SVETOSAVSKA AKADEMIJA U HRVATSKOM GLAZBENOM ZAVODU U ZAGREBU
30/01/2016
SVETOSAVSKA PROSLAVA I EKUMENSKI SUSRET U MURSKOJ SOBOTI
05/02/2016

MITROPOLIT PORFIRIJE:
INTERVJU ZA VEČERNJI LIST

„Raduje me da i na hrvatskoj i na srpskoj strani postoje ljudi koji grade mostove između naših naroda, kao što me rastužuju oni koji podstiču netrpeljivost i mržnju. Mržnja i netrpeljivost nas ne smeju pokolebati, nego podstaći da još više negujemo ljubav Hristovu i prema ovim drugima jer samo ljubav ima šansu da dopre i do najkamenijeg srca. A, mržnja je najteža onome koji je nosi.“, kaže na početku razgovora mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić).

Tek ste nakon nedelju dana reagovali saopštenjem na govor mržnje da u pravoslavnoj crkvi u središtu Zagreba stoluju četnički vikari?

Zahvaljujući medijima, bio sam uveren da me je Hrvatska dovoljno upoznala, i da takva apsurdna tvrdnja neće biti prihvaćena u javosti. Pogotovo što je od trenutka izricanja zlonamernih optužbi inboks počeo da se puni stotinama prijateljskih izjava podrške, od ljudi, odavde iz Zagreba i Hrvatske, koji sa indignacijom odbacuju govor mržnje. Ali, kada je ta gruba medijska zloupotreba nastavila da se širi preko internetskih platformi i društvenih mreža, osetio sam potrebu da, koliko je to moguće, sprečim dalju manipulaciju senzibilnim ljudskim dušama koje neko, iz meni nepoznatih razloga, želi da ulovi u mrežu zla i mržnje.

Opet Vas optužuju za pevanje četničkih pesama, tj. stiče se utisak da su pevane u Zagrebu?

I o tome sam više puta govorio. To nije bilo ni u Zagrebu, ni u Beogradu, nego pre više godina u Čikagu, tokom posete Srbima koji tamo žive. To su, većinom, uključujući i sveštenike, potomci političke emigracije, treća generacija. I po tome su naši narodi slični. Pesmu sa snimka sam tada prvi put čuo i pevao je slušajući druge. U jednom trenutku sam prestao da pevam, ne misleći o tome da to može doći do javnosti.

Izrazili ste svoje žaljenje zbog toga?

Žalim što sam nehotice povredio nečija osećanja, možda, zbog medijske halabuke, nekoga i razočarao. Sa druge strane, kada sam prvi put u medijima izrekao svoj stav o ovoj čikaškoj epizodi, ekstremisti u Srbiji su me napali da nisam patriota, domoljub, gotovo da sam izdajnik. Imam potrebu reći da se gnušam i osuđujem svako nasilje i svaki zločin, bez obzira pod kojom uniformom, kapom i značkom su činjeni i koje vere ili nacionalnosti su bile žrtve. Znam da ni ovo neće biti po volji mnogima i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Istovremeno pozivate na Jevanđelje i dijalog?

Da, dijalog zasnovan na Jevanđelju nije nešto što nam poslednje preostaje, nego početna i završna pozicija, smisao života: dijalogom otkrivati lepotu lika Božjeg u drugome, čak i u onom koji misli i želi da vam ne bude prijatelj, nego neprijatelj. Neki u Srbiji, koji ne poznaju dovoljno Hrvatsku i Hrvate, a zapravo su opterećeni predrasudama uslovljenim istorijskim nasleđem, kažu mi da sam utopista i da želim da ostvarim nemoguće. Ako su u pravu, biram da budem utopista. Isto tako znam da ono što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće!

 

Kako se osećate u Zagrebu i imate li problema na poslu?

Događaji, poput ovih prethodnih, stalno nas vraćaju u poziciju postkonfliktnog društva, kojem je primarna osobinama unutrašnja podeljenost. U takvim okolnostima, kod manjinskih zajednica prag osetljivosti na pojave netolarantnosti je jako nizak. Ali, nazovimo stvari pravim imenom, ako neko kaže da će iz crkve izaći neko ko će nasrnuti na život vas i vaše dece i započeti krvavi pir, to nije nekakva intolerancija, nije ni verbalna provokacija, to je otvoreni poziv na ugrožavanje fizičkog opstanka onih koji se u toj crkvi mole. To su „problemi u poslu“ sa kojima se suočavamo ja i moji sveštenici. Lično, pak, nemam nikakvih problema.