Smisao postojanja ostvarujmo u trouglu: Bog – bližnji – ja
14/09/2021
Patrijarh Porfirije u Zagrebu: budimo fokusirani na Hrista
21/09/2021

Ne možeš biti svjetski,
a da nisi svoj

Foto: RTS

Molim se Bogu da nikada ne budemo, pokretani sitnim i sebičnim strastima, nasuprot jedni drugima, nego da budemo jedno u sebi, jedno među sobom, i da gradimo jedinstvo sa svima, kazao je patrijarh.

 

Njegova Svetost patrijarh srpski Porfirije je, u srijedu 15. septembra 2021. godine, na centralnom skupu u Beogradu, povodom proslave praznika srpskog jedinstva, slobode i zastave održao govor koji prenosimo u tekstualnom obliku.

Nakon uvodnih pozdrava, patrijarh je kazao:

”Neka nam je srećan i blagosloven praznik nacionalnog jedinstva, slobode i zastave!

Bog je stvorio svakog čoveka i sav ljudski rod, po svojoj slici i prilici. A, Bog je savršeno jedinstvo i savršena zajednica u ljubavi tri Ličnosti, Oca i Sina i Svetoga Duha. To što je čoveka stvorio po svojoj slici i prilici, zapravo znači da ga je pozvao da zaživi, u meri kojoj mu je to moguće, božanski način postojanja, jedinstva i zajednice različitih ličnosti, i da takav način života učini sopstvenom realnošću u vremenu i večnosti.

Svaki čovek je stvoren sa svojim darovima i sposobnostima, sa svojim posebnim, ličnim pečatom, a opet je svako, kao učesnik zajedničke, ljudske prirode, istovremeno u zajednici sa svim ljudima i različit od njih. Kažem različit, a ne suprotstavljen, ne protivrečan drugome. Čovek može da spozna sebe, svoju opštost i svoju posebnost tek u međusobnom prožimanju sa drugim ljudima. Da ima mogućnost da raste i daruje sebe drugome, ali i da se obogaćuje drugim. Zato ne čudi, da je prvi blagoslov  Božiji upućen ljudima bila zapovest o porodici: ‘Ostaviće čovek oca svoga i mater, i prilepiće se svojoj ženi, i biće dvoje jedno.’

Porodica nije data da bude cilj sama po sebi, nego da bi bila konkretno učilište u kojem se učimo izgrađivanju jedinstva u različitosti i ljubavi prema drugome, da bismo istovremeno sebe darivali drugima i otkrivali i živeli lične dimenzije svoga bića.

Reči apostola nas jasno upućuju na potrebu jedinstva naroda zasnovanu na duhovnim osnovama, a ne na zakonima tela i krvi

Ne možemo voleti druge, koji su udaljeni od nas, ako najpre ne volimo svoga oca, svoju majku, svoga brata, sestru, svoga komšiju, svoju porodicu, svoj rod, svoj narod. To je logika i prirodni duhovni poredak stvari po kome se jedinstvo izgrađuje pošavši od konkretnog, pojedinačnog, ličnog, ka opštem i sveopštem. Svaki drugi redosled je neprirodan i može da stvori posebno duboke probleme.

Zato moramo na prvom mestu upoznati sebe, ono što nas neposredno okružuje, upoznati ono što je našee, kako svoje potencijale, uspehe, uzrastanja, ono što je dobro i vrlina, da bismo mogli da rastemo, napredujemo i idemo dalje – isto tako moramo spoznati i svoje slabosti, kako bismo se ispravljali i bivali bolji. I jednog i drugog ima na pretek u našoj prošlosti, u našem predanju. Zbog toga u predanju, u onome što je naša prošlost, moramo tragati za svojim nadahnućima.

Dobro je čuti šta drugi govore o nama, ali, pre svega toga, mi moramo upoznati sebe i moramo upoznati svoje. Moramo se usredsrediti, zahvatiti iz samog korena našeg bića, i, crpeći iz njega Bogom nam date sokove, ići napred. Ne mogu nam drugi, kroz svoje interpretacije nas samih, naših misli, naših dela reći ko smo mi, na dublji i autentičniji način od onoga koji je nama, kada postupimo po opisanom redu, moguć.

Narodi su dati da kroz stvaralaštvo i kulturu spoznaju smisao i razlog svog postojanja

Jedinstvo porodice, jedinstvo familije, jedinstvo naroda, naravno, ne sme biti zasnovano na sebičnim interesima, i ni u kom slučaju ne sme da posluži tome da se zatvorimo u sebe, da se odvojimo od drugih, ili da bismo sa njima, ne daj Bože, bili u konfliktu.

Na tako zasnovanim ciljevima naše jedinstvo, kao i svako drugo jedinstvo, postalo bi destruktivno, pretvorilo bi se u svoju suprotnost i vratilo nam se kao bumerang, koji bi nas u potpunosti raskomadao.

Zbog toga, građenje jedinstva za cilj ima stvaralačko razvijanje sopstvenih darova. To je proces sazrevanja, koji treba da rodi plodove, kojima ćemo urasti i, kao takvi, obogatiti druge, ali i postati sposobni da njima budemo obogaćeni, na taj način idući iz slave u slavu, ka Bogom zapisanoj kosmičkoj harmoniji.

Ponavljamo: logika ljudskog rasta i hoda ka večnosti od ličnog, pojedinačnog, ka opštem, sabornom. Svaka druga logika života pojedinca i zajednice, razbija i zajednicu i pojedinca, i na lokalnom i na opštem nivou.

Ne možeš biti svetski, a da nisi svoj. Tek kad si upoznao sebe i kada si svoj, kad si jedno u sebi i sa svojima, kad si jedno sa svojim narodom, stekao si instrument kojim ćeš upoznati svet i postati jedno sa njim, kojim ćeš moći da otvoriš svoje srce i u njega smestiš sve ljude i sve narode. I ne možeš poštovati drugog i njegovu slobodu, a da ne poštuješ sebe i ne braniš i ne razvijaš svoju slobodu. Ali, isto tako, ni drugi te neće poštovati, ako ti ne voliš i nepoštuješ sebe i svoje.

Paganski pogled na svet i čoveka zasnovan je na podelama i potiranju drugih. Principi po kojima mi živimo su hrišćanski, jevanđelski i svetosavski

To su savršeno znali autentični i duboki tumači srpske i svetske kulture, poput, na primer, velikog Mihiza, koji je sličnim povodom rekao: ‘To se, između ostalog, vidi u kulturi kroz dve bitne stvari: imperativ je reći ono što je tvoje, ali ga iskazati na takav način da može da korespondira, da bude u takvim koordinatama, da mogu da ga prihvate i drugi ljudi’. Na primer, ne možeš biti svetski pisac a da jednovremeno ne budeš duboko, iskonski pisac svoga sveta. Nema Sofoklea bez Grčke, nema Dantea bez Firence, nema Bore Stankovića bez Vranja. Tek u tom snažnom spoju postojanja posebnog i opšteg se dobijaju prave i osnovne vrednosti.

Na taj način pročitane i doživljene reči apostola Pavla, Apostola naroda, nam postaju ne samo jasne nego i, na izvestan način, postaju i naš naš životni stav: ‘I stvorio je Bog od jedne krvi svaki narod čovečanstva, da stanuje po svemu licu zemaljskome, i postavio je unapred određena vremena i međe njihova boravljenja; Da traže Gospoda. Ne bi li Ga dodirnuli i našli, mada On nije daleko ni od jednoga od nas’.

Sveti Sava je činio sve da se među braćom prevazilaze sukobi i nesporazumi, ali i da se istovremeno nasilno ne ukidaju različitosti koje među njima postoje

Reči apostola nas jasno upućuju na potrebu jedinstva naroda zasnovanu na duhovnim osnovama, a ne na zakonima tela i krvi. Narodi su dati da kroz stvaralaštvo, kroz svoju kulturu i svoje duhovne domete upoznaju smisao i razlog svog postojanja. Da upoznaju odakle su, ko su i kuda idu. To je, opet, moguće tek kad upoznaju Boga i Njegov večni plan o čoveku.

Na taj način nam postaju razumljive i reči Hristove prvosvešteničke molitve Bogu Ocu: ‘da svi jedno budu’.

Tek kad smo mi, kao narod, bez obzira na međusobne različitosti, jedinstveni i slobodni u svemu što je dobro i vrlinsko, postajemo sposobni da otelotvorimo ovu reč Hristovu i da gradimo sebe iz nutra, kako bismo onda gradili jedinstvo naše, a gradeći to jedinstvo da gradimo mostove jedinstva i sa drugim narodima, uzrastajući u jednog svečoveka Hrista.

Za nas, kao hrišćane, drugačiji su orjentiri ne samo neprihvatljivi, nego i nemogući. Paganski pogled na svet i na čoveka zasnovani su na podelama i potiranju drugih. Principi po kojima mi živimo jesu hrišćanski, jesu jevanđelski i svetosavski. Znamo, ali ne smeta da podsetimo i uvek podsećamo da nam je jevanđelski zavet jedinstva kao amanet ostavio najveći Srbin, naš rodonačelnik Sveti Sava, sin ovoga pred kojim stojimo, Stefana župana Nemanje, svetog Simeona Mirotočivog.

Kada neka nacionalna manjina slavi svoj nacionalni praznik, to je istovremeno i praznik svih građana

Sveti Sava u svemu naš i istovremeno univerzalan, činio je sve da se u njegovom narodu, među braćom, prevazilaze sukobi i nesporazumi, ali da se istovremeno i nasilno ne ukidaju različitosti koje među njima postoje. Tražio je da među ljudima zasija lepota jedinstva i slobode u svemu dobrom i čestitom. Sve je činio da to u svom narodu izgradi. Kada tako i sami mislimo i postajemo slični njemu: i svoji i neponovljivi i univerzalni. Postajemo svojevrsni ukras svetske kulture i civilizacije.

Da jesmo takvi pokazuje i današnji, iako stari, ali ipak novorođeni praznik, praznik srpskog jedinstva, slobode i zastave. Ali pokazuje i činjenica da smo zreli to što, na primer, u Vojvodini, svaka kako se kaže nacionalna manjina ima svoj nacionalni praznik: i Hrvati, i Mađari, i Slovaci, i Rusini, i Rumuni i svi koji žive na prostoru Vojvodine. Ali to kada oni slave u Vojvodini svoj nacionalni praznik nije samo njihov praznik, nego je to istovremeno i praznik svih građana, svih ljudi koji žive u Vojvodini.

Molim se na današnji dan, zajedno sa svima vama ovde sabranima, molim se Bogu da nikada ne budemo, pokretani sitnim i  sebičnim strastima, da nikada ne budemo zbog tih sitnih strasti i interesa, da nikada ne budemo na suprot jedni drugima, nego da budemo jedno u sebi, jedno među sobom, a onda da gradimo jedinstvo sa svima. Nije važno pre svega koliko ćemo u tome uspeti, važno je da budemo na tom putu, da se trudimo da uredimo sebe i svoj dom, i kao takvi, da pokušamo da budemo da budemo dobar primer za ugled svima u dobru, u vrlini. Tako ćemo, nezavisno od toga šta o nama drugi misle i šta nam čine, biti blagosloveni.

Neka je svima nama, čitvom srpskom narodu, srećan i blagosloven današnji praznik jedinstva, slobode i zastave. Amin. Bože daj”, kazao je Patrijarh u Beogradu.