Данас је: петак, 28 април 2017

 

Како ће бити прослављен Васкрс у Загребу? Неретко се на пријемима које организује Митрополија загребачко-љубљанска, осим тамошњих Срба и православаца, окупи и друштвена и политичка елита Хрватске.

 

Пре свега желим да Вам захвалим на могућности да се о Васкрсу обратим читаоцима „Политике“. Ову могућност схватам, пре свега, као знак да српском друштву, чији је „Политика“ најбољи одраз, постоји интересовање за живот Српске Православне Цркве, односно српског православног народа у Републици Хрватској, за наше виталне интересе.

Овогодишњи празник Васкрсења Христовог, из моје перспективе, одликује и то што га истовремено прослављају сви хришћани света: православни, католици, протестанти. Тако ће бити у Загребу, у целој Хрватској и у Словенији. Сви заједно доживљавамо и прослављамо најдубљу тајну људске егзистенције: победу  живота над смрћу! Стога, понекад ми се чини, да ни о чему другом не треба ни говорити, осим о васкрсењу Христовом. Или другачије: било о чему да говоримо, у крајњој линији, показује наш однос према чињеници да је Христос својим васкрсењем победио смрт, да људска егзистенција па и историја није само пресипање из шупљег у празно,  такође није ни есхатолошка црна рупа, него радост осмишљеног човека у Богочовеку Господу Исусу Христу. Зато је хришћанска Пасха празник над свим празницима, јер је Син Божији победио смрт и самим тим осмислио људску егзистенцију. Истовремена, на посредан начин и заједничка, прослава васкрсења Христовог, представља видљиви знак наде света да ће, упркос изазовима и искушењима, глобалним и личним, у сваком случају егзистенцијалним, тријумфовати цивилизација љубави над цивилизацијом егоцентризма.

За Васкрс, не организујемо пријем јер су у Загребу, који је седиште наше Митрополије, тог дана сви у својим црквама и са својим породицама. У другим пригодним приликама са радошћу организујемо пријеме и друга окупљања на којима пре свега буду наши пријатељи, а међу њима и они које називате друштвеном и политичком елитом Хрватске. Таквим окупљањима се радујем јер наша заједница не живи под стакленим звоном изолационизма, него настоји да буде интегрални и креативни део како хрватског тако и словеначког друштва. Ми смо грађани европских држава које имју дугу културну и духовну традицију. Стога је природно и неопходно је да комуницирамо са највиталнијим њиховим представницима. Човек је предодређен да као  зоoн политикон припада одређеном колективитету, па зато Аристотел у „Политици“ тврди да ван граница полиса живе само богови и звери. Унутар различитих религијских заједница постоје они који себе виде као мале богове, који заправо презиру заједницу у којој живе. То је типичан секташки став. Али, са друге стране, у хрватском друштву постоје, не држећи се дословно поменуте Аристотелове категоризације, на срећу  групице и појединци који би желели да српску заједницу у Хрватској изопште из друштвеног контекста. Дакле, нисмо богови, а нисмо ни звери. Српска заједница у Хрватској баштиник је демократског начина мишљења и деловања, парламентаризма, плурализма,  основних принципа демократског друштва на којима се од од антике до данас базирала демократија, а то су слобода и исономија, тј. једнакоправност. Стога, са позиције слободе и једнакоправности, заједно са свештеницима и верујућим народом, настојимо да сарађујемо са свима који имају потеницијал да друштво учине хуманијим.

 

По доласку у Загреб, постали сте права медијска звезда због миротворних и често неконвенционалних изјава. Да ли, после две године, истрајавате на мисији помиритеља?

 

Утисак да сам постао, како кажете медијска звезда је погрешан. Он, претпостављам, осликава Вашу жељу и жељу наше добронамерне јавности да православна заједница у јавном животу Хрватске буде представљена на начин који одговара данашњем медијском изразу.  У томе се трудим, али не знам да ли сам успешан. У основи, ја радим исто оно што је раде и други епископи у Хрватској, као и мој претходник, блажене успомене митрополит Јован. Сви ми заједно, владике Фотије, Герасим, Јован, наш доајен, епископ осечко-пољски Лукијан, свако на свој начин, у складу са од Бога дарованим нам талантима,  истрајно говоримо о миру, као врхунској вредности, како личног и породичног живота, тако и међу народима. Ја се првенствено трудим да имам мир у себи што, морам признати није лако. Када имам мир у себи могу и другима да говорим о миру,   Понашам се какав и јесам, не верујем да сам медијска звезда али природно је да будем отворен и транспарентан, да ме саговорник прихвати и да ми верује. Мир није само нека метаисторијска и есхатолошка стварност ван нас, него је  вредност која нам је сада задата да радимо на њој.

 

Недавно сте изјавили да је Фројдова теорија о нарцизмима малих разлика потврђена у српско-хрватским односима. Да ли односе два комшијска народа треба да решавају духовници или психијатри? Политичарима тај посао слабије иде.

 

И овако тешке проблеме треба зачинити дозом хумора што Ви, иначе успешно радите. Свакако тврдим да „нарцизам малих разлика“ јесте велика препрека разумевању и сарадњи хрватског и српског народа и две државе кад год се у циљу показивања посебности и самосталности упорно инсистира на разликама које су, тврдим заиста мале, а прећуткује се или скрива и од самога себе огромно заједничко искуство и егзистенцијално и историјско креативно прожимање и богатство. Занимљиве су, донекле и потресне реакције на актуелну иницијативу о заједничком језику. Без обзира на то што нико не спори право да свако језик назива именом свог народа, (што је када је реч на пример о тзв. црногорском језику, крајње дискутабилно), нема сумње да су реакције са становишта националног идентитета разумљиве. Али ако у светском контексту, у међународној комуникацији на свим нивоима, чак и на глобалној књижевној сцени, језици бројно великих народа: немачки, француски, губе значај, наши нарцизми су донекле и трагикомични. О томе како ја видим однос српског и хрватског народа, радо ћу цитирати патријарха српског Јосифа Рајачића: „Србљи и Хрвати најближа су браћа међу собом, али је опет сваки народ имао и своје особито име...Србљи имаду своју, а Хрвати своју историју...; Србљи имају своју източну, а Хрвати своју западну Цркву...свој језик. Ако дакле Србљи и Хрвати и јесу најближа браћа, ипак они нису један исти народ. Када помињем ову разлику не чиним то да бих ове народе међусобно отуђио, него управо да их у том пријатељском односу утврдим као браћу...“. Додаћу, из личног искуства и ово: до доласка у  Митрополију загребачко-љубљанску, нисам се дубље бавио темом српско-хрватских односа. Негде првих месеци о теми мира разговарао сам са амбасадорком Француске. Усвојио сам тада њено становиште да уколико постоји политичка воља лако може доћи до мира и решавања свих актуелних проблема. Сада видим да сам, можда, ишао линијом мањег отпора. Наш Патријарх Иринеј, недавно је истакао незаменљиву и кључну улогу верских вођа у успостављању трајног мира. Наравно, неопходна је политичка воља, или како Патријарх каже: „одговорност политичара је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупа и епископа, чија реч о миру дубоко остаје у срцима верника“.

 

Мучи ли Србе у Хрватској националистичке провокације екстремних десничара и недовољно остваривање мањинских права, или егзистенцијална питања и тежак социјални положај? 

 

Имам утисак да Хрватска корак по корак улаже напоре да превазиђе карактеристикe постконфликтних друштава. То нас све охрабрује. Инцидената, на жалост, има још увек. Српско национално веће је у 2016. години регистровало 331 случај различитих облика насиља и дискриминације према православним Србима. Ради се о пописаним, регистрованим случајевима. Колико је нерегистрованих, Бог зна. У таквим околностима теже нас погађају и економски проблеми и недостаци. Лично ме брине и неизвесност око „Агрокора“. Хиљаде људи, не само у Хрватској, него и у Србији и другде,  на различите начине егзистеницијално је зависно од ове компаније. Заиста се надам да ће пре свега Влада Хрватске, али и влада Србије, међународни кредитори и сви други имати добру вољу уз знање и стрпљење да живот и запослење обичних малих људи не буду доведени у питање.

 

Можете ли нам рећи више о животу Православне гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“? Она није само образовна установа и резиденција Митрополита, већ и место одржавања бројних културних догађаја. Колико тај простор на Светом Духу постаје препознатљива тачка у Загребу?

 

Свако питање о Гимназији ме обрадује, не само зато што је она део мог свакодневог живота, већ и зато што ме потсети на њеног оснивача, покојног Митрополита Јована. Како је једном рекао владика бачки Иринеј, попут Аристотела који се, када су престали антагонизми суседних полиса, пред крај свог земног живота вратио у Стагиру и основао Лицеј, Митрополит Јован се вратио у свој Загреб и основао православну Гимназију. Визија и циљ његовог животног дела су далекосежни: укључивање младих православних Срба у живот хрватског друштва. Културни догађаји које организујемо у здању на Светом Духу намењени су пре свега гимназијалцима, али и афирмисању школе у културном животу главног града. Истакао бих и нешто, за наше време несвакидашње; наиме, једанпут месечно неформално се окупља у гимназији нас између тридесет и четрдесет пријатеља, усуђујем се рећи интелектуалаца различитих профила и погледа на свет, новинара, философа, социолога, психолога, лингвиста, уметника, теолога, верника, атеиста, агностика… Сваки пут у пријатељској атмосфери разговарамо, размењујемо мишљења на неку од актуелних или такозваних вечних тема. Пре неки дан смо имали више од три сата врло интересантан разговор на тему односа вере и неверовања, вере и знања.

 

У Србији је мање познат живот српске Цркве у Словенији. Колико тамо има храмова и колико је њихово присуство важно за Србе који тамо живе?

 

Пре свега морам да истакнем да Српска Православна Црква и њени верници, који се налазе ван своје матице, понајвише уживају све благодати слободе савременог цивилизованог света у Словенији, земљи утемељеној у духу европске демократије. О историји Срба у Словенији заиста се недовољно зна. Првих две стотине српских породица је у Словенију дошло из Смедерева, у 14. столећу, заједно са деспином Катарином Бранковић, која се удала за грофа Урлиха Цељског. Срби, потомци ускока, од давнина живе у Белој Крајини, граничном подручју са Хрватском. Тамо имамо храмове у Бојанци и Милићима. Најзначајнији је дивни и велики храм у Љубљани, посвећен св. Кирилу и Методију. Уз њега је подигнут и модеран културни и конгресни центар са две велике дворане, просторијама за верску наставу, галеријом. Предстоји нам значајан посао да овај духовни центар буде искоришћен на прави начин. До Другог светског рата имали смо велике цркве у Цељу и Марибору, али оне су срушене од нациста. Планирамо да поново подигнемо храмове у ова два велика града. У већини места богослужења се обављају у римокатоличким храмовима. Осећам обавезу да и овог пута, на томе јавно захвалим браћи словеначким бискупима и свештеницима. Данас највећи део нашег народа у Словенији чине Срби из Босне, који су у потрази са послом, тамо засновали дом. Језици нам нису толико различити као што се чини, тако да код деце већ имамо проблем некоришћења српског у међусобној комуникацији. Кроз верску наставу трудимо се да не забораве и матерњи језик. Са задовољством морам истаћи да су Словенци отворени за православни начин мишљења и живота. То, поред осталог илуструје и чињеница да сам недавно био позван да говорим на тему поста у њихову Академију Наука и Уметности. Користим ову прилику да обавестим јавност да ћемо, ако Бог да ускоро основати и један манастир у Словенији.

 

Колико је рад Мешовите комисије за дијалог о Степинцу утицао на односе две цркве и да ли би се тај утицај могао назвати позитивним на било који начин? Може ли се, када је Комисија стигла негде на половину пута у свом раду, говорити о томе шта ће бити резултати њеног рада, који су циљеви постигнути?

 

Од дијалога, ако је искрен и истинољубив, не може бити штете, него само користи. Верујем и да је Папа предлогом за оснивање Мешовите комисије за дијалог о кардиналу Степинцу управо очекивао такав дијалог. Са таквих позиција ми и радимо у комисији. Ни сам нисам сигуран да ли смо на половини рада. Многа, кључна питања и периоди још нису разматрани. Резултат је, још увек, неизвестан. Ми не знамо какву ће одлуку Папа донети. Као што Патријарх рече, каква год да буде, католике ће обавезивати, а ми ћемо бити задовољни или незадовољни.

 

На самом крају, можете упутити честитку верницима за Васкрс.

 

Свима честитам тријумф љубави Божије у односу на човека, празник победе живота над смрћу! Дај Боже да васкрсењем Христовим сви загрлимо једни друге, да превазиђемо сукобе, непријатељства, да разумемо једни друге, да праштамо и тражимо опроштај како бисмо радосно клицали: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! 

 

РАДИО БЛАГОВЕСТИ