Obnova hrama Svetog Nikolaja u Čukovcu
05/07/2018
SLAVA HRAMA SVETIH APOSTOLA PETRA I PAVLA U SEVERINU
13/07/2018

Vera u Boga čini čoveka aktivno bogolikim

U šestu nedelju po Pedesetnici, 25. juna/08. jula 2018. godine, kada Crkva praznuje uspomenu na Svetu prepodobnomučenicu Fevroniju, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin dr Porfirije, načalstvovao je Božanstvenom Liturgijom u zagrebačkom Sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg. Saslužujućem mu sveštenstvu i vernom narodu Mitropolit se obratio liturgijskom besedom posle pročitanog odeljka iz Jevanđelja od Mateja.

I ušavši u lađu, pređe i dođe u svoj grad. I gle, donesoše mu oduzetoga koji ležaše na odru. I vidjevši Isus vjeru njihovu, reče oduzetome: Ne boj se, čedo, opraštaju ti se grijesi tvoji. I gle, neki od književnika rekoše u sebi: Ovaj huli na Boga. A Isus, vidjevši pomisli njihove, reče: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim? Jer šta je lakše, reći: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i hodi? Ali da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe; tada reče oduzetome: Ustani, uzmi odar svoj i idi domu svome. I ustavši otide domu svome. A narod vidjevši zadivi se i proslavi Boga, koji je dao takvu vlast ljudima. (Mt. 9, 1-8)

Mitropolit Porfirije je u svojoj besedi kazao: „ Jevanđelje Hristovo, reč Božija, nam otkriva da čovek nije samo telo i da svet, u kojem živimo, nije samo materijalne prirode. Stoga, da bismo shvatili stvarnost, da bismo razumeli sebe, nije dovoljno da koristimo samo svoj razum, svoj ratio.

Naime, svet jeste vidljiv i materijalan, ali on ne bi bio potpun kada ne bismo znali da postoje i duhovne sile, odnosno, da postoji i duhovna strana sveta i, naročito, duhovna strana čoveka. Da bismo razumeli tu drugu, duhovnu, dimenziju čoveka i tvorevine Božije, nije dovoljno da razmišljamo samo matematički i da koristimo samo naučna, prirodna, znanja. Neophodno je da imamo i veru. Ali, neko bi rekao, ako smo telo dobili, zašto onda moramo da se borimo za veru? Zar nije vera nešto što je nama po samoj prirodi od Boga dato? Naravno da je vera dar Božiji i da svaki čovek, kao ikona Božija, nosi u sebi dimenziju vere, nosi u sebi klicu vere. Sve smo dobili kao u zametku, kao u klici, kao u semenu, i sve u sebi treba da razvijamo da bismo bili potpun i istinski čovek. Ako bismo, kada uzmemo u obzir samo materijalnu dimenziju života, živeli samo spontano i po nagonima, onda mi ne bismo bili različiti od beslovesnog sveta, od životinja. Razum smo dobili, upravo, da bi smo svoje telesne dimenzije stavili u funkciju tako da one budu u skladu sa Zakonom Božijim, a to znači da funkcionišu u skladu sa Božanskom namerom o nama, drugim rečima, u skladu sa našom prirodom. Isto tako i vera je nešto što je svaki čovek dobio, ali ona mora da se neguje. Čovek mora da ulaže trud od sebe da ta vera ima smisla u njegovom životu, da urodi plodovima, da ta vera bude jedno duboko, unutarnje, oko uz pomoć kojeg čovek može da prozire i da vidi iza onoga što je opipljivo i golim okom vidljivo.

Tako, braćo i sestre, i u današnjoj priči iz Jevanđelja, po ko zna koji put, Gospod pokazuje koliko je vera važna. Vidimo u današnjem odlomku iz Jevanđelja da su ljudi, koji veruju u Boga, pred Hristove noge doneli jednog bolesnika koji, po svoj prilici, nije imao živu veru, a bio je bolestan. I ako bismo mislili da je neophodno da svako ima ličnu veru i da ona bude toliko jaka da bi se desilo čudo u njegovom životu, onda u ovom Jevanđelju nam se potvrđuje da naša vera, koja se onda pretvara u molitvu prema Bogu, može imati efekta i na ljudima koji nisu baš utvrđeni u veri. Drugim rečima, ako verujemo u Boga i molimo Mu se za nekog našeg bližnjeg, ili za bilo koga, ako ja ta naša vera istinska, ako zaista znamo kroz veru da Bog može iz ljubavi prema svakom čoveku, kad ga kao deca zamolimo, da učini čudo, to čudo će se i desiti. Ne verom onih za koje se mi molimo, nego našom verom, jer u ovoj priči Gospod jasno kaže: „ Vidjevši Isus vjeru njihovu“, odnosno, onih koji su doneli bolesnika, On ga isceli. Vera, dakle, ima snagu da čini čuda ukoliko je čista vera.

Vera nas povezuje, zato što verujemo Bogu i u Njegovu ljubav i sa drugim ljudima. Po čemu smo mi jedna jedinstvena zajednica? Po veri! Ali po veri koja nije ideologija. Po veri koja nema za cilj da nas odvaja od drugih i da nas čini da se osećamo da smo bolji, da smo izuzetniji i koja ne čini da druge smatramo, na bilo koji način nižima od nas ili dostojnima, ne daj Bože prezira ili mržnje. Vera u Boga čini čoveka aktivno bogolikim, a Bog voli svakog čoveka i to istom, ako možemo upotrebiti tu reč, količinom ljubavi. Samo zavisi koliko ko u sebi ima čisto oko vere da može prepoznati tu ljubav Božiju. Najveći broj ljudi, nažalost, nema vere u živoga Hrista i živi kao da život traje 80 ili 90 godina samo. Nećemo ulaziti u to kakav je smisao takvog života, ali ćemo reći da mi, kroz Jevanđelje Hristovo, znamo da je čovek stvoren za večnost i postoji u večnosti. Zato je neophodna vera, najvažniji temelj našega postojanja, i molitva koja izvire iz vere. Jedan čovek je rekao: „ Ne znam da li postoje čuda ili ne, ali često, kad sam se molio Bogu, dešavale su se neke slučajnosti“, mogao je to verom da prepozna, „a kada se nisam molio Bogu nije bilo ni slučajnosti“. Drugim rečima, nije hteo da kaže da su se dešavala čuda, ali ako imamo veru i molimo se Bogu, i kroz molitvu postajemo smireni, videćemo da Bog dejstvuje u našem životu. Znaćemo i da ne mora biti uvek onako kako mi želimo i da, zapravo, to i nije najbolji put i najbolje rešenje.

Neka bi nam Gospod dao da imamo živu, čistu veru. Veru koja hoće da živi po Jevanđelju da bismo, onda, mogli da osećamo bliskima naše bližnje sa kojima živimo i čitav svet kao hram Božiji, te da bismo tu veru, molitvom u sebi, neprestano umnožavali kako bi, kroz veru i molitvu, živi Bog bio prisutan u našem životu ovde i sada, ali i u vekove vekova“.