Данас је: петак, 28 април 2017

БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА

Блаженопочивши Митрополит загребачко-љубљански Јован је рођен 22. октобра 1936. године. у славонском селу Мединци, код Подравске Слатине, од родитеља Саве и Јулке Павловић. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију са малом матуром у Подравској Слатини. После тога се уписује у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици. Као ученик њене прве послератне петроразредне генерације, стиче средњошколско образовање у времену од 1951. до 1956. године.

На Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду дипломирао је 1963. године, после чега одлази на постдипломске студије у Немачку, где је на Евангелистичкој академији у Шлезвигу и Теолошком факултету у Килу проучава евангелистичку теологију, а на Лудвиг-Максимилијан Универзитету у Минхену студира римокатоличку теологију и византологију код знаменитог професора Бека.

Боравио је и у Белгији у бенедиктинском манастиру Шефтон, а у Немачкој у бенедиктинском манастиру Мариа Лах код Кобленца и у Нидералтаиху код Минхена, где се богослужења обављају по византијском и западном латинском обреду. По завршетку постдипломских студија враћа се у отаџбину и ставља на располагање својој Цркви. Свети Архијерејски Синод га поствља за суплента Богословије у Призрену, где је радио у току школске 1966/67. године.

На почетку идуће школске 1967/68. године, по потреби службе, премештен је за суплента Богословије у манастиру Крки, где га Епископ далматински Стефан монаши 18. новембра 1967, а сутрадан, 19. новембра, у Босанском Грахову рукополаже у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 2. марта 1969. године у Кистању.

Поред наставничке дужности и дужности главног васпитача у Богословији, као и редовних манастирских послушања, о. Јован је све до избора за Епископа успешно руководио школском и манстирском библиотеком. Професорски испит из практичне групе богословских предмета полаже 16. марта 1972. године и недуго по том Свети Архијерејски Синод поставља га за професора ове Богословије.

Делатност митрополита Јована није се сводила само на редовну наставу у школи и васпитавање ученика, јер је поље његовог рада у Винограду Господњем било далеко шире и далеко обимније. Тако, одмах по рукоположењу за јеромонаха, видимо га како опслужује Српску православну парохију у Биовичину Селу, а затим и манастирску парохију у Кистању.

Свети Синод именује га за члана Комисије за преузимање сакралних црквених предмета који су за време Другог светског рата однети и од тада се налазили у Повијесном музеју и другим културним установама у Загребу. Поред тога, бива на састанку Комисије Светског савета Цркава за међуцрквену помоћ одржаном 4. децембра 1967. у Београду. Затим учествује на интернационалним црквеним конференцијама, прво у Водицама код Шибеника, од 3. до 7. септембра 1973. и у Белгији од 19. до 26. јула 1976. Са епископом Стефаном присуствовао је јубиларној прослави Римокатоличке цркве одржаној у Сплиту и Солину септембра 1976. године.

Све ово заједно говори о једној великој динамици митрополита Јована у раду на свим пољима која му је поверавала Црква, а плодови тог рада су, несумњиво, запажени, јер видимо да га је његов надлежни архијереј за ово време одликовао чином синђела и протосинђела и, на крају, чином архимандрита. Међутим, највећа оцена његовог досадашњег рада јесте одлука Светог Архијерејског Сабора од 21. маја 1977. којом је изабран за Епископа Српске православне Цркве. Ово је тадашњи Патријарх сроски Герман истакао у свом поздравном говору приликом хиротоније епископа Јована.

Митрополит Јован је био члан Светог Архијерејског Синода у више мандата. Администрирао је Славонском епархијом после смрти владике Емилијана, од 1982-1985. године. После упокојења Епископа горњокарловачког Симеона администрирао је епархијом до избора епископа Никанора. У патријаршијском предузећу "Доброчинство" био је на дужности директора. У Пећкој Патријаршији 1990. године председавао је Светим Архијерејским Сабором.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 20. маја 1992. године изабран је за председника Епископског савета Српске Православне Цркве у Републици Хрватској, па је у том својству потписао Уговор са председником Владе Ивицом Рачаном о односима Српске Православне Цркве и Владе Републике Хрватске.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1995. г одине умољен је да привремено, у циљу помоћи избеглим архијерејима са ратних подручја, преузме духовно старање о верном народу и Српској Православној Цркви у Републици Хрватској.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора из 1994. године проширена је јурисдикција Епархије загребачко-љубљанске и на Србе у Републици Италији, па је Митрополит Јован крајем јула исте године у храму Светог Спиридона Чудотворца у Трсту преузео дужност од Епископа средњоевропског Константина. Боравком у Италији Митрополит Јован преузео је духовно старање у парохијама поред Трста и Рима и у новооснованим парохијама Вићенци и Милану. Оснивањем Епархије аустријско-италијанско-швајцарске Митрополит је разрешен од духовног старања над вернима у Италији.

Ради неговања односа са Римокатоличком црквом митрополит Јован је више пута био делегат Патријарха српског Павла и имао прилику да поздрави папу Јована Павла II. Митрополит је посебну пажњу поклањао манастиру Лепавини и манастирском братству са архимандритом Гаврилом на челу, као титуларни Епископ лепавински и викарни епископ Патријарха српског Германа, а од 1982. године као Митрополит загребачки.

Митрополит Јован је као најстарији члан Светог Архијерејског Синода био местобљуститељ Патријарашког престола (locum tenens) у време док се тадашњи Патријарх српски Герман лечио на Војној медицинској академији у Београду (где је и умро 26. августа 1990.), и то од 29. јуна 1989. до избора патријарха Павла 1. децембра 1990. године. За све ово време Митрополит је, по службеној дужности, са Светим Архијерејским Синодом руководио бродом Српске Цркве. За време избора новог патријарха, и митрополит Јован је био један од кандидата.

Високопреосвећени Митрополит Јован је 29. маја 2007. године, на трећи дан Духова, прославио тридесет година своје архијерејске службе.

Митрополит је указивао велику пажњу црквеној штампи и, уопште, средствима информисања, залагао се на издавању часописа, календара и, нарочито, књига верско-просветне и научне садржине. Издао је многе књиге, а за научне сврхе приредио је, са стручњацима по питањима рукописа, Вараждински Апостол, са исцрпном научном акрибијом. Лично је написао многе чланке које је објављивао у црквеним листовима и часописима, а писац је и књига: Из моје ђачке торбе, Месијанска места у Старом Завету, Римске папе (историјски преглед с биографијама) и др. На његову иницијативу, издан је зборник научних радова Јасеновац. Раније, у скромним финансијским условима, обновио је двомесечник Глас Светих Ћирила и Методија, да би тај лист прерастао у Епархијске вести Загребачко-љубљанске епархије.

Будући свестан огромног значаја просвете под окриљем Цркве, митрополит Јован је у Загребу, на Светом Духу, у сарадњи с Градом Загребом и Републиком Хрватском, и уз њихову финансијску помоћ, основао Српску православну гимназију Катарина Бранковић Кантакузина, ремек-дело архитектуре, с капелом, духовним центром и спортским теренима.

Упокојио се у Господу 3. априла 2014. Године у Загребу. Сахрањен је 5. априла у крипту саборног,Преображењског храма у Загребу.

БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА


Блаженопочивши Митрополит загребачко-љубљански Јован је рођен 22. октобра 1936. године. у славонском селу Мединци, код Подравске Слатине, од родитеља Саве и Јулке Павловић. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију са малом матуром у Подравској Слатини. После тога се уписује у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици.

 

Као ученик њене прве послератне петроразредне генерације, стиче средњошколско образовање у времену од 1951. до 1956. године.


На Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду дипломирао је 1963. године, после чега одлази на постдипломске студије у Немачку, где је на Евангелистичкој академији у Шлезвигу и Теолошком факултету у Килу проучава евангелистичку теологију, а на Лудвиг-Максимилијан Универзитету у Минхену студира римокатоличку теологију и византологију код знаменитог професора Бека.


Боравио је и у Белгији у бенедиктинском манастиру Шефтон, а у Немачкој у бенедиктинском манастиру Мариа Лах код Кобленца и у Нидералтаиху код Минхена, где се богослужења обављају по византијском и западном латинском обреду. По завршетку постдипломских студија враћа се у отаџбину и ставља на располагање својој Цркви. Свети Архијерејски Синод га поствља за суплента Богословије у Призрену, где је радио у току школске 1966/67. године.
На почетку идуће школске 1967/68. године, по потреби службе, премештен је за суплента Богословије у манастиру Крки, где га Епископ далматински Стефан монаши 18. новембра 1967, а сутрадан, 19. новембра, у Босанском Грахову рукополаже у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 2. марта 1969. године у Кистању.
Поред наставничке дужности и дужности главног васпитача у Богословији, као и редовних манастирских послушања, о. Јован је све до избора за Епископа успешно руководио школском и манстирском библиотеком. Професорски испит из практичне групе богословских предмета полаже 16. марта 1972. године и недуго по том Свети Архијерејски Синод поставља га за професора ове Богословије.


Делатност митрополита Јована није се сводила само на редовну наставу у школи и васпитавање ученика, јер је поље његовог рада у Винограду Господњем било далеко шире и далеко обимније. Тако, одмах по рукоположењу за јеромонаха, видимо га како опслужује Српску православну парохију у Биовичину Селу, а затим и манастирску парохију у Кистању.
Свети Синод именује га за члана Комисије за преузимање сакралних црквених предмета који су за време Другог светског рата однети и од тада се налазили у Повијесном музеју и другим културним установама у Загребу. Поред тога, бива на састанку Комисије Светског савета Цркава за међуцрквену помоћ одржаном 4. децембра 1967. у Београду. Затим учествује на интернационалним црквеним конференцијама, прво у Водицама код Шибеника, од 3. до 7. септембра 1973. и у Белгији од 19. до 26. јула 1976. Са епископом Стефаном присуствовао је јубиларној прослави Римокатоличке цркве одржаној у Сплиту и Солину септембра 1976. године.


Све ово заједно говори о једној великој динамици митрополита Јована у раду на свим пољима која му је поверавала Црква, а плодови тог рада су, несумњиво, запажени, јер видимо да га је његов надлежни архијереј за ово време одликовао чином синђела и протосинђела и, на крају, чином архимандрита. Међутим, највећа оцена његовог досадашњег рада јесте одлука Светог Архијерејског Сабора од 21. маја 1977. којом је изабран за Епископа Српске православне Цркве. Ово је тадашњи Патријарх сроски Герман истакао у свом поздравном говору приликом хиротоније епископа Јована.

 

Митрополит Јован је био члан Светог Архијерејског Синода у више мандата. Администрирао је Славонском епархијом после смрти владике Емилијана, од 1982-1985. године. После упокојења Епископа горњокарловачког Симеона администрирао је епархијом до избора епископа Никанора. У патријаршијском предузећу "Доброчинство" био је на дужности директора. У Пећкој Патријаршији 1990. године председавао је Светим Архијерејским Сабором.

 

Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 20. маја 1992. године изабран је за председника Епископског савета Српске Православне Цркве у Републици Хрватској, па је у том својству потписао Уговор са председником Владе Ивицом Рачаном о односима Српске Православне Цркве и Владе Републике Хрватске.Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1995. г одине умољен је да привремено, у циљу помоћи избеглим архијерејима са ратних подручја, преузме духовно старање о верном народу и Српској Православној Цркви у Републици Хрватској.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора из 1994. године проширена је јурисдикција Епархије загребачко-љубљанске и на Србе у Републици Италији, па је Митрополит Јован крајем јула исте године у храму Светог Спиридона Чудотворца у Трсту преузео дужност од Епископа средњоевропског Константина. Боравком у Италији Митрополит Јован преузео је духовно старање у парохијама поред Трста и Рима и у новооснованим парохијама Вићенци и Милану. Оснивањем Епархије аустријско-италијанско-швајцарске Митрополит је разрешен од духовног старања над вернима у Италији.

 

Ради неговања односа са Римокатоличком црквом митрополит Јован је више пута био делегат Патријарха српског Павла и имао прилику да поздрави папу Јована Павла II. Митрополит је посебну пажњу поклањао манастиру Лепавини и манастирском братству са архимандритом Гаврилом на челу, као титуларни Епископ лепавински и викарни епископ Патријарха српског Германа, а од 1982. године као Митрополит загребачки.

 

Митрополит Јован је као најстарији члан Светог Архијерејског Синода био местобљуститељ Патријарашког престола (locum tenens) у време док се тадашњи Патријарх српски Герман лечио на Војној медицинској академији у Београду (где је и умро 26. августа 1990.), и то од 29. јуна 1989. до избора патријарха Павла 1. децембра 1990. године. За све ово време Митрополит је, по службеној дужности, са Светим Архијерејским Синодом руководио бродом Српске Цркве. За време избора новог патријарха, и митрополит Јован је био један од кандидата.

 

Високопреосвећени Митрополит Јован је 29. маја 2007. године, на трећи дан Духова, прославио тридесет година своје архијерејске службе.

 

Митрополит је указивао велику пажњу црквеној штампи и, уопште, средствима информисања, залагао се на издавању часописа, календара и, нарочито, књига верско-просветне и научне садржине. Издао је многе књиге, а за научне сврхе приредио је, са стручњацима по питањима рукописа, Вараждински Апостол, са исцрпном научном акрибијом. Лично је написао многе чланке које је објављивао у црквеним листовима и часописима, а писац је и књига: Из моје ђачке торбе, Месијанска места у Старом Завету, Римске папе (историјски преглед с биографијама) и др. На његову иницијативу, издан је зборник научних радова Јасеновац. Раније, у скромним финансијским условима, обновио је двомесечник Глас Светих Ћирила и Методија, да би тај лист прерастао у Епархијске вести Загребачко-љубљанске епархије.

 

Будући свестан огромног значаја просвете под окриљем Цркве, митрополит Јован је у Загребу, на Светом Духу, у сарадњи с Градом Загребом и Републиком Хрватском, и уз њихову финансијску помоћ, основао Српску православну гимназију Катарина Бранковић Кантакузина, ремек-дело архитектуре, с капелом, духовним центром и спортским теренима.

 

Упокојио се у Господу 3. априла 2014. Године у Загребу. Сахрањен је 5. априла у крипту саборног,Преображењског храма у Загребу.

 

mjovan1_m

mjovan2_mmjovan3_mmjovan4_m

РАДИО БЛАГОВЕСТИ