Манастир Ваведења Пресвете Богородице - Лепавина

Некадашње седиште лепавинско-северинских епископа, данас је место молитвеног окупљања хришћана пред чудотворном иконом Пресвете Богородице – Лепавинске

Лепавина, манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се у близини истоименог села, недалеко од Копривнице, у северозападној Хрватској. Манастир који је лоциран деведесетак километара североисточно од Загреба, у старим документима још је називан Липовина и Липавина.

Летопис манастира Марче и Лепавине, историјски документ у ком је записана историја та два манастира, објашњава нам порекло и значење речи ”Лепавина”. Према Летопису, име манастира потиче од винородне горе Винице на којој је смештен. Писац те повести Лепавине почетке манастира смешта неодређно у XIV век приповедајући како је тада једна принцеза, путујући преко Крижеваца у Осијек, коначиште потражила у манастиру. Задовољна вином које јој је један од монаха послужио, упитала га је за име манастира. Одговорио јој је да је тек ”пре девет година са својима овамо дошао и да овом месту све до данас постојано и право име није одређено”. На то је она одговорила да „када овако лепо вино имате, нека буде манастиру вашем име Леповино“.

Везе са Светом Гором и Русијом

Нешто другачију рану повест манастира приповеда лепавински игуман Максим (Огњановић) (почетак XIX века). Он оснивање Лепавине смешта у 1550. годину и приписује га светогорском јеромонаху Јефрему (Вукодабовићу), хиландарском пострижнику.

Овај манастир добио je свој почетак 1550. године од неког јеромонаха Јефрема Вукодабовића, родом из Херцеговине, a постригом из манастира Хилендара. Ходећи пoразним пустињама због страха од Турака, криомице je дошао овамо и нашавши угодно место за тихо безмолвије под гором у шуми код једног опустелог каштела, који се звао Вина, код извора, саградио je себи једну клет, колибу, иуњојсемолио. Чувши за њега, два друга калуђера из Босне дошли су и с њим се удружили, a кад видеше да je ово место плодно, почеше народ из Босне позивати под заштиту двора аустријскога и дошао je велики број народа. Насељаваху се и уножише се. A сви калуђери почеше земљу крчити и манастир градити на услугу народу.Чувши ово, народ се множио даномице.“

Такав полетан почетак убрзо (1557) прекинут је нападом Турака. О томе игуман Максим каже:

”Кад Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле чуше да су калуђери направили малу дрвену цркву, коју су са шесторицом браће назвали манастиром, дошло је из наведених места под командом Алије Диздара Ступчанскога преко Илове много Турака (чета) по ноћи. Ударили су на манастир, слуге исекли, а оних шест калуђера свезали и повели у сужањство. Кад је за то чуо околни народ, напао је на Турке и кад се калуђери почеше отимати и борити четворицу су посекли код једног бунара који се и сада налази усред манастирске ливаде, а двојицу су у сужањство одвели и смрти предали”.

О приликама које су владале на овом подручју до успоставе Вараждинског генералата (аустријско војно-крајишко подручје које је постојало од 1578. до 1871) и свакодневици заједничкој монасима и народу, говори архимандрит Никифор (Поповић), у свом меморијалу из 1767, упућеном царици Марији Терезији. Он потврђује да је манастир саграђен пре 1578. и говори о приликама оног времена:

”Црква у пустињи [манастир] је саграђена пре него што је основан славни генералат, и наш народ илирически, чувши за ову свету цркву, испод ига варваротиранскога и непријатеља имена свију нас, као пчеле за матицом изашли су из Босне под сен и одбрану свештенога цара римскога, да бранимо свете цркве обојега закона од главног непријатеља нашега имена и у пусте шуме су се населили и по шумама колибе саградили… и ако би Турци на које колибе ударили и надвладали, живе би похватали и у ропство одвели, те би мучили, везали и окивали и вукли по тамницама и галијама… [Турци] су из градова на нас као љуте змије из гнезда ударали својим четама, али се наши нису хтели предати, него су својим оружјем хрватску државу одбранили и штајерске државе од Турака врата затворили…”

Средином последње деценије XVI века, дошло је до масовних сеоба Срба у Вараждински генералат. У то време (1598), у запустели манастир Лепавину дошла су три калуђера из Милешеве, једног од најважнијих манастира средњовековне Србије.

Хиландарски архимандрит Висарион (Шћербанић), са монасима Јефремом и Григоријем, дошао је у Лепавину 1635. године. Њиховим доласком отпочела је обнова манастира и оживљена је веза са Хиландаром. Изградња манастирске цркве и конака започела је исте, 1635, а завршена је 1642. године.

Током своје бурне историје, Лепавина је често била уточиште монасима који су били принуђени да беже из других манастира. Тако се 1638, четрдесет година по доласку милешевских монаха, а три године по доласку хиландараца, у Лепавину доселио и део братства манастира Рмањ (близу Бихаћа). 

Везе манастира са Русијом су биле снажне током читаве његове повести. Лепавини је још 1651. године московски кнез Алексије Михајловић издао грамату којом се лепавинским калуђерима омогућује да у Русији прикупљају милостињу за манастир. Познато је да је 1666. године лепавински епископ Јоаким Ђаковић, са јерођаконом Пајсијем, скупљао прилоге у Русији. Непуне две деценије након тога (1684), царском одлуком одређена је годишња помоћ Лепавини у износу од 200 форинти, ради одржавања верности коју су православци показали у аустријско-турском рату (1683-1699). Грамата руског кнеза била је на снази 121. годину (до 1772.), док је помоћ Хабзбургшке монархије исплаћивана до почетка XX века. 

Патријарх Арсеније III храбри народ

Лепавински монаси су, током XVII века, уложили много напора не само да манастир изграде и материјално обезбеде, већ и да га оспособе да буде духовни центар православних Срба Вараждинског генералата.

Значајан не само за монахе, већ и за сав православни живаљ, био је долазак патријарха Арсенија III Чарнојевића у Лепавину 1692. године. О његовом боравку у манастиру који је трајао два месеца, др Душан Кашић пише:

Патријарх Арсеније III Чарнојевић

Достојанствена патријархова појава у пратњи 200 – 300 лепо одевених и добро наоружаних коњаника и пешака храбрила је народ. Његов однос не само према марчанском епископу, који је пред патријархом исповедио православље, него и према загребачком бискупу и крајишким командантима показивао је народу и свештенству да је дошао неко ко има ауторитет и власт. Патријарх је, боравећи у Лепавини око два месеца, сакупљао око себе свештенство, народне кнежеве и војводе, обилазио њихова села и посећивао их у домовима.

Поред тога што је посета патријарха Арсенија Вараждинском генералату била за православне житеље од великог значаја, патријарх је одиграо важну улогу у уливању поверења народа у новог марчанског епископа Исаију (Поповића) (1689-1701). Патријарх је успео да увери народ, који је због лошег искуства са претходним унијатским владикама био неповерљив, да је владика Исаија ”Источне цркве грчког закона, а не унијат”. 

Страдање игумана Кодрата

Унијатски епископ свиднички Рафаило (Марковић) (1710/12-1728) на разне начине је настојао да преведе у Унију манастирско братство. Често је посећивао тадашњег игумана Кодрата и наговарао га да прихвати Унију. Кодрат је међутим, као свог епископа, признавао Никанора (Димитријевића), костајничко-зринопољског (1716-1728). Једном приликом, изазван тиме што га игуман не дочекује на начин који је уобичајен приликом доласка епископа, унијатски владика изгубио је стрпљење. Тада је Рафаило наговорио два ”пандура” из своје пратње да пуцњима из пушака убију игумана. О томе Летопис говори следеће:

Несрећни игуман, идући ка цркви, би грозно рањен посред плећа. Борећи се са претећом смртоносном раном, паде трипут унутра преко црквеног прага. Обузет срчаном муком, приклони се земљи, издахну и предаде душу своју Господу. Невина и чиста крв његова беше се видела потом дуго времена на подмосту, јер се није могла нити опрати нити изрибати било којим средством, док напослетку нису били принуђени да крвљу натопљени мост замене новим даскама. 

Када су, након овог догађаја, јеромонаси одбили да владици Рафаилу уруче манастирске привилегије он се устреми на црквене служитеље, манастирске слуге и кметове који су притекли у помоћ убогим монасима. Њих неколико смртно преби, неке измучи у дубоким јамама зараженим тешком земљом и строго и немилосрдно наложи да се лише живота. Када житељи околних места разумеше грубо безакоње Марковића, окупише се на жалосни овај призор и врага Марковића заједно са његовом свитом грозно растераше. 

Две године након ових догађаја који су се према Летопису одиграли 13. новембра 1716. године, лепавински игуман Виктор у писму митрополиту Викентију (Поповићу) потресно описује стање у ком се налазила манастирска братија:

Од свакуда притешњени и једва оставши живи и умало ова света обитељ да не опусти и не постаде обиталиште звери. Опет, по вољи преблагога Бога, сабра се са разних страна разгнана братија један по један к светој обитељи, трудимо се за обично манастирско уређење и једва дишемо. Од свакуда бојазан и страх. Куд год да погледаш ништа не видиш осим плача, кудгод ухо окренеш само ридање чујеш. Јао, јао нама, који живимо под насиљем, а помоћи ниоткуда нема… у ова мучна и жалосна времена.”

Изградња данашњег храма

Упркос сталним искушењима, манастирски живот се настављао. Тако, с обзиром да је стара црква-брвнара дотрајала, игуман Викентије (Вујичић) (1731-1745) одлази у Русију, са намером да прикупи финансијска средства за изградњу нове цркве. Натпис на грчком који се налази на јужном зиду данашњег храма сведочи о томе да су у прикупљању средстава за изградњу учествовали и Грци из Копривнице. Градња цркве отпочела је 1734. године. 

Исте године основана је лепавинско-северинска епархија, са седиштем у Лепавини. Један од важних разлога за оснивање те епархије, било је супротстављање све агресивнијем притиску ком су православни били изложени у циљу прихватања Уније. Први епископ новоосноване епархије био је Симеон (Филиповић) (1734 – 1743). Он је, осумњичен за спаљивање Марче (1739), последње године свог живота провео у Копривници, уз ограничено кретање. Упокојио се две године пре завршетка изградње лепавинског храма, а сахрањен је у манастиру.  Монаси из Марче прешли су у Лепавину након пожара, а са собом су донели драгоцености које су успели да спасу.

Иконостас Јована Четиревића Грабована

Иако је градња храма завршена 1745. године, на освећење се чекало све до 1753, јер није било епископа који би осветио храм. На Благовести 1753, храм је осветио костајничко-зринопољски епископ, Арсеније (Теофановић) (1750 – 1753). 

Направљене су нове стасидије (столице) и постављене у храм 1765. године. Звоник је довршен 1770. године, а иконостас је осликао један од најбољих иконописаца епохе, Јован Четиревић Грабован, 1775. године.

Монашка школа и страдање манастира 

Пакрачки епископ, Кирило (Живковић) (1786-1807) отворио је монашку школу у Лепавини 1791. године. Школа је функционисала тако што је онај који је најученији међу монасима, недовољно спремне и образоване подучавао појању, читању, писању и основама математике. Одређено је и да се свакодневно, после јутрења, чита по једна беседа светог Јефрема Сирина о монашком животу.

Лепавински монаси опслуживали су парохију која је обухватала неколико села у близини манастира. Вршили су парохијске дужности и у градовима Вараждину и Загребу. Игуман Тихомир Џебић заслужан је за подизање православног храма у Вараждину, у ком је био парох, 1884. године, док је његов наследник на месту игумана, архимандрит Амвросије (Павловић) (1898-1924), оставио снажан траг у Загребу, у ком је обављао службу пароха дуги низ година (1870-1924).

У другој половини XIX века у Лепавини се развило воћарство и повртарство. Захваљујући приходима од тих делатности, 1909. године је измењена кровна конструкција на торњу, а 1923. цела црква је обновљена.

Поред главног манастирског храма налазила се гробљанска капела Светог Николе. Била је саграђена од храстових брвана, земљом облепљена и окречена. Није познато када је подигнута, али се већ у запису из 1772. године, спомиње да је у лошем стању и да је склона паду. На њеном месту данас се налази капела светог Тихона Задонског, која је подигнута као ктиторска црква Тимотеја Степанова, Руса из Загреба. Пројектовао ју је загребачки архитекта Станко Клиско, a сазидана је 1931. године. Живописао ју је руски фрескописац Николај Мухин, 2007. године.

Убрзо након проглашења НДХ 10. априла 1941. године, братство је ухапшено. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, неки монаси су одведени у логор, док су тројица 14. јула исте године прогнани у Србију. Имовину манастира убрзо је преузела унијатска крижевачка бискупија.  

Приликом немачког бомбардовања 29. новембра 1943. године, манастир је тешко оштећен. Кашић повод за бомбардовање види у податку који наводи да су у том крају ојачали партизани који су повремено свраћали у манастир. 

Црква је била тешко оштећена. Од икона са Грабовановог иконостаса сачуване су само две: Богојављења и Успења Пресвете Богородице. Црквени инвентар је изгорео, конаци су напола разорени, а остале зграде уништене. 

Обнова Лепавине

У време митрополита загребачко-љубљанског Јована (Павловића), разорен и запуштен манастир почео је полако враћати свој некадашњи изглед и значај. Отпочела је обнова храма и конака, а духовна веза Лепавине са манастиром Хиландаром поново је оживела када је 1984. године за игумана постављен архимандрит Гаврило (Вучковић), хиландарски монах. Отац Гаврило, попут оснивача Јефрема Вукодабовића, али и других лепавинских монаха, био је пострижник тог светогорског манастира.

Игуман Гаврило и митрополит Јован

До упокојења 2017. игуман Гаврило се, поред старања о животу манастира, интензивно бавио и пастирским радом. Многе хришћане духовно је руководио и одржавао комуникацију са онима који су били физички удаљени посредством дигиталних технологија. У време његовог управљања манастиром Лепавина је постала препознатљива и као једно од седишта православне интернет мисије.

Током девет година (1997-2006), манастирско братство је приређивало и издавало двомесечни часопис ”Пут, истина и живот”.

За Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, највеће светиње која се чува у манастиру. Икона је насликана у итало-критском стилу почетком XVI века, а дело је непознатог аутора. 

Након немачког бомбардовања манастира 1943. у ком је уништен иконостас, а црква и конак тешко оштећени, икона је нађена затрпана наслагама малтера и цигле, без огреботина и о штећења. Међутим,  убрзо јој се изгубио траг. Игуман Симеон (Сакуљ) пронашао је 1967. године ту икону на тавану загребачке митрополије. Рестаурисана је и 1969. свечано на Велику Госпојину враћена у Лепавину.

О чудесним догађајима и исцељењима која су се догодила пред том иконом Пресвете Богородице постоје бројна сведочанства. Најраније писане трагове о њеним чудима који постоје у манастирском Летопису потичу из XVIII века, а догађају се и у наше време.

У Лепавини тренутно живе тројица монаха и два искушеника.

Икона Пресвете Богородице Лепавинске (XVI век)

На надгробном споменику на манастирском гробљу стоји запис на грчком: ”Овде почива слуга Божји Тома Георгијевић, становник и трговац града у Хрватској”. Запис на другој страни споменика открива да се упокојио у Вараждину, 14. јануара 1823. године, у 43. години живота. 

Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице

Капела светог Тихона Задонског

Плоча са натписом о обнови храма из 1923.
Унутрашњост храма
Патријарх Порфирије на гробу игумана Гаврила

Монах Теофан

Јеромонах Василије

  • 15501550Оснивање Лепавине

  • 15571557Турци разарају манастир

  • 15781578Основан Вараждински генералат

  • око 1595око 1595Досељавање Срба у Вараждински генералат и долазак монаха из Милешеве

  • 16351635Почетак градње цркве и конака

  • 16381638Долазак монаха из Рмња

  • 16421642Завршетак градње

  • 16511651Грамата московског кнеза

  • 16921692Патријарх Арсеније III Чарнојевић у Лепавини

  • 17161716Страдање игумана Кодрата

  • 17341734Основана Епархија лепавинско-северинска

  • 1734-17451734-1745Градња данашњег храма

  • 17391739Спаљивање Марче

  • 17531753Освећење храма Ваведења Пресвете Богородице

  • 17751775Јован Четиревић Грабован осликао иконостас

  • 17911791Основана монашка школа

  • 19231923Обновљена црква

  • 19311931Подигнута капела Светог Тихона

  • 19411941Хапшење, убијање и интернирање монаха

  • 19431943Бомбардовање манастира

  • 19691969Повратак богородичине иконе

  • 19841984Гаврило хиландарац постаје игуман

  • 1997-20061997-2006Излази часопис ”Пут, истина и живот”

  • 20172017Упокојење о. Гаврила

Владика Сава: Вјера ослобађа од страха

”Човјек без вјере личи на брод без компаса. Као што брод без компаса не може да плови и да стигне у луку ка којој се упутио, тако ни човјек не може без вјере у Христа да стигне у мирно пристаниште, како Оци називају вјечни живот и Царство небеско”, казао је владика Сава у Загребу.

Прочитај више »

Патријарх: Морамо сарађивати
ради добра читаве планете

Секретара државног секретаријата Свете Столице за односе са државама, надбискупа Пола Ричарда Галагера, примио је Патријарх српски Порфирије у манастиру у Ковиљу. „Раздори међу државама, људима, а понекад и неспоразуми међу Цркавама су последица тога што заборављамо Христа и покушавамо да својим вредностима, својом голом људском памећу уређујемо свет“, рекао је патријарх након састанка.

Прочитај више »

Владика Сава: Понесимо
муку и тескобу ближњих

Није благословено сиромаштво које би нам било повод да потпаднемо под страст роптања, гунђања и бацања камења на ближње и Бога, као што није благословено ни богатство које постаје суштина човека, рекао је Епископ марчански Сава на Аранђеловдан у Загребу.

Прочитај више »

Годишњица упокојења
патријарха Иринеја

Патријарх Порфирије служио је Литургију, а потом и годишњи помен свом претходнику, патријарху Иринеју. Најавио је, у спомен на блаженопочившег патријарха, додјелу стипендија најбољим студентима четвртих година факултета који су оснивачи Универзитета у Београду.

Прочитај више »

Човјек је увијек
чезнуо за вјечношћу

У недјељу, 14. новембра, патријарх Порфирије је служио Свету литургију у Загребу. Благословио је славске дарове и честитао славу хора Саборног храма. У литургијској бесједи се посебно осврнуо на хришћански систем вриједности који се разликује од свих других система вриједности.

Прочитај више »

Наши животи да буду
проткани подвигом

Храмовна слава у Сиску: Света литургија служена у обновљеном храму Свете Петке. Поред православних вјерника који су узели учешће у евхаристији, Литургији је присуствовала и градоначелница Града Сиска, Кристина Икић Баничек.

Прочитај више »