Hrvatska i ja se volimo javno, ma koliko nekom to smetalo
13/09/2021
Patrijarh primio evangeličkog biskupa Osla Olea Kvarmea
14/09/2021

Kada ste nekog proglasili za zlo,
drugom ste dali pravo da ga eliminiše

Donosimo integralni tekst besjede patrijarha Porfirija na Božanstvenoj patrijaraškoj Liturgiji koju je poglavar SPC služio, u ponedjeljak 13. septembra, u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu. 

 

”U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha,

Braćo i sestre,

Sabrali smo se danas da služimo Liturgiju na ovom svetom mestu, tačno 80 godina od kako je ovo mesto bilo mesto najbesomučnijeg stradanja. Ovo mesto je mesto na kome su izvršeni najstrašniji, umu nerazumljivi i nedostupni zločini. Zločini koje su izvršili ustaše nad nedužnim ljudima iz srpskog, jevrejskog, romskog, ali i iz hrvatskog naroda. Naravno da je bilo najviše onih koji su bili pravoslavne vere. I sve to što su vršili zlotvori vršeno je na osnovu tadašnjih zakona. Međutim, logika Božija je drugačija od logike ljudske. Upravo tamo gde je veliko stradanje, tu je  i blagodat velika. Upravo tamo gde nedužni stradaju, to Gospod blagodaću Svojom pretvara u sveto mesto, pretvara u mesto molitve. Za nas ovo zaista jeste pre svega mesto molitve. Iz toga razloga nikada se ovde nismo sabirali da bismo se bavili brojkama, matematikom, da bismo se bavili dokazivanjem ko je kome više zla naneo. Znamo da na ovom mestu, ali i na svakom drugom sličnom mestu, izneveren je Bog, a osramoćen čovek, osramoćen ljudski rod. Zato je za nas ovo mesto pre svega mesto molitve. Uvek ovde dolazimo, ne samo sa dubokim pijetetom, kao što odlazimo i na druga mesta, sa istim takvim pijetetom, gde su postradali drugi ljudi. Isto tako i ta mesta doživljavamo kao mesta molitve. I otuda, braćo i sestre, kao što ništa ne biva bez promisla Božijeg, ne treba da nas čudi, jer jedino čega se niko ne bi setio, to je da će promisao Božija na ovom mestu osnovati ženski manastir, koji je posvećen svetom Jovanu Krstitelju, prvom stradalniku i svedoku istine o tome da postoji Bog, da je On Isus Hristos, raspet i vaskrsao, da je On ljubav i da je došao da spase svakog čoveka, da sve priziva i poziva u poznanje istine, da za Njega nema Grka i Jevrejina, da za njega nema roba i slobodnjaka, muškog i ženskog, da zapravo postoji jedan čovek, čovek zbog koga se raspeo i vaskrsao Hristos. Taj jedan čovek jeste ljudski rod, i svi mi pojedinačno koji nosimo ljudsku prirodu.

Ovo je mesto koje je Gospod odredio, nadlogično i nadumno, paradoksalno, da bude mesto sa kojeg se 24 satauznosi molitva za čitav ljudski rod, za mir u svetu. Svaka naša Liturgija, koja jeste Carstvo Nebesko, počinje rečima, molitvom: U miru Gospodu se pomolimo, Za mir svega sveta… Blagodat i mir Gospoda našeg Isusa Hrista i, na kraju U miru iziđimo… Ovo je mesto na kojem se 24 sata uznosi molitva za mir među ljudima, za razumevanje među ljudima, za prihvatanje ljubavi Božije i promisla njegovog da svaki čovek bude sazdan različito, sa svojim ličnim pečatom. Ne postoje dva čoveka koji imaju isti otisak na prstu, od Adama pa do kraja sveta, a svi su opet pozvani da budu deca Božija. Zato ovo jeste mesto molitve, mesto na kojem se sećamo,na kojem pamtimo one koje su postradali, ali istovremeno mesto koje nas podstiče na molitvu da Gospod urazumi srca svakoga čoveka, da se više nikada nikome i nigde slično ne desi, sa bilo koje strane, a, ne daj Bože, da budemo mi ti koji bismo činili takve stvari. Naš odgovor je, braćo i sestre, molitva, jer molitvaprosvećuje um, molitva nas spaja sa Bogom, ali molitva i otvara srce naše, da ono bude mesto u kojem može svako naći svoj mir u kojem svako može biti ono što jeste, u potpunosti i apsolutno biti naš bližnji i biti naš.

Odgovor na zlo treba da bude molitva i praštanje. Da praštamo i da molimo za oproštaj!

Zato je ovo mesto mesto svetitelja. Ovde su postradali nevini ljudi i mi znamo, verom Crkve naše, da svaka nevina žrtva jeste mučenik, svedok ljubavi Božije. I zato svi oni koji su ovde postradali nadilaze uske okvire pripadanja bilo kom narodu, iako se zna ko su bili. I postaju univerzalni ljudi, oni pripadaju svima. I siguran sam, to je vera naša, da se oni mole za sve nas, ali više se mole, po ljubavi prema Hristu, za one koji su njima zlo naneli. Treba li nama drugi podstrek i primer? Naš odgovor treba da bude, na svaku ružnu reč, a kamoli na svaki ružan postupak u odnosu na nas, ne zlopamćenje, ne daj Bože osveta, ne daj Bože ulazak u spiralu ponavljanja neprijateljstava i zla. Naš odgovor treba da bude molitva, da bude praštanje. Da praštamo i da molimo za oproštaj. Makar i to ponekad ne mogli da razumemo.

S druge strane, oni koji čine zlo, koji čine monstruozne zločine, rekao sam mnogo puta i ponoviću, i rekao sam to mnogo puta, ne samo ovde, nego gde god sam bio, i u Hrvatskoj i u Bosni i u Crnoj Gori i u Srbiji i na Kosovu, svaki onaj koji čini monstruozne zločine, koji je monstrum, on se ispisao iz svakog naroda. Taj ne pripada nikome, ne pripada ljudima. Taj je ono što je dobio kao dar od Boga – logos, um, obeslovesio i poistovetio sebe beslovesnom svetu.

Žrtve nevine i ove jasenovačke su univerzalne, naše, ali pripadaju svim ljudima dobre volje, mole se za čitav svet, a naročito za one koji u zlu leže. Nasuprot tome, zločinci su se ispisali iz svakog naroda, ne pripadaju nikom – i mi da se molimo za takve, jer Gospodnje su reči, reči svetitelja: Ne znaju šta čine.

Jasenovačke žrtve pripadaju svima

Crkva, braćo i sestre, sa ovog mesta ću reći danas jer mislim da je to važno – živimo u svetu konfuzija i nemamo čiste i jasne pojmove, a to i jeste cilj zlog duha ovoga sveta – da nas smuti u duši i u sebi, pa onda da budemo smućeni i međusobno. Crkva nije konstituisana po bilo kom modelu od ovoga sveta, a naročito nije konstituisana i organizovana po bilo kom političkom modelu. Crkva ima svoje ustrojstvo. Ona nije nikakva politička organizacija. Ona se ne poklapa ni sa kakvim političkim interesima i ciljevima. Ne poklapa se, braćo i sestre, ni sa kakvim ni državnim, bilo koje države, ciljevima.

Jer Crkva je iznad granica vremena i prostora. Sve u sebe obuhvata, sve sobom sažima. Crkva je telo Hristovo, a On je bez početka i bez kraja. On je večan. Dakle i Crkva je večna. Ona ima svoju unutarnju dinamiku, ima svojunutarnji poredak. Mi u crkvu ne dolazimo da bismo bili veći ili više Srbi, a duboko sam uveren da isto takone ide niko u crkvu da bi bio veći Hrvat, Mađar, Nemac ili Italijan. Ako ide, promašio je. I ako idemo, promašili smo. I ne samo to, i izgubili smo. Jer Crkva u ovom svetu postoji, braćo i sestre, u svetu haosa, svetu bez smisla, u svetu u kojem se razne vrste besmisla postavljaju na pijedestal smisla, u crkvu se ide zato što smo gladni i žedni istine, što smo gladni i žedni večnosti i ljubavi, što znamo da nije dovoljno da smo se rodili, prošli kroz ovaj život i prestali da postojimo otišavši u apsolutno ništa. Imamo potrebu da oni koje volimo zauvek budu sa nama.

U crkvu se ide zato što smo gladni i žedni istine, večnosti i ljubavi

Crkva, braćo i sestre, postoji da mi, jadni i nikakvi, grešni, egoistični, cinični, srebroljubivi, mrzitelji jedni drugih, dakle slabi i nemoćni, takvi kakvi jesmo, kada odemo u crkvu pokušamo da dodirnemo tajnu smisla postojanja, tajnu smisla večnosti, jednom rečju tajnu Hrista. U tom smislu Crkva nema nikakve veze s bilo kojom vrstom politike ovoga sveta. Mi znamo da, naročito danas, politike nikakve veze nemaju sa svojim izvornim značenjem. Politika je postala u antičko doba. Pojavila se kao potreba svih ljudi da učestvuju u izgrađivanju javnog dobra. A danas je politika zanimanje kojim se koriste partije. I nemamo ništa protiv toga, naprotiv. To je legitimni i legalni, sastavni deo našeg života. Ali moramo znati da partije, da stranke, kako i sama reč kaže, jesu deo, strana jedna, paspartis, latinska reč koja znači deo. A Crkva je sabor. Prema tome, Crkva nadilazi svaku vrstu politike i daje mogućnost svakoj politici, svakoj stranci da poštujući Jevanđelje, krećući se unutar zapovesti Božijih i one dobiju smisao i služe dobru svih i javnom dobru.

Naša pomesna Crkva, Srpska Pravoslavna Crkva, osećam potrebu baš na ovom mestu i to da kažem, jesteautokefalna Crkva, koja ima svoju kanonsku jurisdikciju i koja je kao takva priznata od svih drugih kanonskih pravoslavnih Crkava u saboru vaseljenskog pravoslavlja. Dokaz je i to da danas među nama imamo mitropolita Katara, Makarija iz Jerusalimske patrijaršije, kao i mitropolita iz Ruske Pravoslavne Crkve. Dakle, pripadamo porodici pravoslavnih Crkava, vaseljenskom pravoslavlju. I Srpska Pravoslavna Crkva je priznata od strane svih kanonskih pravoslavnih Crkava. Ta naša jurisdikcija, koja ne zavisi od spoljašnjih okolnosti,državnih, političkim i svakih drugih granica, ne može ni menjati svoje granice i svoju kanonsku jurisdikciju na osnovu bilo kakvih spoljašnjih pritisaka. Ona ne zavisi naročito od volje pojedinaca ma ko da su i ma šta da su umislili, da imaju moć i silu. Nema te sile i moći, reči su Gospodnje, ne moje ili bilo koga od nas, koja nije data od Boga, i, u svakom trenutku, kao što je i sa svim od ovoga sveta, ona dolazi do svoga kraja. Naša Srpska Pravoslavna Crkva je kanonska pravoslavna Crkva koja pripada sabornog vaseljenskog pravoslavlja, i kojoj je data jurisdikcija od tog vaseljenskog pravoslavlja.

Da li su neke organizovane grupe zaista i molitvene zajednice?

Naravno da nama ne smeta da se bilo koja grupa ljudi organizuje kao molitvena zajednica, pa čak i da da sebi ime koje hoće. Mi na to ne možemo, a i ne želimo da utičemo. Svakako, pod uslovom da ne ugrožava druge. Može da pokuša i da otme taj duhovni identitet od nas. To znamo da nije moguće i nemamo razloga da se na bilo koji način branimo od toga. Ima pravo svako, i podržavamo, da se organizuje u molitvenu zajednicu. Postavljam, naravno, bar kao mogućnost, pitanje svakom: da li su neke tako organizovane grupe zaista i molitvene zajednice?

Međutim, mi smo dužni da kažemo, da na tom polju napravimo granice, da takva molitvena zajednica, ako je zaista molitvena, ne pripada saboru kanonskih pravoslavnih Crkava koje su međusobno povezane jednom verom, jednim ustrojstvom i jednim kanonskim poretkom.

S tom namerom, dužan sam to da kažem, neka ne bude shvaćeno pretenciozno, Urbi et orbi, s namerom molitvene zajednice, s pokušajem da se predstavi borba za Crkvu, neki su hteli, najjednostavnijom zamenom teza, u Crnoj Gori, da spreče čist verski čin, na silu. Taj gandijevski mirni otpor je na silu sprečavao, paljenjem guma, bacanjem kamenica, ispaljivanjem metaka iz vatrenog oružja. Taj gandijevski mirni protest je hteo da sprečiono što je Ustavom zagarantovano, ono što je poveljom UN zagarantovano kao temeljno pravo – pravo na versku slobodu. Da obavimo jedan častan i čestit verski čin koji se vekovima u toj kući, u cetinjskom manastiru, na tom mestu, na isti način obavljao. U toj kući, u kojoj je godinama, a i poslednjih meseci, stanovao isti onaj koji je sada trebalo da svečano bude ustoličen kao mitropolit, mitropolit Joanikije, dakle zamenom teza, na silu, je neko hteo da nas spreči da dođemo u svoju kuću, hoteći da prikaže da kad mi pokušamo, vodeći računa da nikog ne povredimo, da uđemo u svoju kuću najmirnijim putem, budemo proglašeni za nasilnike.

Crkva nije konstituisana po bilo kom političkom modelu. Ona ima svoje ustrojstvo i nije nekakva politička organizacija.

Odrekli smo se svega, narodu rekli da ne dolazi. Kakav je samo veličanstven skup bio u Podgorici! Ko je to pratio, video je da je to miran hrišćanski skup. Skup koji je svaku jevanđeljsku reč pozdravljao aplauzom. Mi smo te ljude zamolili da ne budu na Cetinju. Goste iz čitavog sveta, mitropolite i episkope, sveštenike i monahe, niko nije došao jer smo hteli ne samo da pokažemo dobru volju, neuporedivo više od toga, da pokažemo da samo molimo da nas puste u našu kuću.

Ali nekome odgovara da pravi polarizacije. Znam ja to dobro i odavde i sa svakog mesta gde sam bio. Taman kad vidite da dva različita, po spoljašnjim karakteristikama, počinju da prave korak u susret jedan drugome, odmah dolazi neko kome to smeta. Jer ako se razumemo, ako poštujemo jedni druge, ako svi radimo za zajedničko dobro, nema onoga koji može, oslanjajući se na staru latinsku izreku, da nas zavadi pa da vlada. A naročito onda kada tim vladanjem ima potrebu da pokrije razna nepočinstva i nečoveštva o kojima mnogo bolje znaju oni koji se bave tom vrstom poslova.

Naše je da se molimo i za tog, i molimo se i za njega, i za sve te koji su bili zavedeni s namerom da nas spreče da budemo ono što jesmo, da nas spreče da postojimo. Nemamo mi ništa protiv. Možete da protestvujete, to je vaše pravo. Ali da sprečavate da postojimo, da se odreknemo svoje duše, to naprosto nije moguće.

Kada ste nekoga proglasili apsolutnim zlom drugome ste dali za pravo da to zlo eliminiše

I onda, ono što je najbolnije i najveća prevara. Kada, trudeći se da snishodimo do krajnjih mogućih granica, neko upravo tom zamenom teza neprestano nas proglašava izazivačima svakog zla i svakog konflikta. Oni kažu Srpska Pravoslavna Crkva je izvor svakog zla. Bojim se, dozvolićete mi da se toga setim na ovom mestu – da je to dobro poznati stari metod – proglasite nekoga da je izvor svakog problema i svakog zla, proglasite ga apsolutnim zlom, dali ste pravo svakome da kad hoće i kako hoće eliminiše to zlo. Kada ste nekoga proglasili apsolutnim zlom drugome ste dali legitimno pravo i oruđe u ruke da to zlo eliminiše bez trunke savesti i ikakve bojazni da može bilo kome polagati odgovornost. Mesto na kojem smo ilustruje takav metod.

I zato hoću baš sa ovog mesta da se obratim svoj braći i sestrama, prijateljima iz Hrvatske, Hrvatima, da me nije mnogo iznenadilo što se kod nekih ova zamena teza iz jedne zemlje prelila na ove prostore i što su neki počeli i ovde da opet i iznova da prozivaju Srpsku Pravoslavnu Crkvu izvorom svakoga zla. Ali mi je žao da ljudi koji su me upoznali i koji imaju priliku da pronađu zapisane desetine hiljada mojih reči, imaju priliku da se uvere da li ima diskontinuiteta u onome što sam govorio i delao. Naravno, kao slab i kao čovek, zasigurno da ima promašaja, ali ko uzme te reči, videće da nikada nije bila u pitanju zla namera.

Podržavamo da svako bude ono što jeste

Jedan moj prijatelj, ne znam da li je posumnjao ili je i on bio u horu onih koji su morali tako da postupe morao, rekao je – ima više Porfirija. Tri su mu najmanje, veli, Porfirija poznata. Ali postoje zapisane reči i učinjena dela pa neka ceni svako koliko je Porfirija. Nemojte zameriti što ću to reći, uvek i na svakom mestu, i u velikim i važnim institucijama, kao i u malim, uvek sam govorio samo afirmativno o Hrvatskoj. A da li sam ponekad imao razloga da to ne činim? Verujte mi da ih je bilo. Neću ih navoditi. Oćutao sam svaki put. Iako slab, pretrpeo. Nisam hteo, kad se vatra razgori da dolivam ulje na vatru, radi mira i radi dobra svih, a uvek imajući na umu reči apostola Pavla koji kaže – i to je naš zakon, to što kaže apostol Pavle, mi verujemo u Boga, makar to nekima izgledalo nemogućim – kaže apostol Pavle: kad nas psuju blagosiljamo, kad nas gone trpimo, kad hule na nas molimo. Mi apsolutno poštujemo svaku državu. Ne ostavljamo sebi ni trunku prava da osporimo bilo kome da bude ono što jeste , da li je Srbin, Crnogorac, Hrvat Bošnjak, Albanac ili bilo ko... Apsolutno poštujemo svakoga i podržavamo da svako, bez straha, bude ono što jeste i ne treba to da skriva ni od koga. Jer u skrivanju onoga što jeste u sebi, unosi jedan pakao u svoj život.

A još ću jedno reći – Bog vidi moje srce ovog momenta i On zna da li je to tako kao što kažem. I Bog i ovi sveti mučenici. I samo ću Njemu dati odgovora, kao i svako od nas. Ako na tom ispitu prođemo, mi smo prošli na svakom drugom ispitu. Rekao sam i ponoviću: Zagreb i ja se volimo javno! A sada ću dodati: Hrvatska i ja se volimo javno! Ma koliko to nekome smetalo, njegov je problem. Volim sve ljude Hrvatske, bez obzira kom narodu pripadaju. I to volim iz dubine svoga srca, iz dubine svoje duše, bez ikakve zadnje namere. Ne očekujem zauzvrat apsolutno ništa. Ne zbog toga da bih bilo šta dokazivao bilo kome, nego zbog toga što verujem u Boga, a znam da nas Bog poziva na ljubav, na Jevanđelje.

Ko je hrišćanin, odgovoran je za sve i ne traži alibi i opravdanja

To ni u kojem slučaju neće značiti da čitavim svojim bićem ne volim svoj narod i vernike koji su mi povereni, ali znači da, voleći svoj narod, po meri i ljubavi prema njemu, volim i druge ljude. To je zakon ljubavi. Ko kaže da voli svoj narod, a ne daje drugom da bude ono što jeste i ne voli druge narode, taj, po zakonu Jevanđelja, ne voli ni svoj narod, ne voli ni svog oca ni majku. Od te ljubavi nikada neću odustati, ni po koju cenu. Neka budem ismejan i optužen. A ove situacije prijatelja koji su posumnjali u moju ljubav me samo još više motivišu da ostanem veran Hristovom pozivu na ljubav. Ovo mesto na kojem stojimo nas na to podseća. Nikakvo izvrtanje činjenica, učitavanja namerna ili nenamerna, neće pokolebati ni mene ni moju braću episkope. A znam i za njih, oni koji žive ovde u Hrvatskoj, da ista osećanja dele. Ništa nas neće pokolebati, jer Gospod je taj koji je naša mera i koji je naš kriterijum.

Za one koji iz neznanja neguju takve emocije prema nama, mi se molimo, a za one koji to čine sa znanjem, tri puta i sto puta više se molimo. To je naš odgovor. Jer oni za nas nisu odgovorni, a mi za njih jesmo, ukoliko smo hrišćani.

Ko je hrišćanin, odgovoran je za sve, i ne treba da traži alibi i opravdanja. A reći ću i na ovom mestu: samo neka svako radi svoj posao. Nekada davno su se te reči čule ovde. Te su reči pokazale da je trijumfovala ljubav Božija, da su trijumfovale pravda i istina i zato smo se mi ovde sabrali, da se molimo svetim mučenicima. Da pamtimo, ali i da se molimo da ne zlopamtimo.

Ja znam da hrvatska država, zajedno s njenim vlastima i ogromnom većinom naroda, ima taj u najmanju ruku demokratski kapacitet koji ostavlja svakome da živi u punoj individualnoj, ali i etničkoj slobodi i da ostavlja prostor svakome da može da se oseća i da se izjasni onim što zaista iznutra jeste, bez obzira kom narodu pripada i na koji način se Bogu moli. Ima kapacitet da jedinstvo izgrađuje kroz različitost”, rekao je Patrijarh Porfirije u Jasenovcu.