Манастир Свете Параскеве
у Загребу

Према замисли светог Доситеја, манастир свете Петке има за циљ да ублажи беду, која се јавља као љути бич, који удара слабе.

На живописном западном врху Загребачке горе, познатијем под називом Свети Дух, налази се манастир посвећен Преподобној мати Параскеви. Историјат манастира уско је повезан са животом и радом Српске православне црквене општине загребачке и храмом Преображења Господњег у Загребу.

Вишегодишњи црквени одборник и тутор Ђуро (Георгије-Ђорђе) Авировић, трговац и школски добротвор, купио је 31. маја 1866. године од задруге Зубак из Одесе велики посед од 7 јутара на Светом Духу за 1300 форинти. Ту је сазидао кућу и господарске зграде, а на једном делу земљишта је засадио велики виноград. Авировић је на поседу живео до своје смрти 26. априла 1890. године. Тестаментом, који је сачинио 26 децембра 1888. године, посед на Светом Духу, као и 15 000 форитни (колико се у тренутку смрти налазило на његовом рачуну) оставља „опћини на уживање по свагдањем пароху на овога корист, уз услов да се имаде излучити 150 форити, као годишња потпора највреднијем Србину препаранду, у првом реду слушаоцу које српске препарандије.“

Свети Доситеј води бригу и о сирочади смештеној у манастиру и о њиховом школовању

                 Први митрополит новоосноване Епархије загребачке (1931) био је свети Доситеј (1932-1945). Он је на имању Ђуре Авировића основао први женски манастир у епархији. Манастир је освећен 16/29. марта 1936. године и посвећен је преподобној Параскеви.  

         Замисао светог Доситеја била је да манастир „има за циљ да ублажи беду, која се нарочито у овим поратним временима јавља као љути бич, који удара слабе. Манастиру је дакле циљ молити се за сиротињу, помагати сиротињу, примати у своје редове незаштићене девојке, које би се желеле посветити Светој Параскеви и примити монаштво, и примати у своје опћежитије под крило Свете Петке  незаштићене удовице  благочестива срца  на доживотну оскрбу, уз оштету било новчану било на терет неке задужбине, заветоване манастиру. А после, док се манастир материјално обезбеди, помогао би православну сиромашну децу бринући се за њу.

         За прву настојатељницу – управитељицу манастира, свети Доситеј поставио је монахињу Тасију (Татјану Прокопјук), рускињу из манастира Хопово на Фрушкој Гори која је са још неколико руских монахиња дошла у Загреб. Монахиња Тасија (у постригу расе и камилавке: Татјана Прокопјук), рођена је 1. децембра 1875. године у селу Заболоте (Холмска губернија, Русија).

         У сестринству манастира Свете Петке у Загребу живеле су и Рускиње: схимна монахиња Сава (Николајевна-Војнович), монахиња Леонида (Иваноновна) и монахиња Евдокија (Макијевна). Прве српкиње пострижнице манастира биле су монахиња Саватија (Ана Суша) из Далмације и монахиња Магдалена (Милица Ромић) из Бачке, које је свети Доситеј замонашио уочи манастирске славе 1938. године. Сутрадан, на дан спомена Свете Петке, светитељ је служио архијерејску Литургију на којој му је саслуживало загребачко свештенство. У беседи је истакао „Кад год сам се помолио у своме и свога народа тешком животу Светој Петки, увек нам је помогла. Тако и ви, браћо и сестре, децо моја духовна, радите свагда у своме животу молећи се и заветујући Светој Петки у својим тешким приликама, па ћете сигурно код ње наћи помоћ. Она ће дати здравље, срећу, мира, радости и задовољства нашој отаџбини и вама.“

         Из часописа „Православни браник“ о животу загребачких монахиња у то време сазнајемо: „У манастиру би било далеко више монахиња и послушница да је манастир већи и да боље материјално стоји, јер готово дневно се пријављују нове кандидаткиње. Све монахиње живе строгим манастирским животом проводећи живот у молитви, читању побожних књига, посту, раду и послушности. Неке се монахиње спремају за болничарке, а све друге се баве економским пословима. О манастиру води бригу његов оснивач и благодеј, Његово Високопреосвештенство Г. Митрополит Доситеј. Он води бригу и о сирочади смештеној у манастиру, и о њиховом школовању. Манастир је сиромашан, и у њему се живи од рада монахиња и доприноса побожних православаца.

         Загребачка Црквена општина финансијски је помагала манастир о Божићу, Васкрсу и манастирској слави. О манастиру се старало и православно свештенство, удружења српских жена и православни загрепчани.

                 Манастирски тутор је од оснивања манастира до 1945. године, био Рус Јаков Васиљевич Капеланик (1888-1974).

         Архипастирски рад светог Дoситеја и мисионарска делатност манастира Свете Петке прекинути су 1941. године, проглашењем Независне државе Хрватске (НДХ). Након митрополитовог хапшења у Загребу, малтретирања и пребијања, као и интернирања у Београд, настала су искушења и за манастир Свете Петке. Монахиња Саватија (Суша) одмах је по проглашењу НДХ протерана у Србију. Руске монахиње остале су у манастиру до завршетка Другог светског рата.

У манастиру је током рата спас из једног од дечјих логора смрти пронашло седам српских девојчица (Даринка Боровац, Ђурђица Крњак, Јованка Крњак, Зора Наранчић, Видосава Секулић, Анкица Станковић и Јованка Тадић).

Завршетак Другог светског рата за сестринство које је остало у манастиру био је уједно и почетак новог страдања. Половином маја 1945. године, манастир је похарала група наоружаних партизана предвођена Богољубом Рапајићем. „Ослободиоци“ су уништили икону Свете Петке и кандило које је горело изнад улазних врата. Разбијена је и мермерна плоча са називом манастира. Исте ноћи монахиње су насилно одведене уз јаку оружану пратњу. Јакова Васиљевића су након неколико дана вратили у манастир, али је и он убрзо протеран. Манастир је опљачкан, а поред драгоцености тада је нестала и манастирска архива. У манастирску зграду сместила се Народна милиција, а цели комплекс служио је као стрелиште (милицијски полигон).

Протерана настојатељица монахиња Тасија (Прокопјук) са сестринством отишла је у Београд, а затим на Фрушку Гору где је умрла 13. јула 1951. године, у манастиру Фенеку.

Државни секретаријат за унутрашње послове Народне Републике Хрватске крајем маја 1945. године одузео је Цркви конак и земљиште, након чега је договорена „минимална“ закупнина. Манастир је враћен у власништво Епархији загребачкој средином 1956. године, а већ крајем 1958. године ступио је на снагу Закон о национализацији којим су манастирски конак и земљиште национализовани. Манастирски посед био је дат у закуп инжињеру Ивану Шифтару на пет година.

У пролеће 1962. године Митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички) покреће поступак за изузимање од национализације манастирске зграде и имања. Државне власти оспоравају да је то икада и био православни манастир. С обзиром да је архива „нестала“ 1945. године уследио је дуготрајни процес повратка манастира у црквени посед.

Великим залагањем и пожртвовањем адвоката Ђорђа Илијћа, члана Епархијског савета загребачке епархије и подршком митрополита др Дамаскина, Епархији загребачкој признато је власништво над манастиром Свете Петке, а из манастирског конака је исељен станар који је у њему живео. Убрзо је митрополит основао Одбор манастира Свете Петке у Загребу 1968. године и започета је обнова конака. Одбор су чинили: митрополит др Дамаскин (Грданички), загребачки парох Јован Николић, адвокат Ђорђе Илијћ, адвокат Владимир Ивковић, др Анђелко Вујатовић и Гојко Бундало.

Из извештаја проте Јована Николића сазнајемо како је текао почетак манастирске обнове: „Одбор манастира Свете Петке 1968. започиње период обнове, сакупљања прилога и замашних поправки на оштећеном објекту. У сутерену куће адаптиране су просторије за капелу, а из поклона добротвора попуњен је намештај и кућни инвентар у шест манастирских соба. Из добровољних прилога који повремено стижу врше се и даље поправке. Недавно је обновљена фасада на целој згради, бетонирана тераса, уређена канализација и сл. Сада предстоје већи радови на коначном уређењу капеле, постављање иконостаса, црквеног инвентара и др. како би се омогућило редовно богослужење.“

Српској православној Црквеној општини у Загребу готово сва имовина била је одузета и није било средстава ни за најнеопходније радове. У то време још увек је у Загребу био приличан број побожних Рускиња од чијих прилога је у капели израђен иконостас као и иконе у олтару.

За прву послератну настојатељницу манастира Свете Петке именована је монахиња Варвара (Божић). Са њом је живела и монахиња Ксенија (Шешлак) која је дошла из манастира Тавне 1971. године. Сестринство су чиниле још и игуманија Серафима (Милорадовић) са две монахиње које су морале да напусте манастир Светог Спаса у Македонији због националног опредељења.

Године 1971. загребачки Срби уредили су манастирску порту посадивши бројна стабла испод којих су стављали по груду земље донете са поклоничких путовања из многих српских манастира: Милешеве, Студенице, Грачанице, Пећке патријаршије, Дечана, Девича, Острога, Мораче, Савине, Крке, Крупе, Озрена, Драговића…

Након смрти митрополита Дамаскина, у периоду од 1969. до 1977. године, Епархијом загребачком администрирао је Епископ славонски Емилијан (Маринковић). У време његовог администрирања предузета је и прва послератна обнова ове светиње. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у јулу 1977. године изабрао је архимандрита Јована (Павловића) за викарног Епископа лепавинског Патријарху српском Герману (Ђорићу), са тим да буде администратор упражњене Епархије загребачке, са седиштем у Загребу. Као Епископ лепавински, викар патријарха српског Германа, владика Јован неколико година је живео у манастиру Свете Петке. Бригу о обнови и животу манастира епископ Јован води и након избора за Митрополита загребачког 1982. године.

Загребачки адвокат Теодор Ч. Павловић, завештао је својим тестаментом манастиру Свете Петке стан у улици Рељина бр. 4 у Београду. Од продаје овог стана, манастир је купио земљиште за подизање првог православног манастира у Словенији.

У манастиру налазе се четири мермерне плоче са натписима о оснивању општежића 1936. године и именима првих монахиња, као и спомен плоче ктиторима Ђури Авировићу и Теодору Ч. Павловићу, те манастирском тутору Јакову Васиљевичу Капелкину.

Подизање модерне зграде Српске православне Гимназије на манастирском имању

Током ратних дешавања 1991. и 1992. године, манастир је двапут опљачкан. По завршетку рата (1995.) у њему привремено бораве јеромонах Макарије (Мандић) и јеромонах Данило (Љуботина), клирици Епархије горњокарловачке.

Законом Републике Хрватске о денационализацији који је донет 2000. године, Српској православној Црквеној општини загребачкој и манастиру Свете Петке враћен је део одузете имовине. На манастирском земљишту подигнут је 2011. године комплекс Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић. 

 О манастиру се од 2014. године непосредно стара митрополит загребачко-љубљански Порфирије, садашњи патријарх српски. Поред протосинђела Венијамина (Ковачића) који у њему тренутно живи и служи, у манастиру Свете Петке живео је до избора за владику и Епископ марчански Сава (Бундало), викар патријарха српског и шеф кабинета Његове Светости.