силу, је неко хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу, хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике.

Црква није конституисана по било ком политичком моделу. Она има своје устројство и није некаква политичка организација.

Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио, видео је да је то миран хришћански скуп. Скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом. Ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу. Госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике и монахе, нико није дошао јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу.

Али некоме одговара да прави поларизације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. А нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова.

Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече да постојимо. Немамо ми ништа против. Можете да протествујете, то је ваше право. Али да спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће.

Када сте некога прогласили апсолутним злом другоме сте дали за право да то зло елиминише

И онда, оно што је најболније и највећа превара. Када, трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту – да је то добро познати стари метод – прогласите некога да је извор сваког проблема и сваког зла, прогласите га апсолутним злом, дали сте право свакоме да кад хоће и како хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминише без трунке савести и икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод.

И зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље прелила на ове просторе и што су неки почели и овде да опет и изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором свакога зла. Али ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику да пронађу записане десетине хиљада мојих речи, имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао. Наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те речи, видеће да никада није била у питању зла намера.

Подржавамо да свако буде оно што јесте

Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору оних који су морали тако да поступе морао, рекао је – има више Порфирија. Три су му најмање, вели, Порфирија позната. Али постоје записане речи и учињена дела па нека цени свако колико је Порфирија. Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на сваком месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само афирмативно о Хрватској. А да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб, претрпео. Нисам хтео, кад се ватра разгори да доливам уље на ватру, ради мира и ради добра свих, а увек имајући на уму речи апостола Павла који каже – и то је наш закон, то што каже апостол Павле, ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим – каже апостол Павле: кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо. Ми апсолутно поштујемо сваку државу. Не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте , да ли је Србин, Црногорац, Хрват Бошњак, Албанац или било ко... Апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако, без страха, буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога. Јер у скривању онога што јесте у себи, уноси један пакао у свој живот.

А још ћу једно рећи – Бог види моје срце овог момента и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици. И само ћу Њему дати одговора, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно! А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно! Ма колико то некоме сметало, његов је проблем. Волим све људе Хрватске, без обзира ком народу припадају. И то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем заузврат апсолутно ништа. Не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога што верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље.

Ко је хришћанин, одговоран је за све и не тражи алиби и оправдања

То ни у којем случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су ми поверени, али значи да, волећи свој народ, по мери и љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави. Ко каже да воли свој народ, а не даје другом да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај, по закону Јеванђеља, не воли ни свој народ, не воли ни свог оца ни мајку. Од те љубави никада нећу одустати, ни по коју цену. Нека будем исмејан и оптужен. А ове ситуације пријатеља који су посумњали у моју љубав ме само још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. Ово место на којем стојимо нас на то подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања намерна или ненамерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, они који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и који је наш критеријум.

За оне који из незнања негују такве емоције према нама, ми се молимо, а за оне који то чине са знањем, три пута и сто пута више се молимо. То је наш одговор. Јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани.

Ко је хришћанин, одговоран је за све, и не треба да тражи алиби и оправдања. А рећи ћу и на овом месту: само нека свако ради свој посао. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божија, да су тријумфовале правда и истина и зато смо се ми овде сабрали, да се молимо светим мученицима. Да памтимо, али и да се молимо да не злопамтимо.

Ја знам да хрватска држава, заједно с њеним властима и огромном већином народа, има тај у најмању руку демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној, али и етничкој слободи и да оставља простор свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Има капацитет да јединство изграђује кроз различитост”, рекао је Патријарх Порфирије у Јасеновцу.