СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ХРВАТСКОМ ГЛАЗБЕНОМ ЗАВОДУ У ЗАГРЕБУ
30/01/2016
СВЕТОСАВСКА ПРОСЛАВА И ЕКУМЕНСКИ СУСРЕТ У МУРСКОЈ СОБОТИ
05/02/2016МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: ИНТЕРВЈУ ЗА ВЕЧЕРЊИ ЛИСТ
„Радује ме да и на хрватској и на српској страни постоје људи који граде мостове између наших народа, као што ме растужују они који подстичу нетрпељивост и мржњу. Мржња и нетрпељивост нас не смеју поколебати, него подстаћи да још више негујемо љубав Христову и према овим другима јер само љубав има шансу да допре и до најкаменијег срца. А, мржња је најтежа ономе који је носи.“, каже на почетку разговора митрополит загребачко-љубљански Порфирије (Перић).
Тек сте након недељу дана реаговали саопштењем на говор мржње да у православној цркви у средишту Загреба столују четнички викари?
Захваљујући медијима, био сам уверен да ме је Хрватска довољно упознала, и да таква апсурдна тврдња неће бити прихваћена у јавости. Поготово што је од тренутка изрицања злонамерних оптужби инбокс почео да се пуни стотинама пријатељских изјава подршке, од људи, одавде из Загреба и Хрватске, који са индигнацијом одбацују говор мржње. Али, када је та груба медијска злоупотреба наставила да се шири преко интернетских платформи и друштвених мрежа, осетио сам потребу да, колико је то могуће, спречим даљу манипулацију сензибилним људским душама које неко, из мени непознатих разлога, жели да улови у мрежу зла и мржње.
Опет Вас оптужују за певање четничких песама, тј. стиче се утисак да су певане у Загребу?
И о томе сам више пута говорио. То није било ни у Загребу, ни у Београду, него пре више година у Чикагу, током посете Србима који тамо живе. То су, већином, укључујући и свештенике, потомци политичке емиграције, трећа генерација. И по томе су наши народи слични. Песму са снимка сам тада први пут чуо и певао је слушајући друге. У једном тренутку сам престао да певам, не мислећи о томе да то може доћи до јавности.
Изразили сте своје жаљење због тога?
Жалим што сам нехотице повредио нечија осећања, можда, због медијске халабуке, некога и разочарао. Са друге стране, када сам први пут у медијима изрекао свој став о овој чикашкој епизоди, екстремисти у Србији су ме напали да нисам патриота, домољуб, готово да сам издајник. Имам потребу рећи да се гнушам и осуђујем свако насиље и сваки злочин, без обзира под којом униформом, капом и значком су чињени и које вере или националности су биле жртве. Знам да ни ово неће бити по вољи многима и у Србији и у Хрватској.
Истовремено позивате на Јеванђеље и дијалог?
Да, дијалог заснован на Јеванђељу није нешто што нам последње преостаје, него почетна и завршна позиција, смисао живота: дијалогом откривати лепоту лика Божјег у другоме, чак и у оном који мисли и жели да вам не буде пријатељ, него непријатељ. Неки у Србији, који не познају довољно Хрватску и Хрвате, а заправо су оптерећени предрасудама условљеним историјским наслеђем, кажу ми да сам утописта и да желим да остварим немогуће. Ако су у праву, бирам да будем утописта. Исто тако знам да оно што је људима немогуће, Богу је могуће!
Како се осећате у Загребу и имате ли проблема на послу?
Догађаји, попут ових претходних, стално нас враћају у позицију постконфликтног друштва, којем је примарна особинама унутрашња подељеност. У таквим околностима, код мањинских заједница праг осетљивости на појаве нетоларантности је јако низак. Али, назовимо ствари правим именом, ако неко каже да ће из цркве изаћи неко ко ће насрнути на живот вас и ваше деце и започети крвави пир, то није некаква интолеранција, није ни вербална провокација, то је отворени позив на угрожавање физичког опстанка оних који се у тој цркви моле. То су „проблеми у послу“ са којима се суочавамо ја и моји свештеници. Лично, пак, немам никаквих проблема.