АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА
ПОВОДОМ ВИДОВДАНА У ВУКОВЈУ

У среду, 15./28. јуна 2017. године, када наша света Црква слави помен Светог великомученика кнеза Лазара Косовског и свих Светих мученика српских, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке у селу Вуковју.

Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Марко Ногић, архијерејски намесник грубишно-пољски, јереј Миломир Гвојић, парох у Великој Бршљаници и ђакон Драган Радић. После Божанствене Литургије уследио је литијски опход око храма који је завршен благосиљањем славског кољива и поменом свим страдалим војницима који су своје животе положили бранећи своју веру и свој народ од Косова до данас.

По завршетку богослужења окупљеном народу се обратио Митрополит Порфирије поучивши народ о смислу празновања Видовдана говорећи да ми данас славимо успомену на Косовски бој тј. на оне који су на Косову пострадали. Многи људи, који су телом везани за земљу и који сматрају да је искључиво овоземљски успех нешто што је вредно и што се може урачунати као успех, сматрају да је то бесмислено, да је некрофилно или малодушно славити некакав пораз, жртве и погибију. Међутим, ми, као и они који су пре нас столећима долазили на ово место, знамо да историја има свој почетак и да она има свој крај, али да тај почетак и тај крај не происходе из самога света. Почетак и крај свега што се види и свега што постоји јесте у Исусу Христу, Сину Божијем. Бог је тај који је владар историје. Бог је Онај који љубављу својом ствара свет и као круну света ствара човека и том љубављу поставља и као циљ човековог постојања љубав. Зато као једини и прави успех може се мерити само онај успех који је израз љубави, који је натопљен љубављу и који је потврда љубави. Може човек постићи све, задобити читав свет, али ако љубави нема онда губи душу своју и губи све што има, али ако постигне љубав задобио је све, јер по љубави све постаје његово. Зато су и они који су на Косову пострадали знали да је Бог господар историје и да све бива по Његовом промислу. Знали су и да не иду да бране само земаљско царство него су знали да иду да потврде и посведоче веру у Христа говорећи да се боре за Крст Часни и слободу златну. Знали су да Царство Божије започиње већ сада и овде и да се оно задобија нашом верношћу Христу и да се не може ничим другим купити. Отуда су се, пре него што су пошли у бој на Косово, сви најпре причестили Телом и Крвљу Христовом и тиме посведочили шта је то што их мотивише да бране слободу и шта је то што их мотивише да бране Крст Часни. Знали су да је последњи суд управо суд Божији и да, ако се одрекну Христа, заправо се одричу самога себе и свега што имају, али у исто време знали су ако задобију Христа да су задобили Живот вечни и Царство Небеско.

Говорећи о Косовски завет нама Митрополит је казао да тај завет јесте управо љубав према Христу и вера у Христа, а љубав према Христу и вера у Христа не може друго него да у нама развија искључиво и само отворено срце, љубав, разумевање и прихватање свакога другога без обзира на то какав је. Нарочито онога ко је добре воље, а онога ко није добре воље учи нас Црква да се за такве молимо да и њих Господ пробуди те да се одобровоље.